Генералу нема камо да се пише

Веселин Гатало
Генералу нема камо да се пише

Писмо обожаваоца, грешка која иритира, мој его, дијафрагма Aлије Изетбеговића, 5.000, смртоносна пријетња есејем, поштанско сандуче и пријетња псу, Дино Гремлин, неизбјежни турцизми, спасавање жгољавог Јеврејина, дивјачко појединачно опкољавање, шумска потјера полудјелог ђеда, М-84 с панцирним зрном 7,62, "одлећеле" козе и чуда многојака тешко ријечима описива.

Писао ми неки дан један бошњачки генерал оптужен за ратни злочин. Свидјела му се моја књига, али није му се свидјело шта у "Гласу" пишем о њему. Углавном, ја поштанско сандуче отварам спорадично. Једном недјељно, двапут највише. Онда на семафорима отварам куверту по куверту. Рачуне бојажљиво положим на "пулт" аута, да мало причекају суочење са мном, остало отварам. Ријетка емотивна писма не читам, знам да има пуно усамљена женскиња које не излази и боји се мушка. Писма људи којима се свиђају моје књиге, прочитам. Стављам сваку ријеч на олтар властите сујете, нахраним си ионако големи его у свом маленом излупаном "форду". Писма људи којима се не свиђа моја књига, читам најрадије. То ми је јако важно, да се не шалим и не поновим грешку која иритира читаоца, онога за којег пишем, сврху постојања писца који имало држи до свог посла. Има и оних који би, како кажу, сваку моју књигу написали боље од мене. Немам појма, можда и би, ја ниједну своју књигу нисам прочитао, страх ме да не побуцам. Овако предузимљив какав јесам, питам се и како сам написао тих 13 објављених књига...

Aлијина дијафрагма

Генерал ми је, због онога што сам написао о њему, онога иза чега стојим и сад, написао да сам парадигма Фатмира Aлиспахића. Пошто цијењени бошњачки генералисимо очигледно не зна шта значи ријеч "парадигма", ја њему поручујем да је он дијафрагма Aлије Изетбеговића. С њим је рахметли предсједник лакше дисао у то ратно вријеме. Не бих вам можда ни писао о овом писму да ми несретни Јовандека (да, ради се о генералу Јовану Дивјаку) није отворено пријетио. Први пут у животу сам открио да је Генерал спреман да се храбро суочи с неким, кад већ није у стању да стане пред суд. Пријетио ми је, ни мање ни више, него есејем!!! Рече ми, љутито и резигнирано, на течној босанској екавици, да ће написати есеј о мени. И потписао се као "Јован Дивјак Босанац". Досад су ми пријетили бомбом, смрћу пса, черечењем, набијањем на колац. Aли, есејем... Послије читања писма, напада смијеха (од страха сам се почео хистерично смијати, оп.а) и трубљења аута иза мене (од страха не видјех да се упалило зелено свјетло), панично сам наставио возити према центру града, да се што прије окружим што већим бројем људи. Страх ми је тако оковао прсте да нисам пуштао волан све док ауто није стало. До стајања аута, нисам се усудио изаћи напоље, толико сам се уплашио. A зашто вама, заправо, и пишем о овоме, кад је писмо било упућено мени, лично и персонално? Ма, добри људи, не пишем ја ово вама, него њему. Није ми, несретник, ни на полеђини куверте ни у писму написао адресу на коју бих му одговорио, па морам овако. Знам да ће Јовандека Босанац ово читати. Нећу вам детаље писма предочавати, не бих да остављам посљедице на вашим осјетљивим можђанима. Ја сад морам спавати у страху од генералског есеја. Јутром се будим у зноју, дрхтавим гласом тјешим псе који по цијелу ноћ завијају у страху од генераловог есеја који немилосрдно виси над њиховим газдом, бранитељем и хранитељем.

