Дрски академици као Aбдулах Сидран

Сусрет пријатеља, призивање у сјећање заједничких дружења. Једноме од њих су ишли заједно у посјету, али и у посљедњи опроштај. За сусрет са другим пријатељем било је сувише касно, отишао је. Пише о томе Даутовић, али пише и Сидран у своме дојмљивом тексту у седмичном магазину "Глобал".

И још ће читалац помислити што се има писати о некоме посве приватном сусрету старих пријатеља послије много година шутње. Има, и те како има. У овој земљи у којој би многи борци за грађанску БиХ вољели да никада не дође до сурадње и помирења у овом дијелу свијета, а посебно са Србијом или не дај Боже Републиком Српском!

Да је то тако, ево само једне илустрације. У седмичном магазину "Дани" поводом академиковог посјета Србији осванула је фотомонтажа у којој је он представљен као дражесна спремачица са тоалет папиром. Ово је требало изазвати реакцију смијеха, јер је Сидран изјавио да је отишао из Сарајева због, између осталог, менталне хигијене. То је довољан разлог да га угледамо у карикатуралном приказу и прочитамо пропратни, из НИН-а преузети текст у којему се у првој реченици описује разлог његова доласка. Посјет пријатељу на умору. Сасвим су у праву сарајевски интелектуалци када су прије неколико дана написали петицију, објављену у дневној новини "Aваз", да се напокон заустави говор мржње у медијима. Потписници су изразили своју бојазан и забринутост што у овој земљи у медијском простору ништа више није свето и вриједно људског достојанства. И изгледа да није. Или је овдје ипак у питању само слобода медија, која, знамо то већ, не смије ни на који начин бити доведена у питање, јер би то значило угрожавање "оно мало храбрих који су се одважили супротставити свим негативностима овдје"?

Не дешава се ово први пут Сидрану. Било је прије и правих позива на линч. Није он нити једини академик којему се медијска грађанска сцена изругује. Нашло се храбрих пера који су угледне интелектуалце представљали као будале, лажове, клеронационалисте и колаборационисте без трунке морала, похлепнике за новцем, плагијаторе, корумпирану олош, итд. Aутори ових квалификација притом једва да ишта знају о дјелу оних којима се баве. Додуше, они не пишу о њиховом послу него напросто о њима. Е, да је среће па да се у нашим новинама или на телевизијама могу пратити стручне полемике. Да је више дијалога и учених полемика, све би мање било чуђења пред "салонским" језицима који воде рачуна о увиђавности, аргументацији и истраживачкоме раду.

Но вратимо се разлогу због којега је Сидран анатемизиран. Било је то поводом његовог несуђеног сусрета са омраженим Кустурицом, а без којега слободарске новине не би могле опстати да га барем једном мјесечно по нечему не спомену. Наравно, не по његовим филмским успјесима већ пикантеријама из приватног живота или политичким опредјељењима. Разни чувари такозване грађанске културе спремни су на сваки начин осудити било које успостављање комуникације између утјецајних људи са ових, ратом ојађених, простора. Спремни су они и на најстрашније осуде, баш као да су помијешали улоге. Замјерају националистима што су националисти ширећи и сами шовинистичку нетрпељивост. Тако су осудили и Сидрана да "прља образ, част, морал..." јер постоји могућност да поново сурађује са Кустурицом. Дакле, успостављање сурадње са врхунским и у свијету признатим редатељем је нешто неморално.

Aли, вели Сидран о тим моралним чистунцима и њиховом слуђивању народа: "Не може човјек бити паметан. С једне стране неуки народ, са друге тешки префриганци, хуље и рекеташи, са којима је најбоље не имати посла... Они имају један велики проблем и ту им нико не може помоћи. Јасно је да нико од њих неће одређивати мој значај и моје мјесто у историји наше културе". Срећом.

И тако пише он у НИН-у, пише у "Глобалу", у "Гласу", "Aвазу", пише на свој ненадмашан начин, о сусретима великих и обичних људи, о ономе што се догодило и што се није могло догодити, а тамо, на мјестима која би требала бити расадници оваквих примјера у којима добро надвладава зло и нетрпељивост, е тамо тога нажалост нема. Тамо гдје би овакве приче требале излазити у наставцима излазе осуде оваквих прича. Умјесто оваквих бескрајно драгоцјених искрица, које навјештају неке нове приче и сусрете без језика мржње и пријезира, на тим тамо грађанским мјестима се гомилају згражавања, изругивања, избезумљивања народа и величања уличних вриједности, псеудоморална просуђивања свега и свакога, реторичка смакнућа… Најбоље то зна Сидран рећи: "У таквом друштву ми се не служимо истим језицима. Тамо гдје ја употребљавам придјев, он употребљава пиштољ!"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.