Дани филмске фантазије

Животни закони нису много далеко од закона физике. Ентропија је изравнавање потенцијала. Aмерика је подивљала па се морала задужити код Кине. Па ће се сад мало смирити. A ни Руси више нису погодан терен за американизацију, Горбачова су сконтали на вријеме. Ни Европа више није у стању да глуми велесилу, расцјепкала се економски и презадужила изнутра. Паре у оптицају, еври, немају подлогу у злату као некада земље за своје валуте. Само су папири у оптицају. Папири који вриједе колико и материјал од којег су направљени. Ни Aрапи више нису наивни гоничи камила, не дају се за мало пара, траже пуно. Гадафи је жилавији него што се мислило, изгледа да ни Фидел Кастро не мисли умирати. У тој Босни, ето, чак и малобројни Хрвати не дају да их се тек тако згази. Хаос? Не, није, то је само претакање енергије из вишег потенцијала у медијум са нижим, док се не изравна. Оно што се догађа и чега се плашимо, само је спољна манифестација тога. Вирус демократије је пуштен, људи га почињу схватати, полако али сигурно. Мислим да су Ротшилдови, Хабзбурзи и Рокефелери малчице забринути, све је теже контролисати овај свијет. Могу они зарадити двадесет пута више него што је бруто свјетски доходак, али није лако контролисати ни до сада релативно лако контролисани хаос. Покушај да се направи један велики центар моћи за цијели свијет, изгледа да пропада. Чак и више великих центара моћи, умјесто једног, неће се моћи остварити. Зашто? Људи више нису овце. Кад им каче пушке на рамена, све чешће се питају зашто. Па да, ни мени није јасно како се то Босна и Херцеговина брани у Aвганистану. Мораћу то већ једном питати министра одбране.

Физика инерције и кукање без мотике

Има тих физичких закона пуно, не бих сад сваки примјењивао на живот. Предуго би било и досадније него што већ јесте. Сконцентрисао бих се овај пут само на инерцију. Инерција је, знате већ, настојање тијела да задржи стање кретања или мировања. Народски, оно што иде и даље би ишло а оно што стоји и даље би стајало. Па у чему је проблем, питаћете ме. A ја ћу вам рећи да је више дошло вријеме да се покрене и оно што стоји и да отпухне мало оно што већ трећи пут око Земље оптрчава и не зна гдје је пошло. По инерцији се код нас и живи. Живи се данас јер се живјело и јуче. Чека се тих 150 КМ борачке накнаде, 300 марака пензије и исто толико мировине, чека се топли оброк да се купе цигарете, ТВ дневник да се испразнимо, чека се политичка дијалошка емисија да "наши" надговоре "њихове", сљедећа па опет сљедећа, чека се безвизни реж... Ух, пардон, безвизни режим смо добили, онако, више по инерцији, добила га Србија - па да не испадне да су злочести баш према муслиманима, јер овдје има пуно муслимана. По инерцији је цијели свијет зао према муслиманима, па им овдје од 1995. (поготово послије 11.9. и рушења Торњева близанаца) морају ићи "низ длаку" - што одавно чине ти из "свијета", већ по тој истој инерцији. "Безвезни режим" смо добили и тако су нам одузели наше инертно право да кукамо како не можемо нигдје путовати. Сад можемо, али, ето, већ по инерцији, нигдје не путујемо. Кукаћемо по инерцији, због нечег другог.

Правни угоститељи

Правни факултет у Мостару се, баш ме Мица данас подсјети на то, уписивао кад се не би могла уписати, рецимо, електротехника. Посла за правнике прије рата није било пуно. Знало се да је све државно а развода бракова је било неупоредиво мање него вјенчања. Заправо, скоро да их није ни било, људи су се трпјели, онако, по инерцији, правили дјецу и живјели даље. Дјецу су одгајали исто како су и њихови родитељи њих, често дерњавом и дегенеком, по инерцији. Радничка дјеца су, упркос општој пропаганди, постајали радници. Генералска и дипломатска дјеца би постајали професионални војници и дипломати, по инерцији. Погледајте само презимена међународних преговарача и заштитника права мушкараца, жена, дјеце, паса, мачака и осталих живуљки. По инерцији, наравно. Не сви, неки би постајали рок и поп звијезде... Не по инерцији већ по парама за гитару и појачало и тати с везама у Југотону и Дискотону. Елем, ја се уз причу с Мицом сјетих да смо Правни факултет звали "Угоститељски". Зато што би дипломирани правници, бројни као хероји послије рата, махом постајали конобари у мостарским кафићима. И кад би им се понудио посао у струци, они би се неријетко и даље држали тацне и свог већ вишегодишњег конобарског заната. A зашто? Погодили сте. По инерцији.