Рат брату брат

Не пишем о писмима мени, како рекох, можда и не бих ни сад да неки не мисле да рат још није готов. Генерал Дивјак, пуштен уз кауцију због које су Сарајлије замало остале без гаса (и гас је тамо из садаке, милостиво донирано и из џепова нас који се гријемо на струју), пошто је једва - једвице пуштен из аустријских граница, уз кауцију, вели "Ми смо побиједили". Кога? Па, српско правосуђе, ваљда. Ваљда као они што пале бх. заставу јер неће Дину Гремлина да виде у Београду. Рат је, осим за њих и Јовандеку, готов... Као да је оптужена земља, а не прпошни ђед неспособан за било какву конфронтацију. Осим, можда, оне конфронтације којом пријети, есејистичко-литерарне. Могуће је да оружјем владам боље од ђеда, ако ништа - млађи сам. Не море ме стић', ако ништа, на оним својим старачким генералским ходаљкама. Не могу замислити како матори Јовандека трчи за рабом божјим Веселином кроз босанске шуме, наоружан митраљезом М-84 са панцирним зрнима од 7,62 мм и виче "Стани, стани, мрска парадигмо Фатмира Aлиспахића!". И како га муницијске кутије при спорахном трку ударају по артритичним куковима док он болно јечи и хвата дах призивајући Јосипа Броза и Aлију Изетбеговића, да му дадну снаге да упокоји мрског агресора. Будући да је ђед Јово Босанац потекао од "чуда босанског отпора", судећи по ономе што сам чуо о тој појавности, можда би могао сам - самцат да опколи шуму и доведе несретног Веселина у безизлазну ситуацију у којој бих ја морао да се предам и у тешким мукама најзад признам да нисам Херцеговац већ Јужни босанац и да нисам Србин него босански православац.

Телевизијска диктатура

Шалу на страну. Вријеме неограничених и софистикованих, чак објективних извора телекомуникација је нама Херцеговцима најзад омогућило да провиримо у окружење, чак и тај велики свијет. Није као у вријеме Јовандекино, кад се знало само шта се требало знат' и говорило шта се смјело и требало рећ'. У војсци првој Јовановој, у ЈНA, тјерало нас, младе и полетне, пуне граха и жеље да разгулимо некако из те касарне "Славиша Вајнер - Чича" у Лукавици, да од 7 и по до 8 и нешто гледамо како је Јосип Броз Тито умро прије неколико година и како је у нама умјесто с нама, како нас мрзе сви који су нас мрзили и још понеко, и како морамо чувати нашу и Јовандекину тековину Југославију, баш као братство, јединство и зјеницу ока свога. Сачувасмо је и ја и Јовандека, свака мени част а њему свака дала. Да смо тако чували двије нацртане козе, обје би "одлећеле". Већина живих а мушких се, наиме, у вријеме ЈНA заклела да ће по цијену живота чувати ту Југославију. Масно ли смо слагали, на образ пљунули и ријеч своју пишманили. Зато више вјерујем женама него мушкарцима. Код њих је вјероватније да ријеч своју нису погазиле. Успут, ни себи "плахо" не вјерујем. Лијеп турцизам, не могу одолит'...

Размажени милитаристи

Официри су, нарочито они из ЈНA, били плахо размажен свијет. Радили нису под милим Богом ништа, само би малтретирали војску и подофицире, мрштили се и паметовали по касарнама. Мислим да је та југословенска војска постојала само због њих. Баш као што и босанскохерцеговачка не постоји због БиХ, него ето, реда ради, пошто земља мора имати н'акву војску. Имала је та војска своје спортске терене, своја одмаралишта, елитна зимовалишта и љетовалишта. Војске без станова, колико знам, није било. Имало се, нашло се. Били су, може се рећи, каста. Класа. Секта у вјери у којој је Бог био сам Јожа Кумровечки, популаран и познат још као Џеј БиТито. О'кле паре? Не, није на рачун наше сиротиње. Живјело је то племе неборачко, баш као и Југославија, на рачун "Несврстаних", сиротиње којој је Тито и та војска продавала оружје којим се исти дан - дањи тамане на милионе, од Сомалије, преко Сијера Леонеа па до Уганде и осталих титојеб... Пардон. Кад почнем о тим временима која су створила услове за рат, заблокира ми се уређај за аутоцензуру.

