Дипломате са “чаршијским” менталитетом

Исказана ароганција према Русији, као великој сили, и министру иностраних послова Сергеју Лаврову, кристално јасно показује како би се такав режим понашао према српском народу у некаквој унитарној и “грађанској” БиХ.

У њиховим поступцима јасно се препознаје утицај неке од великих западних сила чији интереси су потпуно сагласни са дугорочним интересима политичког ислама у Сарајеву - маргинализацији и игнорисању права Срба и Хрвата у БиХ. А таква “грађанска држава” какву су они замислили била би простор за бошњачку доминацију у свим областима.

Коријени оваквог недипломатског понашања леже и у њиховом “чаршијском”, односно малограђанском менталитету. Релативно су брзо и лако заузели високе државне функције, које очигледно нису кадри да носе без скандала и посљедица по државу БиХ.

Основе политичког ислама на простору БиХ датирају још од Отоманског царства, добиле су на интензитету након анексије од стране Аустроугарске, а до изражаја дошле у току Другог свјетског рата. Након поклона који су добили од Јосипа Броза Тита кроз настанак Републике БиХ као федералне јединице, послијератна стратегија Муслимана била је све више окренута ка идеологији Алије Изетбеговића и ономе што је он поставио као крајњи циљ кроз политички памфлет “Исламска декларација”.

Са распадом бивше СФРЈ, СДА је уз подршку појединих великих сила Запада, а прије свега Њемачке и Велике Британије, покушала да одржавајући референдум о независности, присили Србе да остану у једној тако замишљеној држави. Наравно, Срби су то одбили.

У поменутој “Исламској декларацији” Изетбеговић БиХ види као исламску државу, а у којој у политичком, економском и културном животу нема Срба и Хрвата. Основне идеје те књиге своде се на то да модерна хришћанска друштва у западној Европи не одговарају људима исламске вјере.

Када је Изетбеговић кренуо да организује Муслимане у претходној Југославији, било је извјесно да се ради о опасној стратегији, јер је та идеја обухватала и друге просторе, а прије свега Рашку област, али и Косово и Метохију.

Ратне перфидије и злочини, које су спровеле специјалне јединице из тзв. АБиХ у сарадњи са појединим иностраним обавјештајних службама (Маркале, убиство супруге генерала Сефера Халиловића и њеног брата, убиство војника УНПРОФОР-а на Грбавици), биле су у функцији медијске сатанизације српског народа. Данас се те медијске лажи и злочини користе за оспоравање постојања Српске.

Посебан злочин бошњачке политичке елите учињен је у провоцирању и креирању злочина који је почињен у Сребреници у јулу 1995. И данас водеће бошњачке странке злоупотребљавају Сребреницу за пропаганду према РС и њеним институцијама.

Нове чињенице и истина о грађанском рату пробијају се исувише касно, јер је српском народу, Српској и Отаџбинском одбрамбеном рату српског народа причињена неповратна и несагледива штета. Ради истине и историје треба уложити додатне институционалне напоре да се те лажи о српским злочинима разобличе. Та истина је неопходна у развоју духовних и моралних вриједности Српске. Без ове историјске димензије вјерског, а потом националног раскола, није могуће разумјети кључне димензије овог рата, као ни садашњих међунационалних односа. Томе су доста допринијеле и велике силе које су владале или су им се сукобљавали интереси на простору Балкана. Данас се та сукобљеност рефлектује на “званичну истину о рату у БиХ”.

Окончањем грађанског рата и доношењем Дејтонског споразума водеће бошњачке странке су само направиле предах, да би се временом, а уз подршку дијела међународне заједнице, вратиле изворним поставкама политичког ислама у погледу постепеног урушавања изворних поставки Дејтонског споразума. То се прије свега заснива на рушењу конститутивности народа и преузимању надлежности од Српске. Та стратегија увијена је у обланду грађанских права, слобода и стално негирање права српског народа. Како онда даље у овако подијељеној БиХ?

Остале су непремостиве ратне ране и посљедице, тако да би свака унитаризација простора БиХ, а под плаштом грађанског, водила у исламску доминацију, постепену сеобу Срба и Хрвата и настанак муслиманске државе у срцу југоисточне Европе. Када се томе дода јачање ислама у Албанији, Сјеверној Македонији и на Косову, онда тај проблем постаје још већи.

БиХ може имати будућност само ако се поштује равноправност конститутивних народа, уз досљедно поштовање изворних надлежности ентитета у складу са Дејтонским мировним споразумом. Свако експериментисање водећих сила ЕУ и НАТО-а може поново гурнути овај простор у крвави рат и нестанак БиХ као међународно признате државе.

Став дијела међународне јавности како је неопходно “реформисати БиХ”, да се треба направити нови устав који ће имати грађански карактер, гурају народе БиХ у нову кризу којој се крај и посљедице не могу сагледати. Не може се игнорисати и мајоризовати воља Срба и Српске, под било каквим изговорима. Добро је што су све српске релевантне политичке странке јединствене око заштите тих интереса.

(Проф. др Митар Ковач је директор Евроазијског безбједносног форума из Београда)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.