Држава за побјећи

Ова схема рецепт је за функционисање организованог криминала у свим друштвима и свим временима.

Није ли дон Вито Корлеоне имао неколико својих сенатора и по потреби наручивао насловне стране новина?

Није ли Милорад Улемек, један од главних организатора убистава премијера Србије Зорана Ђинђића, бившег предсједника Предсједништва Србије Ивана Стамболића и чланова СПО на Ибарској магистрали, имао свог министра којем се предао послије 14 мјесеци скривања? Није ли имао своје новине које је лично уређивао, али и неколико својих новинара приде?

Случај Микулић

Тамо гдје је информација роба која се продаје, тешко је разлучити сукобљене интересе и одбранити право на истину, а не упасти у замку манипулације било којег клана и несвјесно бити било чије средство за остварење циља. Управо то се дешава по ко зна који пут у овој SF држави, за коју су и претходна два примјера оличење уређеног друштва у којем се знају правила.

Због свега тога и јесте више него занимљива прича о саслушањима федералног министра правде Зорана Микулића и медијска престројавања у том случају. Као што је занимљива на први поглед невезана, али више него добро увезана прича, о претресу мостарског затвора.

У позадини обје приче хиљаде је сукобљених интереса, што приватних што партијских, и хиљаде закулисних игара у којима се конци вуку дубоко из сјене. У тој игри правда је само средство за обрачун са онима који су на другом, прије свега, политичком курсу. У тој игри све је дозвољено, па и криминалци какав јесте Анђелко Вељанчић, Дарко Елез или Анес Курбеговић постају само средство за остварење вишег циља.

Али да кренемо редом.

Федерални министар правде Зоран Микулић (СДП) саслушан је у SIPA, па у Тужилаштву по захтјеву тужиоца Тужилаштва БиХ Дубравка Чампаре због тога што није прихватио продужење останка осуђеника Анђелка Вељанчића, кума и војника криминалног клана Дарка Елеза, у затвору полуотвореног типа у Сарајеву и вратио га у добро закапијани КПЗ Зеница. Вељанчић је у међувремену постао заштићени свједок Тужилаштва, тачније тужиоца Чампаре, у предмету Елез.

Микулић је стигао у SIPA само дан након што су по захтјеву Чампаре због истог случаја приведени и саслушани помоћник министра Хидајет Трака, директор КПЗ-а Сарајево Кенан Капа и начелник затворске полиције Рефкет Кадрић.

Сви они сумњиче се за ометање истраге у највећој послијератној акцији против организованог криминала "Лутка" и злоупотребу положаја. Квалификација од које ће побјећи свако ко има два грама мозга у глави.

Микулић у своју одбрану износи аргумент да он као министар по закону има право да изврши премјештај затвореника из једног у други затвор. Каже и то да је Вељанчића у КПЗ Зеница вратио управо због његове безбједности, за коју је забринут и тужилац Чампара.

- Од доласка у затвор у Сарајеву безбједност те особе је стално угрожена и Управа установе је закључила да ће "SIPA у затвору у Зеници, гдје је осигуран виши степен безбједности, с њим лакше обављати оперативне радње". Једино зенички затвор има капацитете за високоризичне особе. Али Тужилаштво је Министарству правосуђа поднијело захтјев за пуштање те особе на условну слободу с објашњењем да његов "боравак о затвору представља огроман проблем структурама задуженим за одржавање реда, а посебно за безбједност осуђеника, каже министар Микулић.

Е сада нејасно је остало како је могуће да је тужилац Чампара од Министарства правде тражио пуштање на слободу Анђелка Вељанчића и како је то он безбједнији на слободи, него у КПЗ-у Зеница?

Нејасно је и то зашто је тужилац тражио да министар прекрши закон по којем се помиловање може тражити само након што осуђеник одслужи барем половину казне? Законска пракса чак каже да је то могуће тек када му остане година до двије.

Вељанчић је 2009. године осуђен на десет година затвора због пљачке 2,2 милиона евра из Привредне банке Сарајево. У затвору је, дакле, провео четири године. Након што одслужи ову чека га нова казна.

Извори упућени у збивања иза кулиса тврде, међутим, да је све заправо почело претресом затвора у Мостару и да се Микулић осветио Чампари премјештањем Вељанчића.

И сам Микулић у изјави медијима потврђује да гдје има дима има и ватре и каже: Сви су прошли четвртак били свједоци покушаја насилног упада наоружаних припадника Федералне управе полиције у затвор у Мостару без наредбе за претрес коју је морао издати судија за претходни поступак. Службеници ФУП-а су тврдили да имају усмену наредбу тужиоца Чампаре, што представља еклатантан примјер спровођења приватне и незаконите силе од појединаца из Тужилаштва БиХ и ФУП-а, рекао је Микулић.