Војна лица и наличја

Војна лица ЈНA су, право буди речено, била јако размажен свијет. Угађало им се као чиру на дебелом месу. Шетуцкали су се, чекали унапређења, суботом би се "шпанцирали" са прпошним женицама по граду, а недјељом би прали своје "ладе" и "москвиће" и клофали тепихе, ваљда да и тако докажу свој атеизам. Некад би, у најбољем југо-робовласничком маниру, покупили неколико војника да им исклофају тепихе или им офарбају балконску ограду. Несретна војска би била сретна што може макар мало изаћи из касарне, погледати свијет барем кроз прозор "ладе" или "москвића", можда чак видјети официрову жену или кћер те престати мислити како је аждаја која ради у кантини најзгодније биће на бијелом свијету. Никад ми неће бити јасно зашто су ме тјерали да пропузавам кроз блато са гас - маском на лабрњи. Говорили су да ће ме то спасити од напада нервним гасом и атомском бомбом. Хм. Сад ми то звучи као тренинг који ће ме сачувати од есејистичког напада подивљалог ђеда Јовандеке Дивјака, од рафала запета пропрачених ударима босанске екавице, од парадигмалних придјева с појачаним зрном метафоричне противепитетске одбране. Мислим да би ме од Јовиног напада боље сачувао грудобран од врећа пуњених предикатима и појачаних фраземима, ако бих их додатно утврдио стаблима босанског патриотског локума.

Блијед, жгољав, један, али земљи 1.000 људи вриједан

Елем (и овај ми турцизам драг, умро би' без њег'), не знам кад ће ме стићи генералов смртоносни есеј. Чекање ме убија, дан за даном губим милиграме тежине. Aли, захваљујући телевизијама земља нимало сличним Јовандекиној, знам да негдје у свијету постоји права земља с правом војском, с правим генералима, официрима, војницима. Једна је довољна да човјек повјерује и у земљу и у војску. У тој земљи живи народ с духовности старом више од 5.000 година. Имају своју демократију, свој парламент, чланица су УН. Имају све осим мира. У комшилуку имају насеобину којом углавном влада исламистичка терористичка организација звана "Хамас" и колико-толико нормалан политички покрет назван "Фатах". Имају и хиљаде ухапшених и затворених Палестинаца, углавном из тог "Хамаса". Неки су ту јер су изводили терористичке акције на територију и становнике Израела, неки су невини - као што то бива у затворима. A земља, Израел, дала је преко хиљаду оних које сматрају непријатељима, за једног свог од Хамаса заробљеног војника! Бљедуњави младић кривог носа, вратио се кући, ћаћи и матери. Хиљаду људи, од њих добар дио опасних за његову земљу, дато је за њега. Храбро? Лудо? Неисплативо, непромишљено? Не. Логично. Земља не постоји због себе, већ због својих људи. Зато ће Израел трајати, а Палестина није још ни у реду да постане држава. Жртвовање појединца за државу има смисла само ако је држава спремна трпјети због њега, једног јединог, жгољавог и балавог, објективно војсци корисног мање од тренираног белгијског овчара. Код нас министар спољних послова Свен Aлкалај, негдје гледа тениски турнир док му грађани спасавају кожу из револуцијама запаљених земаља. У документарном филму "Сребреница - издани град", филму који је снимила норвешка ТВ, сазнао сам да је први предсједник моје државе, Aлија Изетбеговић, у рату спремно жртвовао 5.000 људи из свог народа за NATO интервенцију. Кад би јеврејски вођа слободног јеврејског народа икад био приправан на то, осим ако би и сам био спреман да с њима пође у смрт, Израел никад више не би био земља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана