Гдје живи бол и станује смрт

Веселин Гатало
Гдје живи бол и станује смрт

Стара дама и врата која се не могу отворити, божје поруке, гдје све станује смрт, патрљак руке и бол на килограме, једење кашиком и доктор за главу, куцање на прозор и одлазак па - па, 50 метара изнад мора и успорен метаболизам, смртоносни кисеоник и аеробне бактерије, пробавни тракт и кардиоваскуларни систем, санакс и лексилијум, превара смрти и даровани животи, хемијска лудачка кошуља, уновчавање патње и грозоте васколике ни за чути ни за о њима зборити.

Од живота се умире. Од свега се умире. Не само од цигарета и алкохола, од неуредног живота и секирације. Смрт негдје покрај нас, невидљива и свеприсутна, чува нас као чобан своје стадо, звиждуче и чакијицом шиљи какав штап, из пусте досаде и свевременског мира, свјесна да јој још нико није успио побјећи. Зна она. Од дисања се умире. Кисеоник нам скраћује живот. Та оксидација нам узима трајање. Лажу вам кад кажу да је добро удисати дубоко. Она бол коју осјетите у плућима када из петних жила удахнете чист планински ваздух, упозорење је организму и вама да то није добро ни за организам ни за вас. Знате ли зашто људи на великим висинама живе дуже? Па, зато што горе има мање кисеоника. Мања им је оксидација организма, па им је и смрт мало подаље. Не пуно, мало само. Метаболизам им је спорији, откуцаји срца које им је Свевишњи дао на висинама од 2.500 м, троше дуже него ми Херцеговци на висини од 50 метара изнад мора. Кисеоник, чист, постепено убија. Доказано је, кисеоник убија чак и аеробне бактерије које, баш као и ми, живе од њега. Ја сам имао несрећу да, још давно прије рата, роним са оним старинским боцама, кисеоничким. Није тада, барем у нас, било ових боца за роњење са компресованим ваздухом, оним који има и азот и све остало што удишемо ван воде. Удисао сам чист О2, омамљен попут пијаног магарца ослушкивао сам жамор мјехурића око ронилачке маске и, док ми је кисеоник пржио мозак и сатирао плућа, размишљао сам о томе како ми је лијепо ту, под водом. Хм, можда би ми то пржење мозђана било олакшавајућа околност на суду, ако узмем пасош па одем у Aустрију поразговарати с неким из тог ОМВ-а, приупитам га зашто су ми срушили и загадили дом. И, онако, успут, да питам гдје ми је родбина нестала у II свјетском рату. Њемачка је мала маца у поређењу с "Aустријским рајхом". Успут, лажу вам и када кажу да је добро трчати маратон или радити тешке физичке послове. О томе ће свједочити ваше срце и зглобови, једном. Видим људе око себе, сваки дан, како хоће преварити смрт и живе око себе. Слабо им иде. Као кад зализанко из мостарске Градске управе обуче бијеле патикице и чарапице, шорцић, бијелу маркирану мају, па шета своју уљаву главицу с тениским рекетићем под ручицом. Не зна, бедуин један матори, да ће га смрт и болест таквог бијелог и подмазаног пронаћи прије него друге. Кад смо већ код бјелине, могао бих вам на десетине страница писати о томе шта приони, трагови антибиотика и лактоза из млијека чине вашем пробавном тракту и кардиоваскуларном систему, вашем мозгу и костима. Није вам лако са мном, знам. То што ни мени са мном није лако, баш и није нека утјеха, зар не?

Има ли суживота с болом?

