Добровољци лоше воље и хомофилни исламофоби

Добровољачка улица је једна од улица која је у рату у БиХ остала без имена и добила ново. Остала је и Немањина, па постала "Чекалуша", по једном сокаку у истој касаби, ваљда при прелазу из немаштине у чекање. Ех, та пуста, посна, росна, боса и пркосна умјетност чекања бољих времена за "ћаршију" и горих за њене "непријатеље" и "агресоре", опстала је упркос пријетњама са истока и запада, новом свјетском поретку и брзини којом се свијет мијења. Чекајући да Бог казни оне које, по "ћаршијским" мјерама треба казнити, вријеме пролази. "Агресори" и "непријатељи" развијају своје привреде, граде цесте, развијају цивилно друштво, срљају у те Европе и NATO-е, не питајући за мишљење Босну пркосну и поносну, чак је и не сачекавши да се наједе, обуче, обује и крене куд и сав други свијет. Чека, између осталог, и Турску да је поведе у ЕУ и NATO, плус се још и не пита како то да Турска још није ни у ЕУ ни у NATO-у. Искрено, ни ја не волим ни тај NATO ни ту ЕУ, али мене, баш као ни ту Босну, да простиш, нико ништа и не пита. Наравно да ме не пита, да имам памети сад не бих био писац у Херцеговини већ у Француској, пушио бих лулу и значајно климао главом на промоцијама, имао свог возача и од издавача унапријед испланиран дан, да се не морам присјећати шта сам све и кад заборавио урадити. Хм, и ја сам себе кад почнем питати, забринем се. Тада је више вјероватноће да ћу од свог погрешног одговора направити погрешну одлуку и повући погрешан потез. Љубо Бешлић, мостарски градоначелник, нашао је формулу успјеха. Он се води паролом "Ко не ради, тај не гријеши". Вазда човјек добар, нико му пера не може одбит'. Како тако може нешто лоше урадити? Како ико човјека може оптужити за оно што није урадио?

Улица лоше воље

Те давне 1992. године, Добровољачка улица је била пуна људи лоше воље. Једних који су хтјели сачувати живу главу, а других који су им је хтјели скинути. Морам признати да су ови други били нешто боље воље и нешто успјешнији. Десетине регрута из касарне у којој сам служио војску побијено је на правди Бога, "бигајри хак", што би рекли гдје живим. Како рекох раније, пођох у војску прије факултета, па нисам заглавио у тој колони и нисам задовољио чаршијску жељу за крвљу и муком других. Није моја матер била на двадесетогодишњици смрти те дјечурлије, већ друге матере, што је и даље лоше. Ничија матер не би мријела прије свога дјетета, да се ја питам. Страшно је и то што се на улици, насупрот матерама побијених регрута, нашла и група ратних остатака која је викала, псовала, и већ по чаршијском обичају из те 1992. године, тужила и судила, спремна да бије и убије. Нажалост, да се полиција није испријечила, било би и тога, на то је све личило. Као у Андрићевој "Травничкој хроници", можда најбољем и најјачем што је написао, "ћаршија" је устала из вјековне учмалости, прекинула чекање и чибучење, и устала окусити крв. Чаршију, на сву срећу, чине и људи којима вријеме чини своје. Није званично Сарајево, по старом обичају, осудило бошњачко дивљаштво као што осуђује српско и хрватско, али је пред овим призором чаршија, ипак, мало устукнула. Нашао се чак и понеки борац Армије РБиХ да каже да то није у реду, да то не ваља, ваљда се сјетивши како Бошњаци у тој "мрској" РС могу посјетити мјеста смрти својих ближњих погинулих мало или пуно послије регрута из Добровољачке улице. Уз сву инертност, у паузама чибучења и чекања ратне одштете, хуманитарне помоћи, уласка у ЕУ и безвизног режима, човјек у 20 година понешто и закључи. Можда да толика мржња према туђим живима и мртвима нема толико смисла? Можда су научили да матер не мора бити сретна ако јој та славна Армија РБиХ, макар била у фармеркама и патикама и свирала некад хармонику по свадбама, гола и боса, посна и росна, убије дијете? Можда чаршија схвата да је лоше одлучивати за друге, између осталог и зато што то други не воле? Можда једном и званично Сарајево схвати да их држање Турске за сукњу и подсукњу удаљава од властитих народа и од сусједства и комшилука? Хм, претјерах. Понесе ме талас наде, па почех замишљати немогуће. Ах, шта ћете, од тих књига које сам написао, барем три се могу провући као "SF", то јест као научна фантастика.

