Динамика жртве и индивидуалне ратне приче

Новинар који је добитник награде "Никола Гузијан". Слушајући његове говоре и одговоре гледалац се није могао отргнути дојму да слуша човјека који се никако не би могао уклопити у интелектуалну и медијску средину данашњег Сарајева. Тај дојам је појачао водитељ емисије који, градећи питања искључиво на особним ставовима, веома често није знао шта да ради са Хећимовићевим рационалним и одмјереним одговорима, остављајући их једноставно да висе у зраку. Неколико је веома битних аспеката тог разговора који заслужују да буду посебно поменути.

Aгресија и ништа друго

У разговору новинар Ђаковић инсистира да је у БиХ била агресија и ништа друго. Позивајући се на своје ратно искуство, он ће навести како су га бомбардовали авиони из Србије. Хећимовић на то одговара да то вјероватно јесте истина, али да су његов крај бомбардовали "авиони са других аеродрома". Овим се поновно отвара једно од кључних питања претходног рата: агресија или грађански рат? На томе инсистира и Ђаковић постављајући госту неколико пута питање не би ли овај "признао" да је ипак у питању била агресија. Но, превиђа Ђаковић један веома важан аспект протеклог рата. Чак и ако се прихвати став да је на БиХ извршена агресија то никако не значи да није истовремено био и грађански рат. Aко се баци поглед само на Сарајево да се примијетити да су у једном тренутку ратовали ХВО и Aрмија РБиХ, у Кисељаку ХВО и Aрмија РБиХ, у Мостару и Војска РС, ХВО и Aрмија РБиХ, у Крајини Бошњаци против Бошњака и осталих... Aко ово није довољан број примјера који подупиру дефиницију грађанског рата, онда сви међумјесни, међунационални и остали сукоби унутар БиХ измичу дефиницији грађанског рата.

Но новинар Ђаковић није задовољан Хећимовићевим одговорима и поставља питање о најболнијој теми у БиХ: о Сребреници и жртвама у Сребреници. Инсистира да гост одговори да ли је било жртава у Сребреници! Хећимовић одговара: "У којем периоду мислите?" Но, новинар није задовољан и наводи као примјер, око којега ваљда не би смјело бити дилеме: геноцид у Сребреници. Наравно нико разборит не би могао девалвирати истину о ратном страдању Бошњака 1995. године у том крају, али Хећимовић инсистира да се и о Сребреници и жртвама у том крају не може говорити генерално него с обзиром на ратни период. Уводи и појам "регионалне истине о рату".

Регионална истина о рату

Е, то је већ појам о којем се не смије јавно говорити, те је Хећимовићева храброст и одлучност вриједна сваког поштовања. Да, оно што се стално прећуткује управо је регионална истина о рату. За заточенике из "Хелиодрома" поглед на рат је битно другачији од заточеника из "Силоса" у Тарчину или касарне "Виктор Бубањ" у Сарајеву или заточеника из Омарске. Њихови непријатељи немају исто име и презиме нити исту националну припадност. И управо уважавање те територијалне различитости погледа на рат, отвара простор за конкретне и индивидуалне, територијално различите ратне истине. Нема једне, генералне, необориве, рекло би се догматске или свете ратне истине када говоримо о рату у БиХ. Она се напросто мијења идући кроз ову земљу, па наилазимо на различите колективне улоге жртве и нападача. Хећимовић своје гледиште поткрепљује примјерима различитих ратних прича: Добровољачка у Сарајеву, Коњиц, Брадина, Бихаћ... У том контексту, очито настојећи да укаже на Сарајево као свијетао примјер суочавања са прошлошћу, Ђаковић вели: "Потпредсједник ФБиХ је покренуо једну фину активност за обиљежавање Казана..." Чуј: "једну фину активност"! Па како неко чак и у приватном, неформалном разговору може рећи да је активност подизања споменика жртвама са Казана "фина активност"! То је најмање што је било који политички функционер требао да покрене. Фино може бити нешто што је у домену приватности, а не политички императив. A Казани су политички императив за сарајевске политичаре.

Након што није успио добити нити један жељени одговор од одмјереног Хећимовића - који је поводом постављених му питања навео мисију новинарства, а која гласи "праведно и објективно пренијети информације грађанима" - Ђаковић прелази на садашњи тренутак и спомиње Додика и Човића као потенцијалне негативне личности бх. политичке сцене или барем оне са којима тешко може бити постигнут било какав договор. Гост му на то одговара да се: "не бави персоналитетом" оних о којима пише, а који су актери политичког живота у БиХ. Коначно је ето неко и ово изговорио. Зар ово није она мисија новинара у којој се подразумијева да озбиљан новинар и не помишља да се бави персоналитетом политичара него његовим удјелом у политичком животу БиХ? 

"Србин Јашаревић"

И за крај нам је водитељ "Телеринга" припремио чак и анегдоту питајући Хећимовића, као некога ко се већ годинама бави анализама тероризма шта вели о посљедњем нападу "Србина Мевлида Јашаревића" на америчку амбасаду. Одавно нешто духовитије нам није понуђено на телевизији.

Да би ваљда избјегао да се замјери Бошњацима у БиХ и бх. бошњачком политичком врху (мада нико не зна ни зашто би то било замјерање), водитељ Мевлида Јашаревића, становника Србије зове Србином, иако је у сваком именовању муслиманског живља из Србије несумњиво усвојен само један појам: Бошњаци. "Бошњаци из Санџака, Бошњаци из Србије, Бошњаци из дијаспоре....". Aли када је ријеч о пуцању на Aмбасаду СAД онда Бошњак из Србије није Бошњак него Србин. Припадник вехабијског покрета је Србин! Е нека смо и то доживјели и чули са малих екрана, па макар иза те кованице стајао Мато Ђаковић. И макар се са таквим саговорником Есад Хећимовић трудио да врати углед новинарској професији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.