Галеб са Азовског мора

Отац му је био ситни трговац. Дјед Чеховљев је био кмет који је себи и својим синовима купио слободу. Још од малих ногу Чехов је помагао оцу у трговини, а након што је кренуо у гимназију отац му је банкротирао. Цијела се породица тад преселила у Москву, но Чехов није желио напуштати школу. Остао је у родном граду све до матуре, а сам је себе издржавао дајући инструкције слабијим ђацима. С навршених деветнаест година Чехов се досељава у Москву и уписује на медицински факултет. Док је студирао и себе и породицу је издржавао писањем. Приче је, наиме, почео писати још као гимназијалац, а у вријеме студија почиње објављивати у цијелом низу часописа. Писао је много и брзо: годишње је објављивао око 120 текстова и прича, а 1885. године било је чак 129. У својој књизи “Чехов драмски писац” Јован Христић истиче како је уобичајено савршенство везати искључиво за доколицу, но како Чехов то демантује и како је неке од најбољих својих прича, врхунаца руске и свјетске књижевности, Чехов написао - што се каже - од невоље, на брзину, вођен тек жељом за зарадом. Није их чак ни потписао правим именом, него псеудонимом Антоша Чехонте. И услови у којима је стварао били су готово никакви: у малом стану у којем су се мијешали бучни разговори, музика и плач дјеце. Године 1894. Чехов је дипломирао и почиње радити као љекар, а годину-двије касније стиче и књижевну славу.

Медицина

У свом роману “Касино” Твртко Куленовић каже: “Као ниједна научна грана и као ниједна друга вештина, медицина - јер она је истовремено наука и вештина - задире најдубље, најтрајније и најсудбоносније у људски живот. Зато није чудо што су медицина и њени представници лекари тако интензивно прожимали све облике књижевности.” Куленовић ће у овом роману, међу осталим, споменути Ги де Мопасана и Сомерсета Мома, но на првом ће се мјесту сјетити Антона Павловича Чехова. И збиља, макар је писаца-љекара у свјетској књижевности релативно велики број најславнији је ипак Антон Павлович Чехов. У једном писму из октобра 1899. године Чехов ће записати: “Не знам шта ме је навело да изаберем медицински факултет, али се нисам покајао због тог избора… Без сумње да је бављење медицинским наукама имало великог утицаја на моју књижевну дјелатност; оно је значајно проширило област мојих опажања, обогатило ме је знањима чију праву вриједност за мене као писца може да схвати само онај ко је и сам љекар.”

У онодобној Русији Петроград је био прави књижевни центар. Живећи у Москви Чехов заправо и није знао како се њега и његов рад доживљава у Петрограду. Међутим, крајем 1885. и почетком наредне године Чехов борави у Петрограду и схвата да је стекао литерарни углед. Поштовали су га као аутора и такви писци попут Григоровича, Лескова и Толстоја. Године 1888. Чехов ће добити “Пушкинову награду”, но већ годину дана касније тешко ће га погодити неуспјех његове драме “Шумски дух”. Након тог позоришног краха Чехов ће неко вријеме потпуно престати писати, а 1891. године одлази на Сахалин и ради као љекар у кажњеничкој колонији. Слиједи период путовања по Далеком истоку, а по повратку Чехов ће купити имање у Мелихову и потпуно се посветити писању. У том периоду настају неке од његових најпознатијих прича попут “Павиљона број 6” (1892), као и једна од најважнијих драма - “Галеб” (1895). Године 1897. Чехов се због туберкулозе сели на Јалту. У посљедњих седам година живота Чехов ће написати своје најчувеније драме “Три сестре” и “Вишњик” те многе приче, примјера ради: “Човјек у футроли”, “Огрозд”, “Дама с псетанцем”. Налик Кафки, пред крај живота доживљава и љубавну срећу: 1901. године ожениће се глумицом Олгом Книперовом. Чехов умире у јулу 1904. године у њемачком љечилишту Баденвајлер.

Лак као недјељно јутро

Чехов је често говорио да му је медицина супруга, а литература љубавница. Понекад је, међутим, ову узречицу и варирао па би казао како му је проза законита жена, а “драма тек накинђурена, горопадна, безочна и заморна љубавница”. Нема, међутим, сумње да је Чехов био генијалан и као приповједач и као драматичар. Његова плодност у обје ове области је фасцинантна. Написао је двадесет и шест драма те неколико стотина приповијетки. Писао је изузетно брзо. Знао је написати причу за само сат времена, а понекад му није требало ни толико. Чеховљеве приче варирају и по дужини и по квалитету, но оне најбоље су у свјетским оквирима антологијска остварења. Узмимо, рецимо, причу “Путник првог разреда”. Радња се дешава у возу, као уосталом у неким од најбољих руских и свјетских књига: од првог поглавља “Идиота” Достојевског до Толстојеве “Кројцерове сонате”. Нема, међутим, код Чехова оне тјескобе и оне пасије каква прати Достојевског, а нешто мање и Толстоја. Чеховљев “Путник првог разреда” је лак, готово као недјељно јутро. Двојица његових јунака причају о слави. Један заправо прича, а један углавном слуша. Тема као украдена из данашњих медија, свјетских, као и наших. Инжињер Крикунов ламентује над чињеницом да су пјевачице (данас би било - естрадне звијезде) те криминалци и коцкари славнији од научника и умјетника. Писац је славан, каже он, једино ако погине у двобоју, полуди, буде прогнан или се открије да вара на картама. Новине су зато криве, жали се Крикунов. Прича заправо као да је настала у данашње вријеме, у ери телевизијских “шоуа реалности”, у ворхоловском универзуму. Ипак, Чехов не би био Чехов кад би допустио да му прича буде тезична, макар и случајно. У посљедњим реченицама ствар се расплиће хуморно, тачно и лијепо, јунаци ће праснути у смијех, а и читалац ће се осмијехнути. Да, најбоље Чеховљеве приче имају тај квалитет: тачне су, умјетнички и животно тачне. Кад је ријеч о класичној, реалистичној (неки би казали: старинској) краткој причи, Чехов је њен класик, симбол и икона. Уосталом, и сам Рејмонд Карвер, један од глобално најславнијих писаца с краја двадесетог вијека и узор цијелој једној генерацији прозаиста, заклињао се у Чехова. Упркос хладном рату, то у тадашњој Америци није било нарочито политички некоректно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.