Ем лијепа, ем паметна Емсура

Срећом, у њеним младим годинама, срела је и принца, тихог засањаног пјесника који ће јој постати животни садруг и отац њиховог дјетета. Живјела је заштићена њиховом љубављу, слиједила његов успјех и његову славу. Своје романе, приче и пјесме одлагала је за неке боље дане. Али књижевност настаје из црних дана и отворених рана. Умјесто бољих дана, нахрупило је, као одбрана и смисао живота, њено књижевно дјело, разапето као и она између два града, Сарајева и Новог Сада. Све обимније и све више само њено, стало је  уз раме оних које је с љубављу изучавала у свом богатом језику и свим његовим пјевним могућностима - које су се задњих деценија све више умањивале, ситниле и сиромашиле.

Емсура Хамзић то није хтјела да прихвати и призна. Њено књижевно дјело изједначава се по вриједности са вриједностима свјетске и наше литературе. А постало је и остало своје, другачије и  јединствено, што књижевност једино тражи и јесте.

Пјесников живот

Колико год је човјеку својствена помисао “што ја нисам као он, што мени то није дано” толико су људи вољели да сретну ово двоје младих, два пјесника, и обрадују се њиховој срећи. Ђорђу би без зависти упућивали похвалу: ЕМ ЛИЈЕПА ЕМ ПАМЕТНА ЕМСУРА! Тако благе и питоме, људи су их прихватали  и у ратним годинама гдје год би стигли, иако су односи међу људима већ били напукли и прекинути. Нашао се само један завидљивац, кукавак-пјесник, да њихов бијег из ратног Сарајева заплете у мреже национализма и вјерске мржње. Такве клевете у данима граната и мина могле су главе доћи и ово двоје младих родитеља. Могле су осиротити њихово дијете, а књижевност изгубити два тада већ значајна пјесничка имена. Срећом, они су на вријеме напустили Сарајево. (“Водила ме трогодишња рукица,/ безусловно тражећи да живи,/ и ја сам тај налог живота,/ од свих осталих јачи, испунила”) (Пјесма “Да сам остала у Сарајеву”.)

Пјесников живот ћемо препознати толико колико је његова поезија успјела да изиђе из тог догођеног и постане један друкчији живот, живот саме пјесме. Емсура Хамзић, као да је то одувијек знала, и то знање само учврстила дипломирајући на Филозофском факултету у Сарајеву, на групи југословенска књижевност сх-хс језик. Поезија се не би могла објашњавати само животом, али догађаји из живота су уткани у пјесникове стихове, они су покретали и одређивали сваку пјесничку истину. Емсура Хамзић и сама бјежи од дневног протока живота, излази из њега у пјесничку мисао о ономе што се збило, у пјесму. Од своје прве књиге поезије “Угљевље”, она догођено пјеснички доживљава и преображава у стих. И сам чин стварања пјесме је одбрана од животних удара, исцјељење. Емсура је кроз све своје књиге, а до сад их је већ добрано написала, успјела од рана да наниже бисер. Велика је предност ове пјесникиње не само познавање већ и одушевљење нашом и свјетском књижевношћу.

Само даровити млади пјесници крену трагом  најбољих, највећих пјесника. То је најтежи пут, али и највиши циљ. Од великана ништа не можеш узети, и зрнце ако присвојиш, само себе можеш нарушити. Али упознавати их, изучавати и опијати се њиховим дјелом, могу само они којима је богом одређен само свој пут.

Емсурино пјевање

Емсура је рођена 1958, када сам ја објавила своју прву самосталну књижицу пјесама под насловом “Одсањани дом”. Она је тек угледала свој дом кад сам ја свој одсањавала. Њен дом биле су и остале небеске висине и земаљске даљине. Наслову овог скромног записа додала бих: ЕМ ПРЕЛИЈЕПО ПЈЕВА. Кад смо се упознале, ја сам се прво срела са њеним гласом, топлим, као да га вјетар доноси из нама непознатих пространстава. Емсурино пјевање подсјетило ме је на Љермонтовљеву пјесму о слободи облака који вјечно хладни и вјечно слободни немају ни домовине ни изгнанства. Њен глас се чује, одјекује негдје иза самог себе, и онда кад Емсура умукне.

Налазиле смо се у избјеглиштву на понеким књижевним сусретима и - ћутале. Тек кад се рат окончао и кад сам се ја вратила, и Емсура је долазила у Сарајево преко љета и за зимски школски распуст. Невидљиво би преко видљиве границе преносила Јустину, Семирамиду, Леону, Јекатерину, Касандру, Исидору... пренијела би своје тренутке и варљиво Сунце, Андреа Рубљова, Настасју Филиповну, Ану Карењину... отварала би преда мном своја “Тајна врата”, свој “Смарагдни град”, повела ме у раскошни “Семирамидин врт” и пренијела кроз “Јабану” до “Вечери на Нилу”. Умјела је то, као нико, ова чаробница ријечи са корјеном, језиком из коријена. Жалила сам што је нисам ја родила па да имам њежну кћер која би ми стављала огрлицу од мјесечевог камена око материнског врата. О, била бих сретнија да сам родила ЕМ него нешто од почетка без наде. Нека ми Бог опрости ове тешке ријечи, али мајке умиру за синовима, а сахрањују их кћери.

“Да сам остала у Сарајеву”

Није ми намјера, нити је то могуће смјестити у овако одређен новински простор, да приказујем Емсурино књижевно дјело нити ја то умијем као позвани теоретичари књижевности. Знам само да је добро оно књижевно дјело, о којем се, поред свих знања и умијећа, не може написати ништа боље од њега самог.

Повод овом запису је књижевна награда Милица Стојадиновић Српкиња, која је ове године припала Емсури Хамзић за изабране и нове песме ЗЛАТНА ГРАНА. У оскудним временима, ова лијепо опремљена књига чији издавач је ОРПФЕУС, а главни уредник пјесник Селимир Радуловић, објављена је у библиотеци Панонска светла. Књигу је, лијепо опремио и печатао САЈНУС у Новом Саду. Заслужила је и књигу и награду ова стрпљива професорица српског језика и књижевности која још увијек у рано јутро путује возом у Врбас и својој малој породици се враћа увече. Има сличности у животима ове двије пјесникиње, Милице и Емсуре, обје разапете између двије земље и два дома, с тим што је Емсура надјачала судбину изгнаника и бездомника. Сачувала је оба дома у којима је тешко сачувати свој мур и вјеровати му.

Задржимо се за тренутак само на 136 страници књиге “Златна грана” и на пјесми “Да сам остала у Сарајеву”. Гдје би била душа пјесникиње, ко би јој био издавач и да ли би јој требао након уличних арабески од крви и меса. Руке да ли би икада више око књиге савила. Брат њен, колатерална штета ратних збивања, да ли би био жив још, а сестра, да ли би своју породицу имала.

Ко би били и какви би били њени ближњи, и свијет какав би био уопште, око ње, да је остала.

Или ње можда и било не би, а све би било исто. Или барем не би било овог тешког ланца од узалудних питања - да је остала у Сарајеву. Која распетост чисте душе која се пита, а одговора нема.

Узалуд се питаш, драга моја сестрице по пјесми, у Сарајеву нико није остао, јер Сарајево није “ђе је негда било”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.