Две Југославије

Две југословенске идеје, два концепта југословенства, старији су од Прве, а барем један од њих, наравно, у первертираном облику, надживео је Другу.

Историја две Југославије је историја борбе та два концепта, а пропаст оба државотворна покушаја је доказ њихове непомирљивости.

МЛАДА БОСНА

Након што је део српског народа успео да се ослободи турског јарма и оснује своју државу, та држава се, логично, испоставила као сан свих поробљених Срба и доброг дела осталих поробљених Јужних Словена. А  будући да су се ти народи налазили делом под турским, делом под аустроугарским јармом - тај сан је, опет логично, био у сукобу са турском, а посебно са аустроугарском јавом.

Ослабљена Турска је, корак по корак, напуштала јужнословенски простор, а сукоб између просрпске јужнословенске идеје и Србије, с једне, и Аустроугарске, с друге стране, постајао је све директнији и све отворенији, док је крвави обрачун који ће уследити, нажалост, бивао све извеснији и неминовнији.

Пошто је Турска била принуђена да се повуче из Босне и Херцеговине и пошто је Аустроугарска окупирала то подручје - температура у "региону" је почела да се ближи тачки кључања.

Уз територијални добитак, који је за католичку царевину представљао много више од земљишта које је запосела - онемогућивши босанским Србима уједињење са матицом, наиме, Беч је спречавао ширење "погубног" српског утицаја на сународнике у Далмацији, Славонији, Барањи, Лици, Срему... као и на хрватске и словеначке Словене - отимање Босне и Херцеговине јој је донело и један озбиљан губитак.

Исламизовани босански Словени, већински српског, а делимично хрватског порекла, који су, због верског аспекта српско-турског антагонизма, били српској држави ненаклоњени, суочени са католичким окупатором претварају се у потенцијалног српског савезника, док се цвет младе интелектуалне елите босанских муслимана отворено окреће српским коренима и идеји уједињења са матицом.

Тако српски ђаци из Босне, православне и муслиманска вере, у сарадњи са неколицином хрватских ђака, стварају просрпску јужнословенску организацију "Млада Босна". И та организација симболизује један од два концепта удруживања Јужних Словена, а како ћемо видети, заправо, једини истински југословенски концепт.

БОШЊАЦИ

Проблем који је доводио у питање њен дугорочан опстанак у Босни, Аустроугарска с једне стране покушава да реши стварањем хибридне нације, којој је протектор Бењамин Калај лукаво понудио име "Бошњаци". Декларативно, под тај термин је било предвиђено да се подведу сви људи који живе у Босни, што би са становишта протекторових интереса било идеално. Пошто је протектор, како се чини, био рационалан човек, на такву могућност није озбиљно рачунао. Стварни циљ је био да се измишљена нација оживи стварним босанским муслиманима, како би се спречило њихово укључивање у српски национални корпус.

Да парафразирамо традиционално књижевно и кинематографско лукавство - свака сличност са данашњим личностима и догађајима сасвим је случајна.

ФРАЊО ЈОСИП И ЈОСИП ЈУРАЈ

Аустроугарска је, међутим, била сувише моћна и сувише озбиљна држава да би играла на само једну карту и да би се задовољавала парцијалним решењима.

Док Калај покушава да оствари свој "бошњачки" наум, међу аустроугарским Јужним Словенима успостављена југословенска идеја бива стављена под контролу католичког клера, као опасност коју треба контролисати, али и као опција на коју би ваљало заиграти у случају озбиљније кризе царства.

Једноставно речено: Ако би се нека форма јужнословенског јединства показала као неминовна - јединствени интерес Ватикана и Беча би био да у тој заједници доминантну улогу играју они, а не православни Београд.

Како тада, тако и за веке векова.

Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, најистакнутији католички Југословен, несумњиво није био човек којим су ватикански и аустроугарски "хардлајнери" били презадовољни. Али - човек с којим су могли и да "разговарају" и да нађу заједнички интерес - јесте био.

Као што је интерес ватиканских Југословена, показаће време, био и остао ближи интересу црквене централе, него интересу православне и муслиманске словенске браће.

Обе југословенске државне заједнице се, тако, испостављају као привремена решења за којима се посеже у тренуцима слабости католичког аустроугарског фактора, а историја две Југославије може да се посматра и као историја борбе између две суштински различите југословенске идеје. Почетак обе јужнословенске заједнице је карактерисала доминација интегралног југословенства младобосанског типа, а крај победа његове ватиканске антитезе.

Са Фрањом Јосипом, Јосипом Јурајем Штросмајером, или Јосипом Фрање Брозом - на исто се хвата.

"БХСЦГ"

Данас, када аустроугарски фактор, поставши савезник својих некадашњих евроатлантских непријатеља, влада Европом, југословенска идеја је, као привремено непотребна, у западном делу "западног Балкана" замрзнута.

Нешто јужније, југословенство је замењено Калајевим бошњаштвом.

Југословенство - али, југословенство ватиканског типа - фура се искључиво на српским просторима. Ту је, под фирмом "бхсцг" културе, пресељено са запада некадашње заједничке државе, чиме се границе аустроугарског духовног простора селе на исток.

И то што се на тај начин спречава могућност поновног буђења истинског, интегралног југословенства, иако јесте гадно и покварено, и није тако лоше.

Уз све поштовање према искреним Југословенима, без обзира на нацију, "нацију" и веру - њихов ентузијазам се показао као претерано скупа ствар, коју они други, неискрени Југословени, знају крваво да наплате.

Оно што јесте и гадно и покварено и лоше је то што је коначни циљ да се Срби - ако већ један њихов део не пристаје да се претвори у Бошњаке, или, барем, у Босанце - у целини претворе у део аморфне "бхсцг" масе.

Да им територија буде што мања, а идентитет што блеђи.

Како би, равноправно са осталим јужним, и не само јужним Словенима, могли да постану оно што им је одавно намењено - колонијални простор којим жаре и пале наследници упокојених царстава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.