Дневник Живка Бороје

 Прије њих, пакете су добијали мјештани, Шиптари и Роми, које је Црвени крст хранио као социјалне случајеве. Након стрпљивог чекања, избјегли би исказивали завист и презир према њима. Сматрали су да ови "беспосличари и паразити" узимају оно што је свијет великодушно намијенио њима, након што је неочекивано лако пробудио омразу међу народима и подстакао их да између се ратују. Како почеше пристизати и прогнани из Крајине, спортске хале и зграде колективног смјештаја, почеше опсједати разне вјерске и хуманитарне организације из бијела свијета.

Камион са сунцокретима

Једног јутра, тек што је прекорачио праг с намјером да се на чесми у дворишту умије, Живко Бороја угледа како у двориште Објекта улијећу два велика жута сунцокрета. Он трепну и схвати да су сунцокрети на високом, затвореном камиону са чијих страница се смијао и крупни натпис "Aд хоминем".

"За човјека", преведе полугласно Живко, и помисли "зар још ишта има за човјека, кад човјек више није ништа". Из широке кабине високог камиона искочише двојица мушкараца, обучена у иста тамноплава одијела и бијеле кошуље с кратким рукавима.

Низ прса су им висиле одвезане наранџасте кравате, којима би се он радо наругао, али кад спази да су обојица једнако и ошишани, кратко, са правим раздјељком на лијевој страни, Живко једва задржа смијех.

Придошли зачас осмотрише уокруг Објекта, онда се загледаше у списак који је у рукама држао један од њих. Из списка почеше да читају и погрешно изговарају имена смјештених у Објекту: умјесто Божић - Бозиц, мјесто Кулић - Цулиц....Живко брзо схвати да је Сивцо, врати се и позва двојицу мушкараца да помогну при истовару и уношењу ствари које су, и за још којешта задужени, довезли ови туђи људи. Истрча и неколико пробуђених дјечака и све из камиона брзо се нађе у дневном боравку, сада највећој спаваоници у Објекту. Жене зачас с пода покупише спужве, простирке и покриваче и сложише у углове. Како предмети заузеше средиште просторије, око њих се зачас створи круг свих који су у Објекту преноћили. Један дебељко, шаљивчина, навуче на се дуге кариране свијетле панталоне, као да се нашао насред циркуске шатре, поче да скакуће. Ногавице му се вуку иза њега, он посрће, диже се ...У почетку суздржано, погнутих глава људи задржавају смијех који се убрзо претвара у грохот, простире се по стварима и изнад њих. Једнаком брзином, њихов смијех стаде, још се само могао чути понеки касни одјек, прошлог, испрекиданог јецаја.

Свеска

Одједном уозбиљени, људи се загледаше у ствари испред њих, дозивајући у сјећање и тражећи у хрпи на поду неке своје хаље, своје капуте и своје ципеле. Дјеца препознаше своје лопте и одјурише у двориште. Осјећали су да је неко далек и непознат ишао иза њих нијемих и обезнањених и купио све што су, не мислећи на своје, испуштали и остављали иза себе.

Међу свескама и бојицама које је "Aд хоминем" намијенио дјеци, Живко спази и неколико овећих тека с тврдим једнобојним корицама. Овлаш прелиста једну и одлучи да је задржи. Било је то све што је узео. Папир у свесци био је чист, без линија и коцкица по себи, и кад се указа његова бјелина у Живку се одазва она притајена жеља да на њој остави неки свој траг. Дневник! Као створено за дневник! Кроз дневник може да пролази све, дневник те не обавезује, не мораш да пишеш оно што се не догађа, јер то је најтеже, пишеш оно што мислиш да се догађа и што би испричао неком најближем који би имао стрпљења да те саслуша. Одговоран си једино времену, дане уписујеш, дневе, зато и јесте дневник.

Од тог дана Живко ће своју свеску носити као нешто од чега се ни у сну не одваја, ушто и сан може да се похрани и сачува као збиља. Сада ништа не може проћи мимо њега, мислио је, као да је нашао рјешење и спас. Свеска је престајала бити само ствар, а све више свог и живота оних око себе уносио је у странице њених чврстих корица. Носио је свуда куда би се кретао, кад се одмарао од неког посла, стављао би је на неки пањ или камен, сједао на њу. Или кад би нашао слободно мјесто на колективној клупи у дворишту, обично ноћу, уз мјесечину, извлачио би је са сједишта и као у заносу уносио у њу тренутак свог живота. Могао је у свесци да прецрта све зашто би помислио да није право, да је то написао неким туђим ријечима и на начин који није исто што и његова мисао, говор и његова истина. Кад би мисао била нешто слично печату, мислио је, притиснеш и оставиш отисак, некад мање натопљен, али увијек вјеран себи и тачан. А суви печат, како се он утикује, је ли и то копија, сува копија сувог печата.

Између сна и јаве

Кад је двије године пред рат уписао студиј филозофије у Загребу, отац му је поклонио писаћу машину. Данашња компјутерска и интернетска техника још није била овладала Плавчом, богатим селом испод Капеле; имали су своју плодну земљу и дворе на својој најљепшој узвисини. Несвршени студент филозофије, кад би се нашао на граници болних и оштрих збивања која су се тешко објашњавала, имао је обичај да каже: "Ове не може у литературу". Кад се заратило, појачано је радио с родитељима обичне послове у пољу или воћњаку око куће, а све је то тражило снагу и умарало га; занио би се толико да не би чуо кад га неко зовне. Ако би ко наишао поред њега, не би одмах могао да разлучи измаштани лик из своје приче од особе која му се обраћа. Тако је Живко лебдио између сна и јаве и живио у увјерењу да је он прави, рођени приповједач и да ће све једног дана написати својом руком. Написати нешто што нико још није написао. Је ли то могуће кад свако ово слово није моје, мислио је, давно је измишљено. А и овог тренутка што мислим није мисао, мисао је оно што нико још није мислио, што сам само ја смислио, што је ново међу мислима. Док је овако размишљао, куцкао је са два прста на писаћој машини, због које се осјећао великим очевим дужником у жељи да му подари своје приче, врпца на машини склизнула је, а на папиру се једва разазнавао траг металних, безбојних слова.

Прво што је у своју велику свеску Живко Бороја записао: "Ми смо сањали, у сну они воле да нас затекну, у сну баја! Сад доносе да нас нахране и обуку, срамота је у свијету глобално ходати гологуз! Ђубрићи једни. Не воде се ратови више као некад, витешки, прса у прса. Кад моћан осјети да би му неко могао засметати, било како, некад му сметаш већ самим тим што постојиш - одмах припрема гдје и шта ће с онима који су преживјели, чиме ће их након рата нахранити. Нисмо ми тако зли, видите, ми се бринемо о вама, ми вас прогонимо и убијамо за ваше добро, требало би то да знате и вјерујете нам, ми смо хумани, ми смо милосрдни..."

Као несвршени студент филозофије, Живко у свој дневник записа и нешто толико познато, оно о смртној казни Томаса Мора. "Писао човјек свој сан о неком љепшем и бољем свијету, али владајући то не могу дозволити, најбољи и најљепши је свијет којим они и сада владају. И осудили Томаса на гиљотину. Када се Томас пење према мјесту гдје гиљотина одрубљује главу, крвник му 'брижно' и све по прописима помаже.

'Хвала, младићу, обрати му се Томас Мор, ја сам могу да се попнем, а ти ћеш се побринути како да сиђем...'"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.