Игра испод престола

Овдје долазимо до нераскидиве везе политике, полиције и правосуђа. Министар Микулић (СДП) нашао се на удару тужиоца Чампаре и директора ФУП-а Драгана Лукача (блиских СДА). Управник затвора Мостар Ромео Зеленика (ХДЗ) такође. Зашто?

Тужилац Чампара водио је истрагу о афери "Рекет СДП-а" против Златка Лагумџије и врха те странке. Предмет је одлуком Тужилаштва БиХ уочи избора пребачен у надлежност Кантоналног суда Сарајево гдје је "пропао".

Лагумџија је, када је послије избора ушао у власт, смијенио Чампариног рођеног брата Аљошу, члана СДА, са мјеста шефа Службе заједничких послова Парламента БиХ. Везаност браће Чампара за СДА је логична ако се зна да је њихов покојни отац Авдо Чампара био дугогодишњи високи функционер те странке и предсједник Правног савјета СДА.

Али да се вратимо теми. Од афере "Рекет" преко смјене Аљоше Чампаре распламсавао се рат СДП-а и Лагумџије против тужиоца Чампаре (случај Вељанчић), те тужиоца Чампаре и полицајца Лукача (СДА) против СДП и Лагумџије (случај Микулић), па Чампаре и Лукача (СДА) против ХДЗ (случај Зеленика).

И ту није крај интрига, намјештаљки, злоупотреба закона, злоупотреба институција, политичких освета.

Одлично упућени извори у кретања у политичко-полицијско-правосудном сектору кажу да се лавина закотрљала још крајем августа и то равно из КПЗ-а Мостар и да нема везе са бијегом Доминика Илијашевића Цоме из тог затвора. Узгред речено, Цомо и није побјегао, он се само није вратио са допуста.

Дакле, негдје крајем августа Министарству безбједности БиХ, SIPA и тужиоцу Диани Кајмаковић стигла је из Мостара пријава за организовани криминал у којој је раскринкана намјера неких криминалних кланова увезаних са полицијом о њеној, те дискредитацији још неких тужилаца, министара, управника мостарског затвора и других важних особа из јавног живота ФБиХ.

Шта тачно и ко тачно се помиње у тој пријави није било могуће сазнати, али јесте да је под палицом првог полицајца ФБиХ Драгана Лукача требало да поред Диане Кајмаковић буде дискредитован и министар безбједности БиХ Фахрудин Радончић.

Неки сарајевски медији објавили су експресно сазнање да је министар Микулић, чим је добио позив за саслушање у SIPA, одмах позвао тужиоце Олега Чавку и Диану Кајмаковић и са њима разговарао више од два сата.

Ово је логичан потез Микулића ако је, а јесте, управо пријава у којој се помиње и Диана Кајмаковић направила прави политичко-полицијско-тужилачки бродолом у ФБиХ.

Како год да буде на крају, ово је, нажалост, само једна тужна прича о злоупотреби правде и права, о намјештању истрага, осветама, о земљи безакоња, о земљи у којој су лични и партијски интереси изнад интереса и појединца и државе. О земљи неморала, приватној држави у којој је све дозвољено.

 О земљи у којој се злоупотребљава и етика и право и морал зарад обрачуна са неистомишљеницима и остварење политичких и налога интересних кланова. О земљи у којој су и криминалци и тужиоци и полиција и политика у нераскидивој спрези. О земљи у којој се јасно по насловима, ТВ извјештајима и изворима новинара као на длану види који медији раде у служби ког клана и за интересе које политичке странке. Наравно, неки лупетају због неупућености.

О тој и таквој земљи у којој је по оцјени високих европских и свјетских дипломата најважнији проблем и питање свих питања - угрожена људска права Дерве Сејдића и Јакоба Финција. У SF (Сејдић-Финци) држави овај жанр није научна фантастика. То је намјерно режирана трагикомедија од чије опсјене се не види суштина пропадања. Или што рекао уважени проф. Бесим Спахић:

Ријеч је о "стратегији театра", гдје је све филмски урађено, с декором, сценографијом, кастингом и дефинисањем добрих и злих. Још пастичније се да објаснити кроз луткарско позориште, најприје селекција и избор, која ће се представа уопште играти, потом разрада сценарија и дијалога, марионете на концима говоре и раде оно што су им други написали, односно рекли. Касније их моћници кажњавају за све "слабо" што су урадили по њиховом наговору. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.