Европа или тропа

"Као Еуропљанин и интелектуалац...", тако би започињао разговор Халилчић, један од ликова из мени драге серије "Тале". Сјећате се, Миралем Зупчевић глумио Талета, сина хећима (види рјечник турцизама) Бећира. Тале био коњоводац и човјек који је због партизанског суда осиједио за ноћ. Тале је, између осталог, имао неписани и непрокламовани задатак да људе у својој чаршији, осим од фалинки и болештина, лијечи и од традиције. Халилчић је имао пругасто одијело, науљену косу и глумио га је сјајни Ивица Видовић, покој му души. Ситан џепар и пијанац био је Талетова сјена, свједок опирања ага и бегова новом југословенском поретку, владавини сиротиње и беземљаша. Био је свједок Талетове борбе са прошлости, која се у серији настојала приказати као назадњаштво и примитивизам. Халилчић је био далеко од локалних ујдурми, колико су далеко његови брчићи били од чаршијске свакодневице и револуције која је, пошто је већ појела већину своје дјеце, ишла напријед, у бољу будућност, према оном нашем посљедњем рату са стотињак хиљада мртвих. Халилчић је био пуно тога што не ваља социјализму. Углађен, науљен, зафитиљених бркова, феминизиран, пијанцу би редовно "избунарио" џепове и новац ставио у унутрашњи џеп властитог пругастог сакоа. У тој Халилчићевој особини сам већ тада, силом филмских прилика (имали смо само један и по ТВ програм), увидио како "Еуропљани и интелектуалци" воле завући руку у туђи џеп. Поготово кад човјек лежи заваљен и немоћан да се одбрани.

Тале магаре мало

Ех... А Талетов ћаћа, хећим Бећир, почињао би свој монолог упућен Талету са "Сине Тале, магаре моје мало...". Серија је снимана осамдесетих година, па бегове, аге, газде - хришћане, кулаке и остале који су имали штогод у џепу, нису стријељали. Богате газде су у тој серији пуштали да пропадну, да им се синови прокурвају и пропију. Јер, народна партизанска власт није смјела бити крвожедна каква је заправо, у стварности и била. Из чаршије нико није, у тој серији, бивао слан на Голи оток, нико није убијан нити затваран у буре док га не би срце прекинуло. Ово задње је било резервисано за оне који су требали да умру "природном смрћу". А има ли природније од тога да човјек умре од срчаног удара усљед цјелодневног стискања кољена уз браду и недостатка ваздуха? Није човјек ко у бурету не умре. То је била, ваљда, та револуционарна правда. Како год, Халилчић је постао мој европски идол. Кад би ми неко споменуо Европљанина, мени би мој Халилчић први пао на памет. Чак је и Ивица Видовић, мој најдражи глумац послије Бате Стојковића, Ташка Начића и Рејхана Демирџића (покој им и рахмет душама), увијек у мојим очима остао "Еуропљанин" и "Интелектуалац" из серије "Тале".

Интеграцијска кружења

С временом сам, у нашем сталном и, чини се, вјечном кружном кретању према европским интеграцијама, закључио да "Европљани" и "интелектуалци" не носе пругаста већ једнобојна одијела. И не џепаре пијанце него здраве и тријезне Балканце и остале источне Европљане. По узору на њих, и наша елита носи одијела, махом једнобојна. Помажу им у куповини наших ресурса, наших банака, ријека, кућа, поља и осталог. И наших душа, наравно. Ваљда овим нашим продавачима душа одијела служе за то да им тијела остану на окупу, пошто их душа више не може одржавати цијелима, није њихова. И ја имам три одијела. Задњи пут сам једно обукао кад је долазио патријарх. Већ сам рекао да не знам имам ли још душу, јер потписујем све што ми "туре" под нос.

У одијелу не изгледам нимало као "Еуропљанин" и "интелектуалац". Бог се већ побринуо за то да у одијелу изгледам као каква ћелава, нимало европска заштитарска неман. Изгледам, у најмању руку, непријатно опасно. А у суштини сам тако мирољубив да људи морају двије солидне дрвене столице сломити од моја леђа да бих ја схватио да ме бију. Можда, ипак, још имам своју душу у власништву, чим ме одијело не чини "Еуропљанином" и "интелектуалцем".

Старкеље

Европа и Америка имају своје господаре. Ротшилди, Рокефелери, Хабсбурзи и још понеки старкеља типа Хенрија Кисинџера или краљице Елизабете. Највећи непријатељ том "глобалном" и уљуђеном свијету у једнобојним одијелима, је нација. Нација се, наиме, не може купити. Држављанство да, али нација не. Највећи непријатељ глобалне економије, то јест свјетске пљачке, заправо су националне државе. Мислите да је Тито толико дуго одолијевао истоку и западу зато што је паметан? Ма нееее, стари шепавац је вјероватно за те "старкеље" вршио велики експеримент "однационаљивања" балканских народа. И добро му је ишло, наизглед. Али не баш тако добро, доказ су ових наших 100.000 мртвих. Аустрија је, рецимо, имала велебан покушај одсрбљавања српских цркава и покатоличења православља. Јесте ли примијетили да цркве, изграђене у доба аустријске окупације, изгледају јако католички? И унутрашњост цркви је тако уређивана. Мало је тога у тим црквама, или готово ничег, било православног и византијског. Истина, нису Аустријанци прогањали Србе и православље као Турци (не повратили се ни једни ни други), барем не константно. Како год, Јожа Кумровечки је хтио нације замијенити пуно слабијим југословенством, вјером и нацијом с којом би се ротшилдовске, рокефелерске и хабсбурговске старкеље врло лако касније обрачунале.

