Дани псеће радости

Тешко је бити и остати фин. Да би човјек био фин, треба вјеровати у нешто веће од себе. Јер, човјек је кварљива роба. Сам и запуштен, сваки ће га ђаво спопасти. Затвори човјека и дај му конопац, веле, и прије или касније ће се објесити. Затвори га и дај му да једе и пије колико хоће и чега хоће, храном и пићем ће себи "дохакати". Ако се ту још нађе штогод лакше и теже дроге, резултат је брз, не само загарантован. Самоћа окрене човјека према самодеструкцији, сам себи почне о глави радити. Самоћа је најгори непријатељ човјеков. Да се разумијемо, од овога искључујем искрене вјернике, оне који пуно воле и оне који имају толико богат унутрашњи живот да сами са собом могу бити добри и сретни. Човјек који може издржати и људску гомилу и самоћу, може са истим миром у себи дочекати и биједу и богатство, смрти, насиље, све. Чак и смрт може спокојан дочекати. Може и свој успон и свој пад испратити исконским миром. Ако изузмемо изузетке, остаје велика већина нас слабих и ђавлу милих, што се сваких пола сата - сат хватамо у паници за главу и питамо се шта нам је чинити ако буде ово, оно, дође смак свијета, поплава, град, снијег од пола метра и сличне пошасти.

Безболни дани

У посљедње вријеме не конзумирам интернет. Силом прилика, не избором. И, нећете вјеровати, стомак ме скоро потпуно престао бољети. Лоших вијести сигурно има, али ионако не могу утицати на њих, па ми дође некако... исто. Само боли у стомаку скоро и нема. Није да ми недостаје, иако сам се већ прилично навикао на њу. Овако несигуран и нестабилан, слаб у вјери и још слабији као човјек, удари ме лоша вијест па ето... И, пуно ходам. Пређем сваки дан пуно километара, пјешке, на мамлазни погон. Поново учим ходати, присјећам се да Бог није дао човјеку ноге за гас, куплунг и кочницу, већ за корак, трк и скок, да бисмо могли ловити и побјећи кад нас лове, дакле преживјети. И потрчим ја, кад ми се учини да сам спор, оним лаганим, псећим касом, скоро па кораком у којем треба само удисати како треба и при којем се човјек не умара пуно а пуно пређе за мало времена. Руке су ми огрубјеле од зиме а постао сам лакши за пет килограма. Панталоне ми опет требају каиш, више их моја позадина сама не може држати на себи. А зашто је тако и зашто вам ово причам? Па, инсталације интернета су ми пропале од снијега, као и кућа у којој живим. "Форд" ми је издахнуо непосредно прије ове задње Божје казне и кастига од снијега. Уосталом, становници Мостара су, Божјом вољом и већ пословичном индоленцијом мостарског градоначелника Љубе Бешлића, неколико недјеља већ, постали класични двоношци и ходачи по дебелом снијегу. Као у серији "Живот на сјеверу", само без паметних људи и технологије. Замало смо се и од струје у кућама одвикли... А ово вам причам зато што никада откако знам за себе, за гас, куплунг и кочницу аута, нисам био мање сам. Знам, знам, и преко интернета се сретну живи људи. Ипак, кад вам човјек у снијегу и мећави приђе, непознат, и почне ходати уз вас пркосећи косином тијела вјетру и олуји, развеселите се некако. Топлије вам буде око срца. Знате, ако паднете, подигнуће вас, и ви њега. Неће дати да вас снијег замете. Да не говорим о живим људима које сам сретао док сам свакодневно ишао хранити псе, оних дана без струје, онда кад су интелектуалци из Електропривреде зачуђено гледали како већ одавно окљаштрени и окрадени електрични стубови леже у снијегу, оборени вјетром због крађом ослабљене конструкције. Сретао сам људе из школе, из средње, из основне, са факултета, чак сам једног из војске срео, једног за којег сам мислио да је мртав. Додуше, није баш нешто нарочито ни жив, али нека ми га. Мој је, па да је сав од г... од... Како год, мој је, не дам га макар га нико не хтио.

Пјешке па преко ријеке

Пут пјешке кроз град, дакле, не да човјеку да буде сам. Пар добрих чизама је пуно јефтинији од најјефтинијих кола, искуство сусрета се не да ничим платити. Чак сам открио и своје пиће. пелинковац. Горко и ароматично, не превише слатко. Рекоше ми у рупи од кафане у коју излазим, да је од тога умро пјевач Тома Здравковић. Кад сам то чуо, наручио сам. Са "елгонилом" је лоше, али без елгонила човјека заокупи док прича с људима. Комбинација лимун - жутог, ледено - прозирног и смеђе - црвеног, такође није лоша. И опет нисам био сам. Лимун би пливао попут јапанског утопљеника у црвеном леденом мору, док бих причао са својим пријатељем фотографом, са Марком Сарајлијом или са професором Мирсом. Дотакли бисмо са постмодернизма у сликарству ишли до ништа мање озбиљних тема какве су куповина удобног доњег рубља или пијење на празан стомак. Једино ми је чудно што бих увијек пропустио тучу у тој кафани. Некако се увијек потуку кад мене нема, никако да ме западне макар улога помиритеља, кад већ одем прије него што имаднем прилику да дам скромни допринос нереду тог профила. И боље је тако. Још неко треба да ми поломи вилицу или, не дај боже кук, у мојим годинама кости не зарастају без болничке помоћи и којекаквих шина и шарафа. Још ми треба да ходам по граду решеткаст као онај стуб с којег су скинули носаче, продали их, па цијели град био без струје кад га снијежна олуја пообарала.

