Дружина Пере без квржице

Публика - или, тачније, онај њен део с којим сам на овај или на онај начин био у контакту - на те је текстове, природно, реаговала различито.

Неки су их поздравили као добру анализу једне патолошке појаве. Неки су се - као и ја док сам писао - читајући забављали.

Неки су ми, међутим, замерили што о овој појави уопште пишем и на тај начин јој дајем на значају. Упозорили су ме да редакцију овог социопатског сајта чине људи жељни сваке врсте пажње, па макар била и негативна, и да им жељу не треба испуњавати.

И добрим делом су у праву. Заиста је реч о типовима који једва чекају да буду поменути, па макар и у најгорем контексту. Тачније, чини се да желе да буду поменути баш у негативном контексту, и то из барем два, не баш најлогичнија разлога.

Као прво, као што смо већ више пута напоменули, реч је о поремећеним људима. А као друго - будући да чак и "идеолошки блиски" од њих зазиру - на помињање у позитивном контексту, једноставно, нису навикли.

Начелно се слажем и да изопаченим жељама не би требало излазити у сусрет. Из педагошких разлога.

Међутим, реч је о људима од којих је педагогија одавно дигла руке, ако их је "иста" на "исте" икада и спуштала. Тако да се, у конкретном случају, на тај аргумент нема смисла освртати.

С друге стране, ем су литерарно инспиративни, ем су занимљиви за проучавање, ем се, као што је, пишући о извесном доушнику из времена комунистичке диктатуре приметио један мађарски књижевник, "из те дубине где се они налазе, могу угледати ствари које су важне за све нас".

А што се педагогије тиче, не треба је искључити, али у посредном смислу. Анализа у мочвару лудила и неморала потонулог уредништва "Е новина", на пример, може да поучи младе нараштаје какви не треба да буду.

ЕМПИРИЈА

Иако ме се баш и не тиче шта ова скупина весељака има да изјави о мојој маленкости, у време када су почели да ме тематизују, посвећену ми пажњу сам искористио као повод да на њихове лудорије одговорим, са интересовањем психолога-аматера очекујући реакцију.

Реаговали су еуфорично, не успевајући да прикрију радост што неко ван њиховог езила уопште баца поглед на умотворине које електронски пласирају и одушевљење што се неко такав смиловао да им се обрати.

Да ли што су били дирнути пажњом коју сам им поклонио, да ли што је мене дирнула њихова ганутост, или зато што ми је та епизода избледела у сећању - чини ми се да су, усхићени, пропустили да у специфичној обради мог кратког текста буду довољно "маштовити". Читај: непрофесионални, недуховити и вулгарни. Биће да су се због тог пропуста експресном брзином покајали, па су се, што под псеудонимима, што под властитим именима, убацили међу "интернет кориснике", сипајући простаклуке које су у официјелном делу текста да изруче пропустили, како би шачици стварних интернет корисника, коју, већ је напоменуто, и не без основа, третирају као групу малоумника, барем накнадно назначили какав став према неуобичајеном случају треба да заузму.

БРУКО ЊИХОВА, ПРЕЂИ НА ДРУГОГА

Свестан да своје "потенцијале" овим нису исцрпли, наставио сам да им спорадично шаљем полушаљиве поруке, у границама пристојности се приближавајући њиховом "дискурсу", како бих тестирао колико далеко су спремни да иду.

Нису ме изневерили.

Постајали су све откаченији и откаченији, да би ствар доживела кулминацију у тренутку када сам једну поруку завршио цитатом омиљеног простаклука њиховог главног и неодговорног уредника, у претходном тексту опеваног Петра Луковића, познатијег као Пера без квржице.

Иако сам простаклук ставио под наводнике и јасно назначио кога цитирам, Луковић и његови питомци су сопствену псовку прогласили насловом мог текста и оптужили ме за непристојност!?

Е - тада се десило нешто што нису очекивали. Приписујући ми Луковићеву вулгарност, своје не баш најпроницљивије присталице су "бацили" у прекомпликован ребус. Више није помагало "цртање" ко је у конкретној причи "добар", а ко "лош" момак. Моја популарност код шашавих "Е корисника" почела је да скаче. Раздрагано су изражавали нестрпљење с којим ишчекују наставак обрачуна. Ситуација је измакла контроли. Управа луднице није имала друге него да кукавички и "једнострано" прекину нашу "сурадњу".

Још једном се показало да у случају Пере без квржице и његове дружине лудило није потпуно неконтролисано и да је често последица погрешне калкулације.

Тако сам окончао специфичан "истраживачконовинарски" подухват и прихватио се паметнијег посла, богатији за искуство које сам у неколико текстова донекле поделио са читаоцима "Гласа Српске".

А "Е" лудаци склони погрешним калкулацијама су, како су ме повремено обавештавали познаници, наставили да спорадично краду делове мојих текстова објављених у нормалним новинама и да их пакују на само себи својствен начин.

ЛУДНИЦА УЗВРАЋА УДАРАЦ

Сада, када сам се анализе њихове патологије већ прихватио, чувши да су на мој текст "реаговали", њихов беспризорни сајт сам, у истраживачке сврхе, поново отворио.

Ни овог пута ме нису изневерили.

Први део репортаже из "Е" луднице су, наравно, пренели у деловима, по обичају га украсивши својим идиотским пошалицама, у форми поднаслова, пардон, "међунаслова", како су ме "стручно кориговали". Али, у жељи да по сваку цену буду оригинални, а искуством научени да ме са неодговорним Квржицом није паметно идентификовати, делове мог текста су искомбиновали са деловима текста неког другог човека, који их је оплео на некаквом сајту, и тако направили каламбур у ком би се тешко снашли и људи интелигентнији од њихових интернет корисника.

Наравно, корисници нису заказали и почели су да расправљају са наводима који нису моји, протесте хорски упућујући на моју адресу!?

Још једном се показало да је анализа ових људи интерактиван процес.

И да Квржичина делом лудачка делом калкулантска производња лудила "сваким даном у сваком погледу све више напредује".

КВРЖИЦА И УМНА БОЛ

На други део репортаже, посвећен лику и неделу њеног лидера, Квржичина дружина, барем за сада, није реаговала директно. Биће да сам умној, од које перманентно пате, придодао и душевну бол, па им треба времена да се консолидују и смисле неки нови опасан фазон.

У међувремену се задовољавају тиме да ме помињу у најразличитијим текстовима, кад год се моје име појави у токовима њихових несвести. И да моје фотографије каче диљем свог психоделичног сајта.

Но, иако су ове иновације несумњиво подстицајне, иако не треба сумњати да ће ту бити још свакојаких новитета, здрав разум налаже да се њима барем на извесно време престанемо бавити.

Свестан да је број поремећаја које презентују већи него што сам кадар забележити, а камоли проанализовати, одустајем и од замисли да овом "пригодом" по коју реч посветим члановима редакције понаособ.

Нису они једини, има још занимљивих тема.

И читаоци и ја имамо душу.

Из тактичких разлога проглашавам пораз.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.