Емир Имамовић

Да се бавим пародијом још једне западнобалканске, да не кажем махалске фарсе - не могу.

Док се фарса одвијала, једна беба је изгубила живот, а ту места за пародију нема.

За оно чиме хоћу да се бавим, повод је текст “Дјеца која су појела беболуцију” новинара и писца Емира Имамовића, објављен на сајту “радиосарајево.ба”, а у скраћеној верзији под насловом “Промашени протести”, пренесен у “Гласу Српске”.

“Бошњачко фантазирање на цести”

“Можда не хисторијски, јер протести никада нису били довољно масовни, а захтјеви демонстраната довољно артикулирани, али је једна велика шанса да збиља избије мир неповратно пропуштена”, каже Имамовић. “Дуго најављивано, али неприпремљено - или криво припремљено, скоро да је свеједно - окупљање грађана 1. јула, претворило се у своју супротност, у, зашто не рећи, бошњачко фантазирање на цести, у којем је честити, забринути, поштени свијет статирао и, на крају, завршио као колатерална штета.”

Даље, Имамовић цитира део дневника Зорана Иванчића, једног од седморо људи који су покренули пропалу беболуцију, и који каже:

“Од иницијалних седам грађана, који су ово покренули, све до једном је потпуно свеједно хоће ли се ти бројеви додјељивати на државном, ентитетском, дистриктном, кантоналном, опћинском, мјеснозаједничком или кућносавјетном нивоу. Касније су се појавиле групе, које су давале изјаве за медије, да је једино прихватљиво да све буде на државном нивоу. То нисмо ми. Ми само хоћемо ЈМБГ за дјецу. Хоћемо елементарна људска права и елементарне услуге државе коју плаћамо. Како, не тиче нас се.”

На крају текста, Имамовић закључује:

“Револуције обично једу своју дјецу. Беболуцију су појела дјеца оне - мегаломанске, централистичке, бошњачко-националистичке, нереалне и дугорочно погубне - политике која има, можда и већинску подршку, али само једног народа. Дакле, недовољну за било какве цивилне промјене у БиХ и више него довољну да сваку могућност коначног краја рата вођеног мирнодопским средствима одгоди на дуже.”

Паралеле на силу

У остатку Имамовићевог, по много чему револуционарног текста, посебно у оном делу који није пренесен у “Гласу Српске” - може се наћи спорних места.

Тако је, на пример, местимично присутна потреба за насилним успостављањем критичког баланса према три националне стране, у свакој прилици и по сваку цену, што је, с једне стране, рецидив прошлости, с друге, списатељска потреба за успостављањем аналогија, а с треће, компромис са сарајевским “јавним мњењем”, које је, чак и уз тај компромис, да се претпоставити, расположено да аутора набије на колац.

У једном тренутку, на пример, Имамовић каже:

“Зазивали су, тако, бошњачки представници ванредне (Лагумџија) и редовне (Изетбеговић) изборе, иако нико, али нико, са улице није тражио да се власт мијења, већ да ради; Додик је измишљао антисрпску завјеру, макар нико и никада, тих првих дана, није ријечи рекао о Републици Српској као таквој; у два ХДЗ-а су се понашали, као и у свакој кризи у посљедњих неколико година, попут чланова Извршног одбора СНСД-а католичке вјере, позивајући се на лажни страх као оправдање за нерад сваке врсте...”

Поставља се, наиме, питање како је то Додик измишљао антисрпску заверу, када сам Имамовић каже да је ствар пропала због идеје да се већински став само једног народа наметне другим народима. Првих дана тог покушаја није било? Ако није било - а тешко да није било, пошто у Сарајеву ни разговор о буреку не може да прође без оспоравања Републике Српске - зашто би се Додик уопште бавио стварима које са Републиком Српском немају везе?

Перспектива

Али, чак и са овим манама, Имамовићев текст је, као што рекох, готово па револуционаран.

Зашто?

Зато што се коначно догодило да је неко са бошњачке стране дотакао суштину босанског проблема - лоцирајући кључни разлог због ког односи Федерације и Републике Српске, као ни односи Бошњака и Хрвата у Федерацији, готово две деценије након краја рата не могу да функционишу на мирнодопски начин.

Од тренутка када се, тада муслиманска, а сада бошњачка национална странка СДА самопрогласила легитимним представником грађана тадашње БиХ, па до данас, на подручју некадашње Социјалистичке Републике БиХ влада ратно стање.

Једно време је то ратно стање било озваничено и летеле су главе. Затим је уследио и још траје наставак рата не баш мирним и нимало цивилизованим средствима, што представља балканску варијанту негативног виђења дипломатије…

Странку СДА су повремено смењивале друге бошњачке странке, које су остајале доследне у покушају узурпирања власти над осталим конститутивним народима, покушавајући да обмањују друге и у коначном исходу обмањујући себе.

Неспремна на самопреиспитивање и мењање, бошњачка политичка елита је, као у оној причи о Мухамеду и брегу, чекала да други, неким чудом, прихвате њен бесмислен концепт и ишчуђавала се што ниједна нова хрватска и српска политичка снага није спремна да пристане на бошњачку доминацију, у међувремену чинећи све да се ионако лоши односи додатно погоршају, о чему на најбољи, илити на најгори могући начин сведочи фарса са Жељком Комшићем као представником Хрвата за ког Хрвати не гласају и који на функцију долази захваљујући гласовима бројнијих Бошњака.

У таквим условима се, као једина реална опција испоставља српско чекање да се промене међународне околности па да се Република Српска отцепи, бошњачко маштање о великој исламској најезди у којој ће Србе протерати преко Дрине и хрватско надање да ће у некој новој подели карата успети да матици припоје оно мало простора на ком су опстали.

Алтернатива таквој опцији јесте оно што нуди Емир Имамовић и што је дијаметрално супротно ономе за шта се, на пример, залаже његов имењак Суљагић, који је ратоборнији, а када би му се пружила прилика, био би и по друге и по свој народ опаснији од ратних бошњачких лидера.

У свету иначе, а на Балкану посебно, основа за скептицизам увек има више него за наду.

Пошто је на текст као што је Имамовићев требало да се чека готово две деценије, поставља се питање колико би векова било потребно да Емиров став постане доминантан.

Како било, ако би превладао пре него што промена историјских околности обезбеди услове за нову макљажу, онда би односи Републике Српске и Федерације и односи Бошњака и Хрвата - у Федерацији или у некој другој форми територијалног организовања - могли да заличе на мирнодопске.

Имајући у виду како ствари стоје сада - то не би било мало.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.