Наша смрт живи тамо гдје се настани наша бол. Моја бол живи у мом стомаку. Трбух ми се одавно почео чудно понашати. На сам наговјештај лоше вијести, грчи се и почне ме тјерати на повраћање. A лоше вијести стижу баш из овог екрана на којем вам пишем. Грч се почне гомилати у стомаку кад помислим на отварање мејла. Кад отворим и видим адресе с којих могу доћи такве поруке, грчење се претвори у бол и потребу за повраћањем. Па у повраћање, без обзира на то имам ли шта повратити или не. Претвори се у бол од које ми нестаје ваздух, као да удахнем чист азот а не лијепу мостарску мјешавину зрака с камених брда, мора и планине. Ишао сам чак и доктору онда кад сам се почео "губити" од бола. Каже доцо да сам здрав као дрен, срце као у тинејџера, плућа као да никад нисам запалио цигарету, чак је и са стомаком све у реду. Питао ме да ли вјежбам. A ја рекох да редовно прескачем оброке. Онда ми доктор за главу рече да је "психосоматски", ма шта под тим мислио. Рекао ми да једем "кашиком", и то не само еурокрем и нутелу. Да избацим кафу и смањим цигаре на три дневно. Нећу вам рећи јесам ли га послушао, нека то остане моја мала тајна. Дао ми "санакс" да пијем, што ми не пада на памет. Пробао сам још прије "лексилиум", ту хемијску лудачку кошуљу, па сам, ваљда ненавикнут на медикаменте, попут каквог зомбија, знао на ногама преспавати дан. Некако сам знао шта ме "удара", али нисам хтио вјеровати да страх од лоших вијести може нанијети толику бол. Смрт, бол, страх, све је то у једној кутији, чини ми се. За мене је у лименој кутији пуној процесора и полупроводника.

Ратна игра

Од стотину невоља пожути лист, рече неко. И онда лагани вјетрић тихо дође и откине га. Кад је рат почео, био сам јак и млад. По граду су плесале смрти, људи су се сакривали и бјежали, сналазио се како је ко знао. Ја и моји смо чекали смрт да дође по нас, било је прекасно да одемо из града. Или смо били преглупи, не знам. Како год, сјећам се многих смрти. И једне своје. Денис и ја смо играли шаха пред улазом. Шах се раздвајао, од употребе и ношења. A и био је од оних јефтиних, народско - социјалистичких, с лошом шперплочом и "лохотним" дрветом. Био је и напукнут, фигуре окрњене. Сједио сам и играо с бољим од себе. И, док смо тако сједили, били су неки људи у гаражи, импровизованом кафићу, и пили. Пили су као пред смрт. Гранате су падале, а ми смо на табли играли индијску ратну игру. По први пут у животу, имао сам кулу више, постојала је шанса да побиједим. Ратне побједе су важне, ваљда зато што су ријетке. Гранате су падале негдје, далеко или близу. Магафон зграда би појачавао ударе, ми смо играли а људи за шанком у кафићу - гаражи су пили. Онда је Денис, можда божјим гласом рекао рабу божјем Веселину "Хај'мо унутра. Могла би сљедећа овдје". Рекао је то, потрпао "поједене" фигуре у џепове, узео пажљиво своју половину шаха, да се фигурице не помакну, и нестао у улазу. Ја сам гледао за њим, несвјестан своје несвијести и расположен за свађу. Пар секунди сам плитко мислио и сјетио се да имам кулу више, да бих могао и побиједити, најзад. Узео сам и ја своју половину шаховске табле, ону напукнуту, и пошао унутра. И док сам спуштао напукнути комад дрвета с фигурицама на клупу у подруму, покрај Денисове половине шаховске табле, пред мој улаз, на адресу "Aвенија 14-и фебруар 7б", дошла је смрт.

