Државник без ратне прошлости

При томе вјерују да раде на ослобађању народа од националистичких, клерофашистичких, тајкунских, малограђанских уљеза у, гле чуда, рођеној земљи баш тих и таквих људи. И нека их, нека пишу и говоре што им воља, јер би то требала бити бит демократија. Међутим, када њихово писање добије облик ратнохушкачких стријела које би радо да неутрализују свакога ко не мисли као они (а таквих је онда подоста, поготово међу грађанима Републике Српске, међу Хрватима у западној Херцеговини и средишњој Босни), онда то постаје већ сасвим озбиљан проблем. Нећу овдје спомињати простачке псовке и увреде на рачун неистомишљеника, него скандалозну количину говора мржње и нетрпељивост према свим позитивним трендовима у региону. Ето, тако је и недавно одржани избор за Личност године под покровитељством "Независних новина" и Жељка Копање био мета необузданих излива бијеса и нетрпељивости котлинских герилаца. Наиме, ништа, ама баш ништа, тамо није ваљало. Све је било лажно и пријетворно. Тамо се на једном мјесто налазила гомила тајкуна и сљедбеника тајкунске приватизације, саучесници у злочинима, лажне демократе, полусвијет, пропагандисти националистичког српског режима и некакви лицемјери конформисти.

Е бојим се да неће бити баш тако. Лажна је ова тобожња брига због надирућег национализма. И те како је лажна и из ње проговара најцрњи национализам. Онај који не преза ни од чега. Онај који нема ни своју "софт" варијанту. Опасан је тај национализам, јер није у стању бити макар принципијелан и досљедан у својим хтјењима. Каже један од њих, колумниста, либерал, антинационалиста: "Срећа Жељка нико није звао", јер би ваљда Жељко (а то би требало да је хрватски члан Предсједништва БиХ) рекао и што би требало и што не би требало. С правом наравно! Па вели тај огорчени мрзитељ свега што није герилско да је својевремено Марко Вешовић одбио да прими некакву црногорску награду, јер ју је прије њега добио Радован Караџић, а овај ваљда није хтио да подржи "договорену шутњу већине, која је у рату подржавала оно што се данас мора заборавити". Ох, каква великодушност и узвишеност! Штета само што аутор најпростачкијих текстова у БиХ Самир Шестан истим поводом није споменуо, рецимо, и свог колегу колумнисту на истом порталу Хаџиомеровића или рецимо новинара Aвдића, па се згрозио над њима што су примили награду "Новинар године" из руку (молим сада своје читаоце за стрпљење): "симбола криминалне тајкунске приватизације, сраслости медија и политике, пропагандног опслуживања власти, конформистичког лицемјерја, кукавичког одбијања да се ствари око себе назову правим именом, негирања зла и ширитеља говора мржње, саучесника јавности у пројектима њихових политичких лидера, симбола издаје принципа и изневјерених нада, симбола жртве која постаје саучесник у злочину ..."

Како је онда могуће да и дан-данас ови угледни сарајевски новинари чувају ту награду? Гдје су сад идеали и принципи? Како и они, као и Вешовић, нису одбили вратити то оличење зла, злу које им је уручивало награду? Како је могуће да и данас, када чепркају по некаквим текстовима Жељка Копање из раних деведесетих, не би ли му облатили име у федералној јавности доказујући тиме његово ипак суштински националистичко опредјељење, ките своје одјавне шпице том бесрамном наградом?

Згрожени су онлине герилци и парадом у којој је Јосиповић изабран за "Личност године". A понајвише због образложења да "...нема ратну прошлост". Хм, како би било добро да има и да му се може штагод приговорити, па тако још више ширити међунационална мржња. Aли ето не може, као ни Додику што не могу, а вриједјело би, па макар било шта пронаћи. Овако морају му се стално приписивати некакви нови аферими и некакви нови националистички испади. Елем, да је случајно на додјели награде Јосиповићу био присутан Жељко Комшић послао би он све, вели Шестан, колумниста герилског портала, у: "три....материне због овог образложења о Јосиповићу". Дакле, није добро што овај нема ратну прошлост, а хвале је вриједно што Комшић има. То му је ваљда компаративна предност у односу на друга два члана бх. Предсједништва и Јосиповића приде. Ко год је био у рату и држао пушку у руци није гађао глинене голубове него људе, па тако и они који би радо псовали овима што "немају ратне прошлости". Да ли је то данас темељна вриједност политичара који треба градити будућност земље? Па, ако је гради на сјећањима која његује уз своју пушку, бојим се да у будућности може видјети само нове сукобе, а никако мир и суживот. Aко је сусрет лидера региона, који такођер немају ратну прошлост, предмет исмијавања и презира у Сарајеву, а Комшићева пушка предмет похвале и инспирације, онда је јасно какво је опредјељење и једних и других. Онда је сасвим јасно што Тадић и Јосиповић немају проблем у комуникацији са оном другом двојицом чланова Предсједништва, што се договарају о европским путевима својих земаља, а што је овај трећи предмет слатких похвала ширитеља језика мржње који су згрожени над "малограђанштином" културе дијалога.

Има Шестан за то и посве учен и дуго припреман аргумент. Он је наиме згрожен што је у "кафкијанском лудилу форма постала битнија од суштине", па се тако "морал, истина и правда покушавају релативизирати и прогнати из јавног простора и замијенити императивом 'грађанске пристојности'". Баш тако! Можда баш због те грађанске пристојности ниједан од њих не поставља питање Комшићеве ратне прошлости, него сматрају да Босанци који су му дали повјерење вјерују да управо на темељу те ратне прошлости он може учествовати у мировним преговорима и договорима.

Када већ говоримо о важности форме, а и те како је важна у грађанској култури, можда управо због те форме мало ко инсистира на моралној позадини прегласавања Хрвата. A можда, опет због те чаробне форме, истина и мора бити релативизирана? Имајући у виду три велике ратне епопеје, три ратне колективне трауме, па и три ратне истине, није ли ово искључиво герилско виђење свих новијих догађања на Балкану фитиљ који би могао упалити нови ратни пожар? Стога "квазиинтелектуални ставови критике критике национализма" јесу једини могући пут у нову, ратом неоптерећену будућност ових простора, што укључује управо политичаре и интелектуалце без ратне прошлости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.