Догађај у Матичану

 Два њихова старија брата убиле су усташе у јуну четрдесет друге кад су поклали још 43 сељана, а село спалили; благо одагнали, посјекли шљиве, јабуке и крушке - све од чега се у том граничарском крају вијековима сиротовало. Брата, који је само то љето провео у спаљеном Пландишту, као ратно сироче узеше на школовање, касније и у војну академију. Недуго иза његовог одласка, Милици умрије мајка, од туге највише, може се свиснути од туге, може. Милица оста сама у каменом, шибљем наткривеном подруму некадашње куће.

Самохрано сироче

Припази је прва сусједа, мајчина нераздвојна другарица из дјетињства. Такво другарство у овом крају цијенило се више од сестринства. Брзо је расла Милица, чинило се само увис. С танким ногама, уским, њежним прсима, овећим носом, ником није ни могла запети за око. А мало се ко у Пландиште и враћао. Тако остаде неудата и нељубљена. Како се истезала увис, једнако се и сагињала до црне земље, радећи као одрастао, здрав и јак човјек. Расле су јој и руке, нарочито дланови и прсти, бубрили од тврдих жуљева, удараца и посјекотина. Али Милица међу првима засија њиву, прве године једну, па онда све једну по једну; прва обра плодове и смјести их у подрум у којем је на зрневљу пшенице и спавала. Као самохрано ратно женско сироче, мимоиђе је и обавезни откуп жита, а из савеза бораца ослободилачког рата, одвезаше испред њеног подрума и краву музару. Млатила је млијеко да добије маслац, газила Корану и у селу с друге стране продавала прикупљено, а стрпљиво скупљала поратне динаре. Чудом су се људи чудили том дугачком, носатом женском дјетету које нико ничему није научио, а које зна све - и окопати и ископати, замијесити крух и усирити сир. Почеше јој долазити и притицати у помоћ и људи који су се враћали из укинутих ратних јединица у којима су године рата провели као обични борци. Али њих је у селу било мало и најчешће су сви били ратни инвалиди и тешки болесници, али и другови њеног погинулог оца. Изгледа, једина је срећа у несрећи што зло брзо прође и одједном се зачудимо како су нам у злу дјеца могла да одрасту. А могла су, одрастају и данас. Милица је истовремено стасала и као вриједан човјек, што није сваком дано. Она није стизала да тугује, лијегала је касно, а устајала рано. Из Грго шума, за само двије године, над подрумом се сложише и слегоше мирисна брвна, а над њима зацрвени кров. Остало се полако слагало дуги низ наредних година. Брат заврши војну академију, остаде да напредује као официр, чинило се, омиљене ЈНА, ожени се и заима дјецу. Сјети се да има и сестру, самотно, нељубљено ружно паче. Његовој дјеци она постаде и бака и стриц, и тетка и дјед, била им је сав род који нису имали, а они њој све што је имала.

Бијег

"Олуја" је, као што би и јак земљотрес, зачас у неповрат бацила сав Миличин живот. Међу олујним бојовницима био је и Марио, њен братић, мили њен дјечак, који је у Загребу живио с мајком, након што су одмах почетком рата убили његовог оца, њеног јединог брата. Сви путеви, брда и пропланци, сва поља, шумарци и извори по којима јој је нога тражила утјеху за душу, нису могли да је смире. Купљење гљива и брање љековитих трава и чајева био је само бијег и њено видљиво и све брже пропадање у несаницу.

На пашњаку Матичане, гљива је било мало и ријетко кад. На једном зеленијем дијелу ледине, након дужег ходања, Милица угледа бијели полукруг младих печурака. Обрадова се и сагну да их покупи. Кад подиже главу, спази пса који јури према њој и док је удахнула он је већ стајао пред њом. Задихан, с исплаженим језиком, шарпланинац. Она се ужасну, пас је истог часа могао скочити на њу и растргати је. Али, неопажен, с леђа јој приђе и младић од својих двадесетак година. На њему прво запази војну маскирну униформу какву су тих ратних година вољели да носе млади. На себи, горе, није имао ништа, а у руци је носио поткошуљу. "Што сам се препала, умрла сам од страха", рече Милица. "Зашто то береш?", упита је младић. "Кувам их, или печем, врло су укусне, јеси ли кад јео?" "Ја тебе питам шта ћеш ти на мојој земљи, то те питам?" "А, то... па, ја не чиним никакву штету, земља није засијана..." "Али моја је то земља, чујеш ли, моја... а ти си српска, види ти се по..." "Реци ми, молим те, по чему се то види, по чему?" "Наше жене никад не излазе из куће саме..." "А, је ли и Матичане српско село, мислим, то, Матичане, српска је ријеч..." Младић звизну кроз прсте кратко и оштро. Од прве куће дотрчаше још три дјечака, кад се приближише видјело се да су нешто млађи од овога. У исти мах из оближњих грмова, у којима су били сакривени, излети још десетак дјечака, узраста од десет, дванаест година.

Кад се сабраше, брзо и спретно, поредаше се око младића, сигурно свог вође, који их је вјежбао и припремао за нешто. Милица помисли како би одмах морала побјећи, али остаде стојећи, уплашена. Као по договору, дјечаци почеше да се скидају. Неки су и дошли само у гаћицама, скинуше и њих. Неки на себи задржаше поткошуље и мајице, али доњим дијелом тијела остадоше голи. Милица се сјети сцене из неког италијанског филма који је давне једне зиме гледала код брата у Загребу. Група мафиоза, на градском тргу, усред бијела дана опкољава неку дјевојку. Зажмирила је и упитала брата је ли то прошло. Али сада, она је у годинама, и испаћен је живот, то је немогуће....

Дјечаци почеше да се дирају за своје к......е, навлаче их и потежу. Један, најмањи, затресе њиме, трескајући скаче и цери се, док се остали грохотом смију његовом тако успјешном извођењу. Њој неразумљивим језиком говоре нешто што она доживљава као поругу и пријетњу. "А, одакле си ти", упита је младић. "Ја сам избјеглица, овдје сам с мужем, он не може да хода, болестан је..." "А како ти је име?" "Име ми је Бегзада", сјети се жене која јој је годинама у селу преко Коране продавала маслац. "Бегзада ми је име", понови увјерљивије. "Ти си, значи, муслиманка. Па кад си муслиманка зашто браниш Србе. А Матичане су, да знаш, српско село још само на папиру, чујеш ли?" "Никога ја не браним, питала сам, тако..." Дјечаци се ухватише за руке, заиграше и трчећи почеше да скачу у кругу. Голима, тресу се њихове п...е и то код њих изазива необуздани смијех и све брже покрете. Милица коракну уназад и потрча, а онда нагло стаде да се увјери јуре ли за њом. Дјечаци једнако скачу, вриште, упућују према њој покрете од шаке до лакта... Један се издвоји, сустиже је и ногама затабана испред ње, што је јаче и брже могао, уживајући у њеној запрепаштености. Идући мирно, крупним кораком, сустиже их онај главни. "Јеси ли ти чула за ОВК?" "Нисам, не..." "Е, сад ћеш знати, прочитај то кад дођеш у Објекат, пише и на српском". Милица узе папир и спусти га у корпицу с неколико печурака. Дјечаци, као да се ништа није догодило, окренуше се и мирно упутише кућама. Милица потрча и посрну, паде на крхотину одбачене флаше. Осјети несносну бол и видје како јој цјеваницу кваси крв. Налазила се изнад градског канала, преко којег је морала прећи. Некад, давно, била је то једна од четири бистре рјечице на којима је био саграђен Драгутинов град.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.