Дјечаци и пас

Урошевац на Космету

Син моје сестре служио је свој редовни војни рок у малом граду Урошевцу на Космету. Тада се тај градић још није звао Феризај, био је само Урошевац, вјероватно по краљу Урошу, оном нејаком - "нејак Урош као сви нејаки..." како у својој пјесми каже велики пјесник Бранислав Петровић, Бранчило наш, покој му души. Феризај је исто име Урош, само на другом језику. Било је то крајем седме деценије прошлог вијека. Погледајте, молим вас, како вријеме, у ствари, није ништа, времена и нема, то је нешто друго чему не знамо ни име.

За годину дана, колико је њен син био дужан да проведе у војсци, сестра и ја посјетиле смо га два пута. Први пут путовале смо возом до Косова Поља. Возећи се поред насељених мјеста, посебно оних на којима је воз стајао, сестра би се сјећала народних пјесама, оних јуначких из "Косовског циклуса" и казивала их наглас. Она је једино по њима и знала нешто из историје крајева кроз које је воз, увијек успорен и са закашњењем, оглашавао се писком из локомотиве. Сеоска учитељица, са знањем понесеним из поратне учитељске школе, иако чувене карловачке, коју је похађао и Бранко Ћопић, она је тек сада откривала да Космет није само та њена народна пјесма, већ да постоји као земља, њива, виноград и воћњак - као ужасна прљавштина и смрад покрај жељезничких станица и перона. Ја сам, опет, често долазила у те крајеве, на Песничке сусрете "Лазар Вучковић" у село Средска у призренском крају, као и друге пјесничке приредбе.

На станици у Косову Пољу чекала нас је пјесникиња Даринка Јеврић. Било је то ново силно узбуђење за моју сестру, јер није могла срести човјека који би о Космету више знао и који би га више волио. Даринка Јеврић потврдиће то касније и својим животом. Али ово није прича достојна њеног великог пјесничког значаја и њене људске љепоте и доброте. Ово је казивање о дјечацима и псу.

Други пут сестра и ја летјеле смо авионом до Скопља. Сестри је то био први лет. Она је попут дјетета радознало посматрала путнике, посаду, као и сам авион, чудо божије. Сједила сам крај прозорчића и гледала предјеле док су, дубоко испод мог погледа, клизили налик апстрактним сликама. Кроз облак изнад планине, чинило се да је доље на земљи неки давно потопљен свијет који вода није разорила и он у тој вјечној води стоји као заувијек довршен и обликован, уклет и непромијењен. Жељела сам да устанем и да се сручим у наручје нечем на земљи што сам угледала, што је постојеће али се не да задржати у оку, и чини се нестварно и неухватљиво попут љубави...

Аутобусом из Скопља, сестра и ја смо стигле нешто раније, и да не бисмо чекале испред касарне док њен син добије дозволу за излазак, упутиле смо се према црквици коју смо прву угледале. Она се издалека бијелила и позивала намјерника да скрене с пута и да јој се приближи. У близини је било и старо православно гробље. Путујући вољела сам да обилазим и гробља. О живима се на гробљу може сазнати више него тамо гдје они живе. Надгробни споменици, натписи по њима, материјал из којег су грађени - мање говоре о онима који испод њих почивају, а више о онима који су их над њихове гробове поставили - о живима. У овом невеликом гробљу било је надгробних споменика старих и по више вијекова, као и новијих доба, али су сви одреда били оскрнављени. Обијени су били читави дијелови масивних, клесаних крстова. Дрвени крстови, већ црни од времена, редом су лежали изваљени из земље. Новији, који су још задржавали свјетлију боју дрвета, нападно су макнути из својих кућишта. Са фотографија утиснутих у мрамор, зјапиле су рупе умјесто очију, копање очију прадавна је посластица у овом дијелу људског свијета. На надгробним споменицима жена, видно су биле исписане најсрамотније ријечи. Полумјесец, насликан масном бојом, (иначе симбол хљеба и ноћног обрађивања земље) сакривао  је ознаке и слова на крстовима, прецртана имена умрлих, и тако брисана из постојања. "Они који то раде, не боје се ни Бога ни људи", плачући је рекла моја сестра.

Када смо се, потресене тим призорима, нашле с њеним сином и испричале му шта смо видјеле, он се није чудио. И сам је доживљавао непријатности. Из касарне је носио писма и друге пошиљке на пошту, а с поште их доносио у касарну. Био је то главни његов задатак у одслужењу војног рока и тај посао њему је био драг - тако је сваког дана пролазио главном улицом кроз градић, упознавао људе и присуствовао свему што се на улици догађало. Дешавало му се да га насред улице опколе, војника опкољавају цивили усред бијела дана и у мирно доба, покушавају да му отму пошту, најчешће писма родитеља упућена њиховој дјеци. Он би им се смијешио, поздрављао се с њима њиховим поздравом, што је брзо научио, и они би се разишли правећи се да се шале.

Прекрасан пас боје пламена

Касарна се налазила на крају Урошевца. Грађена у социјализму, она се истицала својом великом запремином и бијелом жељезном оградом уокруг. Таква, она је гушила и смањивала куће у улици којом се ишло према цркви и гробљу. Та улица се звала Стара махала или Српска улица, чини ми се.

У једном тренутку, спазиле смо како из дворишта куће поред саме касарне, излети прекрасан пас боје пламена. На улици, уз дворишну зграду, почео је да се игра неким предметом, можда одложеном дјечјом лоптом. Ко не би пожелио да има таквог његованог, прелијепог младог пса. Заокупио је нашу пажњу док смо испред касарне чекале да изиђе сестрин син. Одједном смо видјеле, а могуће и чуле цвил, како пса однекуд посред главе погоди камен. Пресјекло нас је псеће цвиљење.

Двојица дјечака извиривала су иза угла куће насупрот овој из које је излетио пас. Како би бацили који камен, тако би се и сами за тренутак појављивали. Сестра није могла да повјерује, понадала се у почетку да је то нека несрећна случајност. Али каменице се умножише, заредаше све чешћи ударци. Један од дјечака је, изгледа, према псу бацио и нож.

Цвилећи, израњаван и обливен крвљу, пас некако дозва упомоћ. Из куће излети старица, гологлава, са плетеницама изнад чела, с црном марамом у руци. Није стигла да је повеже. Али све је било касно. Утроба лијепог младог пса била је раскидана. Цријева из ње су клизила према земљи и заједно с крвљу испаравала се. Био је врућ љетњи дан око поднева.

Кроз крвав, расцијепљен отвор посред његовог стомака, и уз болни све тиши његов цвил - старица покуша да их покупи и врати натраг у утробу. Дјеца која су се играла ове научене и увјежбане игре, зачас су нестала из видокруга. "Ко може тако да убије пса, ништа му је убити човјека", процвилила је моја сестра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.