Државници, новинари и четници

Поводом најављеног окупљања у Сарајеву у знак сјећања на убијене припаднике тадашње ЈНA усред града, градоначелник одлучи забранити скуп. A да би медијима што боље презентирао разлоге своје одлуке, организира прес-конференцију. Новинари су дошли, саслушали саопћење и када су хтјели да поставе питања сазнали су да то није дозвољено. Замислите само који недостатак одговорности и осјећаја за демокрацију треба имати да би се онемогућило постављање питања поводом одлуке која представља елементарно кршење основних људских права. И није то све. Када се једна новинарка дрзнула да постави питање поручено јој је да иде у Бањалуку и тамо провоцира. Када се очекивало извињење за овај изљев национализма и шовинизма, речено је да нема извињења за оне који "Додика сматрају државником а не четником".

Е ово је заиста врхунац овог необичног догађаја. Новинарка је омаловажена, протјерана и при томе обиљежена као колаборациониста са четником. Но размишљам нешто, када би ова млада дама доиста била чланица покрета који прокламира ове идеје, можда би јој ипак било одговорено на питање и можда би и она и власник новина за које пише и легитимни премијер РС-а пунили новинске ступце и видео прилоге својим изјавама и коментарима. Јер у новије вријеме је то управо случај са представницима крајње десних политичких партија у Сарајеву. Овдје ипак влада обрнута логика. Четник је онај који брани достојанство српског народа, а сви они који отворено зазивају четничку идеологију су им опозиција. И то не било каква него здружена. И то не било како, него мало социјалдемократа мало радикала, а све у борби против Додиковог четништва. Дакле, новинарка није добила нити одговор на питање нити извињење из Града, а нити је стигао одговор на писмо које је градоначелнику Сарајева упутио у име Независних новина господин Жељко Копања. Није и по свој прилици неће стићи никакав одговор а поготово не извињење, јер је вријеђање и омаловажавање, посебно оних друге националне припадности, постало уобичајена пракса ове градске управе. И нитко не би обратио посебну пажњу на то да је у питању особни став неког интелектуалца, али када се има у виду да је то став првог човјека једног града а тиме и његових грађана, па чак и оних које отворено вријеђа, онда би у сваком друштву то био голем проблем о којем би се енергично оглашавале бројне институције за заштиту људских права и слобода, посебно медијских слобода. Но нема гласа интелектуалаца, оних који у Сарајеву зачас некога прогласе фашистом, националистом или шовинистом. Нема гласа из оних удруга које брину о медијима и угрожености новинара. Гдје ли сада и зашто шути линија за помоћ новинарима и она симпатична удруга која саопћења пише о свему и свачему? Тишина. Само што ова тишина иде на терет грађанској, слободарској и мултикултурној идеји Сарајева. Шутјети о овоме значи гласно подржавати најригидније подјеле грађана. Значи гласно подржавати националну нетрпељивост и сврставати људе у "њима припадајуће етнонационалне просторе и оквире". Но тко је тај који себи даје за право да то чини? Тко је тај који у име институције дестабилизира ионако крхку комуникацију на овом простору. Или можда људска права по тко зна који пут не вриједе једнако за све када о њима говоре сарајевски социјалдемократи?

Но успркос градоначелнику Сарајева, а не успркос Додику, како се могло чути у Сарајеву, скуп је одржан, полиција показала изнимну професионалност, али и грађани суздржаност. Исти они грађани у име којих је скуп требао бити забрањен. Показали они достојанство, уважили друге у њиховој боли, па и одржали лекцију из политичке културе, што да не. Људска права, поготово право на достојанство у боли жртве, неупитни су у сваком демократском друштву. Стога новинарка која је на најгрубљи начин извријеђана, скуп који је требало забранити и легитимни представник једног народа нису ништа друго него огледало једне заборављене демокрације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.