Европа анте портас

Грчка је нападнута, с леђа, одакле се удебљали и омлохављели Грци нису надали. Немају ни Спарту ни краља какав је био Леонида, да огрне гримизни огртач, узме штит и мач и одбрани Спарту и Грчку од најезде са истока. И да је жив, био би немоћан против новог оружја званог дугови. Не могу се дугови "обријати" мачем као перзијске стријеле забодене у метални штит. Не може се од дугова Грчка одбранити формирањем борбене "корњаче", не може више Грку најјаче оружје бити Грк до њега. Прогутали су мамац, удицу и олово које су им забациле "старкеље". Задужили су се "прековише" (види рјечник херцеговинизама), трошили на вино и жене, на одморе и разбибригу, подали се ужицима попут Римљана прије него што су их варвари преплавили. Германски капитал иште своје. Млади Грци за које мало вјерујем да су потомци Старих Грка, сад морају "крпити" германски капитал у грчким банкама. Леонида би, да је жив, казао "Нећемо, идите на Олимп, нека вам Зеус плати, његова смо дјеца и чувари Европе". Углавном, дуг је тако моћно оружје глобализације да се чак и творци Европе какву знамо, оснивачи демократије, плаше за голи опстанак и свакодневну егзистенцију, стењу и кукају пред том истом Европом која постоји захваљујући њима, Грцима.

Неборачки а краљевски живот

Грци су, умјесто да живе спартански и боре се краљевски, само живјели краљевски. Ваљда бисмо и ми, преостала дјеца Европе, требало понешто да научимо из њихових неборачких и неспартанских живота. И не дати људима око себе више него што им треба. Ево, ја ћу се одрећи једног од три своја одијела за мог друга. Оставићу си једно љетно и једно зимско. Не могу свакакав пред патријарха или по Нобелову награду. Не треба ми кућа на мору. За море ми је довољно неколико литара горива и какав пешкир. Купаће гаће већ имам, комада један. Имам неколико кошуља без рукава и неколико с рукавима. Неколике јакне и пантоле. Ено, Гадафи је Либијцима дао све, почевши од слободе па до станова, кола, пара, чак и бијелаца који су радили за њих. И, ено како су му вратили. Неким је људима, изгледа, суђено да буду англосаксонске слуге и полуробови. Старкеље Ротшилди и Рокефелери лако знају шта ће са размаженим готованима и слаткохраним похотницима. Код нас им дају да узму паре за нова кола, скуп стан, накит, путовања, женскиње, дрогу, за шта им ђаво иште и за шта им душу купи.

Стратегије одбране

Једина одбрана од поробљавања је народ, језик, историја, традиција, осјећај за правду. И памет. Свако би требало да буде довољно паметан да не узме 100.000 марака да би на концу тих 100.000 платио двоструко више. Бар за то не треба бити Ајнштајн. Не може се јести двапут заредом. Кућа на мору је робија. Нова кола су робија. Скупо одијело је робија. Кола украду, одијело се прогори цигаретом, кућа иште да се на њу плати порез. Додуше, постоји још једна брана "еуропеизацији". Политичка глупост која је већ прерасла у генијалност. У БиХ, творевини која се тако зове, политичари се толико свађају да дебела и туста матера Европа никако не може да нас посвоји и пороби до краја. Џаба и банке, ОМВ, тржни центри и остали алати тих свјетских старкеља. Не дају се ти Срби, сад ни Хрвати, а и Муслимани су све више у Азији а све мање у Европи. Са Србијом, рецимо, Европа не би знала шта ће. Срби су на ивици живаца, све се више враћају својим коријенима. Од њих се не би дали истесати "Халилчићи" по европској мјери. Па су Европљани и дали подршку српском предсједнику који је далеко од Европе колико и сеоска будала од учења Емануела Канта. Прије времена му честитали, прије тога га Енглези читав дан "обрађивали" да не одустане од другог круга избора. И нека ми неко каже да у свакој несрећи нема барем мало среће.

Ђедови

Ја, овако, некад заватрим. Престанем писати, па се вратим. Послије ове станке, паде ми на памет како би ситуација, можда, била још и гора да нема тих "старкеља". Ја ћу их, нагло опсједнут сумњама, од сад па надаље и убудуће, у овој колумни звати "ђедови". Зле крви је пуно у свијету. Доста је проливене крви између Ираца и Енглеза, Француза и Нијемаца, Нијемаца и свих других, Пољака и Руса, Жидова и Арапа, Срба, Хрвата, Муслимана, Бугара, Македонаца, Турака, Грка... Дакле, не бију се само Тутсији и Хутуи, Шиити и Сунити, црвени и бијели, бије се свак' са сваким и како му Бог ратну срећу или несрећу подијели. Да није тих ђедова, ко зна шта би било са овим свијетом гладним туђе муке и жељним туђег белаја. Можда би Нијемци лакше него иначе створили и четврти рајх? Можда би Руси најзад сатрали Пољаке, Турци Грке? Можда би нас већ сад поробљавала Аустрија и вјешала овакве као што сам ја на Шпанском тргу у Мостару; баш као некада на тргу "Мусала"? Ја ипак некако мислим, да ми Бог грешну душу прости и гријехе опрости, да је боље да се бију и убијају тамо у том Авганистану, Пакистану, Ираку, Ираку, Мианмару и Занзибару, него овдје код нас. Знам ја да су ђедусине злочесте, похлепне, безобзирне и да им је крајњи циљ свести људски род на милијарду бијелих западних Европљана и Сјеверноамериканаца. Срећом, неће им успјети. Ипак, не тјешите се тиме што сте бијели и што изгледате као они. Кад нестане црних, жутих, смеђих и других које "ђедови" сматрају мање вриједним, неће бити никога с ким ћемо се моћи борити против њих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.