С чаршијом на кафи

Чаршија, поготово у тако великој касаби каква је сарајевска, не може се позвати на кафу па да се "шњом" поприча. Не може ни изњедрити генија а да исти не побјегне главом без обзира. Љубитељи чаршије који би величали чаршију а да то не звучи идиотски, тада се морају увести, из Србије, Црне Горе, Подриња, Херцеговине, Француске, Америке... Кустурица је, на примјер, далеко од своје чаршије, познатији и од Сарајева, али је остао Абдулах Сидран, испичутура из Подриња, да себи припише дио онога што је Кустурица урадио, успут пишући углавном несварљиве и полусварљиве представе и пјесмуљке. Градимир Гојер, Херцеговац, недавно је открио разлог због којег његова представа "Хусрев бег" није постављена. Сиромашан духом какав јест, у немогућности да призна недостатак талента, за непостављање своје представе оптужио је, нећете вјеровати, хомосексуалце који мрзе муслимане! Марко Вешовић, Црногорац, изјавио је да је држава у којој је до неки дан примао пет до седам хиљада марака мјесечно и на којој је саградио заплотњачку каријеру, г... од државе! Да, извјесна материја која се не једе и не спомиње у јавном дискурсу. Интервју је на интернету, доступан, говори и како је нека новинарка поп... на суду. Марко Вешовић и ја нисмо из истог села, па не бих написао свашта. Сарајево би боље прошло да му је остао Раша Караџић умјесто Вешовића, барем не би био онако неотесан. Ипак, морам честитати новинару који је успио Вешовићево мумљање претворити у колико-толико сувисле ријечи и реченице. Миле Стојић је један од још неразочараних. Он мудро ћути и даје себе преводити у иностранство, дозвољава себи да напише пјесму о "БХ Телекому" и, не само да остане жив, већ и дадне то, преко своје мудро постављене кћери, на превођење у иностранство. Покупи какву награду по систему "ти мени Горанов вијенац, ја теби новчани потицај од БХ културе" Мудро ћути и води себе по иностранствима, позове некад и какво женско које би волио видјети и водити са собом, али то није ова прича. Елем, паметан чова, зна да у своју околину Читлука ионако није више приспио, стар је за мотику и превише прост и неталентован за Херцеговца. Мудро збори и Мркоњићанин Иван Ловреновић, мало и мудро, мало 'вако - мало 'нако. И оне босанске фратрине у Сарајеву које нису из Сарајева, што чаршији пушу у прегријане органе. Али, ни њега више не узимају "заозбиље". Углавном, интелектуално опустјела чаршија попуњена свим и свачим, од Србијанца Ејупа Ганића до осталих професионалних и добро ухљебљених чаршијских "странаца", све теже одржава своје плитке нововременске митове, чак и пред чаршијом самом. Не кажем ја, може то још, али сам материјал се заморио. Иницијалне прскотине су ту, сваки удар или динамичко оптерећење може проширити пукотину и довести до трајне деформације материјала, и то пуно прије границе развлачења, тако да се Хуков дијаграм може послије тога згужвати и бацити у корпу за папир испод кидалице. Боже мили, шта ми би па ово написах? Нема везе, нека стоји, написах па написах, шта се сад може.

Свети Јован Босански

Колумна има своје законитости, не само кодекс о пристојности. Због дужине не могу о Анђелини Џоли, Алану Нурију, бројним субјективним новинарима и "умјетницима" који су упорни у прављењу пите од материје коју је јавно споменуо Марко Вешовић, један од портпарола сарајевске патње. У задње вријеме слабије плаћеног, па несрећног. О човјеку бих који је оптужен за озбиљан ратни злочин, за масовно убијање са почетка текста, о босанском и чаршијском генералу Јовану Дивјаку. Изјавио је Јово недавно: "То је био непотребан злочин". Замјери му то чаршија, и "непотребан" и "злочин". Хм, "непотребан злочин" (!?). Горе од сложенице "брутална агресија". Постоје ли потребни злочини? Је ли одвођење Срба на Казане и њихово мучење па убијање, био "потребан злочин"? Затварање и убијање истих по логорима, од "Силоса" до касарне "Виктор Бубањ", јесу ли то били потребни злочини? Генералски подло и србијански тупаво, заборави "тајминг" кад прича о догађајима. Рецимо, говори како је рекао па викао "не пуцајте", претходно се попевши на неку војну скаламерију на точковима. Јесте, говорио, подвикивао чак, али кад су убијени већ били мртви, а заробљени војници и регрути били спремно одведени завезани, прелиминарно избатинани, израњављени и испљувани, одвучени на даље малтретирање, сакаћење и смрт од Јовандекиних нових пријатеља и сарајевске чаршије. А врхунац патетике се десио неке вечери на ТВ1. Генерал Јован Дивјак је имао своју емисију, у серијалу "Ја бирам госте". Био сам и ја једном гост, али Мартина, жена којој је био повјерен задатак водитеља и избор гостију, трудила се да у студију буду људи који различито мисле. Чак су и студенти - гости били са два различита универзитета у Мостару. Али, Јовандека Дивјак се није нимало двоумио, позвао је људе који ће се сложити с њим, своје интимне пријатеље и "фанове". Било је ту новинарског, хуманитарног, сарајевског и босномислећег свијета, по мјери Јовандеке екс - Србијанца и већ 20 година Босанца мишљу и дјелом. Емисију је, како и треба, почео највиши по чину, у студију и у чаршији популарни "чика Јово". Ах, да, у студију био углавном женски свијет. Повремешан, али добродржећи, његован и ухрањен, напредан и назадан. Било и једно мушко, да не мисле људи шта не знају. Елем, почео Јово еглен (види рјечник турцизама). Причао како му је тешко бити добар човјек, како је сваком данас тешко бити добар човјек, а поготово толико добар човјек као он, Јовандека што је. Онда су гошће и гост говорили како је чика Јово добар човјек. Наставило се у још жешћем полемичком тону, како је Јовандека још бољи човјек него што Јовандека и претходници рекоше. Па је онда Јова говорио како је постао тако добар човјек, шта је читао, слушао, како је био по операма и концертима а не као друге официрине из мрске ЈНА која га је отхранила, ишколовала и француски научила да шпијунира за њих, а не за Францију. Па, нешто мислим, није му лоше. Тете на Кнез Михаиловој би, ако би им пришао, рекле: "Марш бре, џукело матора!". Жена којој би пензионисани мајор Јован Дивјак пришао на Теразијама рекла би "Јух, манијак, бежи бре док нисам мужа звала, мајке ти га спалим!". Овако, тете говоре како је фин, диван, красан. А њему очи сузе од пусте среће. Ех, да. Само да још није оних мртвих његових земљака, млађих и бољих од њега, којима је платио своје блаженство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.