Беспућа повијесне самоће

Човјек ће, схватио сам, дати све од себе да прекине самоћу. Мени самоћа и није представљала тако велик проблем, у глави имам стотине прича и неколико романа које не стигнем написати, па ми ликови по цијеле дане и ноћи тумарају можданим окукама, сударају се, свађају и мире. Писац, са свима који му станују у глави, и не може бити сам. Их, нађе се код мене у тинтари и вукова и паса, чак и један гавран с којим сам изгубио контакт још прије десетак година. Надам се само да га мачка није појела. И ако јесте, жив је Гаврило у мојој глави. Како год, самоћа је озбиљна ствар. Отуд и оно о вјешању, преједњу, пијењу и дрогирању до смрти. Све то самоћа ради човјеку. Измишљена су и мјеста на којима човјек није сам. Цркве се прве сјетим. Чак и кад никог у њој нема, Он је ту, види и чује као и увијек. Али, човјек зна да је дошао код Њега. Позориште, рецимо. Чак и кад човјек сам-самцат гледа представу, ма како лоша била, барем један глумац је увијек ту. Мостар је некада имао два кина, умјесто овог ниједног, овог којег нема сад. Ни ту човјек није био сам. Штавише, осјећао се као код куће. Знали смо отићи у биоскоп само у купаћим гаћама и у мајици. Затакнемо хиљадарку за гуму на гаћама, платимо карту и за ситниш купимо кошпице. Кошпице, баш попут доброг друштва, разбијају напетост у биоскопу.

Метастазе самоће

Манифестације крајње самоће су страшне. Дрога, насиље, идеологија. Идеологија је, по мени, најгора. Хитлер - југенд, сатанистичке секте, тајна друштва, све те институције које су измишљене да, под кринком укидања самоће и социјализације људи, заправо искористе те исте људе. Гомиле искориштених тада крену да руше, пале и убијају, да уништавају оно што је вијековима стицано и грађено. Људи од самоће и осјећаја бескорисности, чак полуде. Треба им вањска манифестација свог мјеста у друштву. Припадност америчким маринцима, рецимо, младом Американцу даје прилику да више не буде сам, да буде дио нечег већег од себе, да буде спреман убити ближњег свога на туђој земљи, земљи убијеног. Као војник у Легији странаца. Од бола и смрти, направи разлог живљења и у боје заставе офарба бесмисленост убијања и умирања. Самоћа у маринцима нестаје као руком однесена. Некад људи, кад оставе псе саме у стану, затекну намјештај уништен. Тада, идиоти, претуку пса. Пас, жељан људског присуства, додира и гласа, у недостатку бољег контакта с људима, почне уживати и у том болу који му човјек наноси обративши му се ћушком и псовком. Весело маше репом док га газда туче. И, наравно, поново у самоћи уништава намјештај, чека да га газда поново додирне ударцем и обрати му се псовком. Јер, ударац и псовка су му, ипак, подношљивији од самоће.

Беспризорни

У отуђеном и одљуђеном друштву које је послије Другог свјетског рата створио социјализам, људи ишчупани од породице, вјере и народа, створили су тих раних деведесетих, разноразне полувојне и паравојне групе и трупе. Још се сјећам ТВ слика беспризорних с почетка рата, крезавих ликова са калашњиковима на раменима, како пуцају у ваздух и дижу два или три прста. Бесловјесна руља без морала, части и кодекса, одљуђена и створена од друштвених остатака, багра из дисфункционалних фамилија, алкохоличарка дјеца која су први пут у животу видјела цркву или џамију изнутра онда кад би је спалили. Материјал за врли нови свијет појединаца без части, оних који свему знају цијену, почевши од душе, пута за Брисел па до рођене матере. Исти ликови који су убијали заробљеног предсједника Либије, Моамера ел Гадафија, пошто им је дао све услове за живот бољи од европског и америчког. Сад, пошто је у Либији прошло вријеме колективног махнитања (шта ћу, волим турцизме), на телевизију кукају како не могу прехранити своју младунчад. Аферим, Либијци, ето, донијели су вам и дали пушке и причу о томе како сте уједињени револуционери и како нисте сами у својој борби. Сад то фино, кад више нисте сами, скупа са осталим револуционарима намажите на хљеб док вам они који су вас наоружали и наговорили да убијете свог добротвора, црпе нафту од које вас је Гадафи хранио, солио, дуванио.

Дај нам бола, бона...

Неки дан, у Сарајеву, у препуној дворани, читав несретни људски колектив је уживао у болу и наношењу бола. Сладострасна мастурбација над босанским ратом, по ко зна која до сад, овај пут у виду приказивања у најмању руку болесног филма у режији глумице на заласку каријере, Анђелине Џоли, помогла је пуку сарајевском да осјети сласти бола тученог пса. Бол је бла тако језиво лијепа да је чак и глумица - режисерка плакала. Не знам шта се највише свидјело обољелој публици, слика бебе бачене на плочник или сцене силовања, али су сви изашли задовољни и сретни, одушевљени и испуњени, здушно, скоро псећи нахрањени болом. Чак су препричивали да се филм над којим се свијет ван Босне већ згрозио, уведе у обавезан наставни програм. Реис рекао да му је, парафразирам, то филмско искуство било нешто најљепше послије Дејтона. Мада, и разумијем га. Унутра, у сарајевској идили колективног јада и јадања, у недостатку бољег дружења и у атмосфери перверзне пажње свјетске глумачке диве и колекционерке дјеце разних раса, Реис и екипа нису били сами...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.