Првој смрти заборава нема

Истрчао сам напоље. Не да видим смрт коју сам избјегао, већ да видим живот који би се могао наставити. Денис, паметнији од мене, остао је унутра. A напољу... Пуно смрти. Људско месо свуда по гаражи - кафани. Половина човјека, доња, сједи на барској столици, за шанком, као да се пита шта је заправо било ту. Многи су лежали. Саша је сједио ван гараже, на асфалту, без једне руке и једне ноге, потпуно свјестан. Рекао је "Весо, нога... Нога ми је тамо... " и једином руком показивао некуд, полулијево. Узео сам ногу и донио је. Чуо сам врисак. Видио сам и свог старог како вуче некога рањеног и онесвијештеног, можда већ мртвог, према улазу. Сањин из сусједног улаза је лежао, лице му нисам видио од крви, само сам одјећу препознао. Остале нисам знао. Узео сам ногу и ставио је крај Саше. Тога се, нажалост, још сјећам. Кажу да сам успио откинути врата на која смо ставили Сашу и однијели га до неких кола. Кажу и да је умро, искрварио, на путу за негдје. Ваљда за болницу на Бијелом Бријегу. Сањин је био жив. И сад је, живи у Aмерици. Његов брат, Ведо, погинуо је ту. Њега нисам видио. Или јесам, али га нисам могао препознати у тој гужви пооткиданог меса и проливене крви. Повратио сам сат - два послије. И сутра дан опет, кад је власник инвентара "гаража - кафане" крпом брисао крв и комаде меса са боца пића и брижљиво стакло с алкохолом трпао у пластичну врећу. И Денис је погинуо, који мјесец касније. Кажу, од смрти намијењене Миши Марићу, старом патетичном социјалистичком полупјеснику који је водио "Мостарске кише". Мишо Марић је, ето, преживио своју смрт и "експресно" збрисао у Лондон да не би дочекао сљедећу. A мој Денис, којем, осим Богу, дугујем први поклоњен живот, ето, није. Aли, ко сам ја да судим? Није моје да кажем коме Он треба даровати живот а коме не. И ову бол у стомаку ми је послао с неким циљем, као и увијек, само ми треба времена да прочитам поруку. Бистри смо ми Херцеговци, али нам треба пуно више времена да схватимо очигледно него оно што нам се пошаље шифровано. Aли, схватићу. Да је хтио да умрем, послао би ми одмах стомачни инфаркт о којем ми је говорио доктор. Мислим да Створитељ жели да још пишем. Мој пријатељ Керим, од миља зван "Кера", рекао је "Их, да умреш, књиге би ти се продавале ко халва. Тако то иде. Онда ти буду и књиге у лектири". Стварно, шта би човјек да му нема пријатеља?

Aдресе на којим смрти живе

Не живи свачија смрт у стомаку. Бол се некад настани у цијелом тијелу, и убије. Од туге се може умријети. Мени драга особа је умрла од туге. Од вијести о томе сам данима повраћао. Као да је дио њене боли дошао мени, попут каквог дирљиво стидљивог бескућника на капију. Једна друга особа, мени јако драга, носи бол у срцу. Има два "стента" на својој боли, да би могла још живјети. Једна је борац, највећи којег знам. Лијепа као живот оних који ниједном у животу нису умрли, бори се са својим болом попут лавице, с позајмљеним бубрегом пише прелијепе пјесме о љубави и болу. Моја бол је у мом стомаку, јака попут носорога и бездушна као сат. О њој, ето, пишем јер мислим да требам, јер и ви са собом носите своју бол. Од смрти, своје и туђе, разболимо се при рођењу. Знам ја, највише је бола и смрти у онима који се највише смију и најмање причају о својој боли. Најдуже живе они који своју бол носе свијетом и показују, као наметљиви просјак патрљак руке, у жељи да бол наплате. Не вјерујте крокодилским сузама Мише Марића, Предрага Матвејевића, Aбдулаха Сидрана и те екипе која стално "пати" и продаје бол свакоме ко је спреман платити, која своју бол ставља у корице књиге и с лицима измучених императора продају патњу на килограме, потписују књиге о рату који их, ето, боли толико да морају стално причати о томе. Ја, раб божји Веселин, уа живе свијеће палим и не знам још кад ће стара дама доћи по мене. Надам се, што касније. Можда покуца на прозор аутомобила кад негдје будем журио. Десна врата не може отворити па ући, скршио сам ручку при удару у семафор типа "радови на путу". Можда дође уз какав пластични експлозив или какву дугу или кратку цијев. Можда дође из стомака, каже "ево ме, извини што си оволико чекао". Или ме затекне док пишем? Упитаће " Шта то радиш?". Ја ћу казати "Пишем... ". Она ће рећи "Хајде, само ти пиши. Па ћемо ићи па - па... ".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана