Галерија културе (и) сјећања

Тодоровићева је прије Другог свјетског рата студирала сликарство у Загребу, након што се све дотад школовала у родном Сарајеву. Већ као млада сликарка имала је солидну репутацију и неколико успјешних изложби у иностранству.

Након Другог свјетског рата бива нека врста живућег класика.

Учествовала је у оснивању Удружења ликовних умјетника БиХ те била један од првих професора у тек основаној Школи за примијењене умјетности у Сарајеву, гдје је радила до пензије.

Била је прва жена у БиХ која је постала редовна чланица Академије наука Босне и Херцеговине, а затим и чланица Српске академије наука и умјетности. 

ЛОГОРОЛОГИЈА

Унутар цјелине града Сарајева нарочито је везана за насеље Горица, гдје је живјела практично цијелог живота. Исто насеље имало је, познато је, важну улогу и у умјетничком формирању Емира Кустурице. Обоје су такође често били надахнути животима и судбинама тамошњих Рома.

Никад се није удавала и живјела је са својом сестром. Сарајево је није заборавило, једна улица управо на Горици носи њено име, али, ето, није било довољно слуха да се њена сликарска баштина пажљивије и посвећеније чува.

У том смислу је новооснована галерија у Источном Сарајеву показатељ доброг примјера бриге о култури сјећања.

А тај спој Тодоровићеве и Жарка Видовића такође има велику симболичку тежину и дубину.

Прва је цијелог живота била примарно везана за Сарајево, гдје је уосталом и рођена и умрла и сахрањена. Видовић у Сарајеву није рођен, рођен је у Тешњу, али је неке важне животне године провео у Сарајеву гдје је и написао и објавио неке значајне своје текстове.

Осим у Сарајеву Видовић је живио и радио и у Загребу, а напосљетку и најдуже - у Београду.

Из перспективе данашње (дејтонске) Босне и Херцеговине и данашњег Сарајева, Жарка Видовића би вриједјело памтити ако ништа друго а оно као човјека који се искрено и страствено залагао за добре и братске односе Срба и Бошњака, односно муслимана и православаца те као човјека који је храбро и бескомпромисно критиковао злочине над Бошњацима и уништавање исламске културне баштине током деведесетих.

У својим сјећањима на примјере људског херојства у контексту логора, Видовић је с нарочитим поштовањем призивао успомене на неке своје сапатнике муслимане. 

ИСТОРИЈА КАО КОНТИНУИТЕТ

Видовић је донекле слично Данилу Кишу у логорима смрти препознао један од кључних феномена и управо парадигматичну “установу” двадесетог вијека.

Говорио је о логорашима као “посљедњој српској елити”. И иначе је Видовић био интелектуалац који је на врло приступачан начин знао да представља своје идеје.

Чисто зарад илустрације, ево примјера; у једном интервјуу за политички недјељник “Печат” неколико година уочи своје смрти Жарко Видовић је говорио овако: “Српска историја се дели на немањићки период који је значајан по градњи манастира такве густине каква не постоји ни у једној европској земљи. Реч је о врхунским делима уметности, фрескама и иконама, а само портрет Светог Саве настао пре ренесансе је ремек-дело какво ни Италијани не би били кадри да направе. Али немањићка држава није била православна, већ је земља обележена манастирима од којих је сваки представљао седиште за мисију. Монаси су били мисионари, залазили у народ и оправослављивали га. У време турске окупације кнез Лазар је рекао: 'Чувајте Цркву, изгубили смо државу. То је светосавски завет'. Он није на прво место ставио државу, одбивши да буде цар. Он је желео да буде чувар манастира, а управо су манастири играли одлучујућу улогу у Турској која је била спремна да се бори против католичких земаља. Турска је хтела да крене у антикрсташки рат. Од тог момента Сулејман Величанствени који је желео да заузме и Беч и Рим успоставља Пећку патријаршију и тада почиње мисија стварања српске нације као заветне. Ми смо имали манастире, али је тек свети кнез рекао да се Црква мора чувати. То осећање историје као континуитета, као истог менталитета који задржава потпуно исти однос према смрти, према Богу, држави, земљи, однос личности о којој је расправљало седам сабора то је дело Пећке патријаршије”.

ЖИВИ ИНТЕРЕС

Нова галерија изгледа, како се то каже, свјетски, али ми то ипак није био највећи утисак из вечери отварања. Наиме, иако су временске прилике биле незахвалне, пошто је температура изненада драстично пала, уз обилне падавине, интерес публике је био огроман.

Више од стотину људи појавило се на отварању. С пажњом су слушали пригодне говоре, а с још већом пажњом гледали слике. Људи су тамо, рекло би се, гладни културе.

Сутрадан се публика окупила и око округлог стола, на којем су међу учесницима били академик САНУ Матија Бећковић, потпредсједник Академије наука и умјетности Републике Српске Миливоје Унковић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета Црне Горе Борис Брајовић, уредник у Заводу за уџбенике Београд Дејана Оцић, редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду Милош Ковић, декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Владан Бартула те декан Православног богословског факултета “Свети Василије Острошки” из Фоче Владислав Топаловић.

Том приликом је прочитано и изговорено неколико интригантних дискусија о Жарку Видовићу и Мици Тодоровић. Представници фондације “Жарко Видовић” представили су два најновија издања из комплета његових дјела: “И вера је уметност” те “Романи Ђорђа Оцића”.

Тај важан и амбициозан пројекат наставиће се наредних мјесеци и година, а први наредни том требало би да се појави прије краја текуће године. Било би добро да барем дио оних који су се појавили на отварању галерије која носи име Жарка Видовића узму да читају његове књиге.

Индикативно је да његову мисао добро препознаје млађи нараштај. Има у Видовићевом размишљању и писању нечег трансгенерацијског што подсјећа на ону пјесмицу Бране Црнчевића по којој сви ми дугујемо себе некој дјеци и треба да будемо потомци да бисмо били - преци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.