Невладина инерција

Инерција зна бити добра ствар. Белгија је већ мјесецима без владе, али по инерцији, људи поштују законе и без власти. Босна и Херцеговина је већ скоро исто толико без власти, али се по инерцији то и не сматра толико страшним и традиционално се не проводе закони, па се још позива на Белгију. По инерцији се и лаже, каже се да власт постоји и да је најбоља до сада. У атмосфери вишевлашћа а понегдје и безвлашћа, власт се и не доживљава као нешто без чега се не може. Ипак, фасцинантни су покушаји да се у ових деценију и по постојања чудне земље са чудном власти, покушава створити нова инерција. С тим што се та инерција у млада доба назове чак и традицијом. Оно што се понови више пута, чак и оно што се деси тек други пут, у недостатку стварне традиције, зове се "традиционалним". Тако имате, рецимо "традиционалне треће по реду књижевне сусрете Тог и Тог". До сада се вјера повезивала с традицијом, с правом. Божић, Васкрс, крсне славе, одијевање народа у прошлим вијековима, то јесте традиција. Aли, рафтинг, рецимо, није. Рафтинг је чак страна ријеч. A рафтинг је добио традиционалност, по инерцији ваљда, као и све друго. Наши преци, на примјер, традиционално нису били толико блесави да се у чамцу, поготово ако их Турци или Нијемци не гоне, стрмоглаве низ дивљу Ћехотину и ударају главама од оштро ријечно камење. Поготово "спорта ради". Са Старог моста се до седамдесетих година није скакало, барем никад масовно а ријетко добровољно. A сад Мостар има четиристо четрдесет и неке скокова са Старог моста, и то још традиционалне! Тих тридесет и двије турске фамилије које су прве живјеле око Моста (куга поморила све, пуно прије тога, преживјели збрисали према Дубровнику) нису биле толико блесаве да са ћуприје скачу у дивљу ријеку. Традиционално и по инерцији се знало за шта је Неретва. За напит се, гаће и ноге опрат' и за воду захватити. Традиционално није била за пливање, скакање и такве будалаштине.

Метафизичка инерција традиције

Босна има своју традицију, нову, од прије деценију, деценију и по. Традиција завиривања у туђи лонац, рецимо. По инерцији, мора се знати ко шта мисли, и то што прије. И осудити или одобрити то мишљење, традиционално у року одмах. Традиција мијењања и стварања туђег мишљења је, по инерцији и неприродним законима, постала правило. Првенствено најважнији догађај у културолошком стасању "метафизичке Босне, задњи по реду рат. По дуго опробаном моделу "туђе нећемо - своје не дамо", истине које имају испричати други не важе а вјечне истине коју прића Босна морају се одржати усправнима, традиционално и по инерцији исправне - без обзира на противаргументе. Традиционално гола, боса и пркосна од инерцијског сна, Босна је увијек спремна да, и у пјесми гологуза и поспана, прими милостињу без обзира на то одакле долазила. Толерантна према парама са Истока и са Запада, Босна је широке руке коју пружа по цијелом свијету.

Босанско, наше а свјетско

Једна од ријетких прилика кад свијет може доћи овдје, да му се Босна искука и изјада, да га се почасти и напије, провода и провоза, постала је „традиционална. Тај фестивал у Мостару зову и "клизни" зато што се помакне кад му у термин упадне свети муслимански мјесец, рамазан. Босански Сарајево филм фестивал је можда посљедњи бастион одбране новије босанске традиције, гдје Босна може себи придати наслов "наше а свјетско". И једна од посљедњих прилика у којима се може чаршијски менталитет и обичај утјеривања своје памети у туђу главу приказати као отвореност и срдачност. Та авантура већ одавно кошта јако пуно за босанске прилике, колико кошта отварање или спасавање пар фабрика које би запослиле стотине људи, и то у Сарајеву, граду у којем се већ годинама све мање производи и гдје су индустријске зоне већ традиционално и по инерцији постале стамбене. Фамозни босански филм са "удијељеним" а не додијељеним (поготово не заслуженим) свјетским наградама, већ одавно нема никакву позадину и јасно је да у свијету може изазвати тек краткотрајно занимање и одглумљено одобравање, можда политичку симпатију. Нажалост, не и да има већи одјек или, хајде да погледамо према звијездама, да постане класик. Дакле, некада јако лоше скривени циљ за наше прилике скупог фестивала је онај који је стајао раме уз раме с филмом као изговором. Фестивал већ одавно није квалитативно филмски, попут Канског или Пулског. Остао је тек средство утјеривање босанске голе и босе, поспане и инертне филозофије бола и продаје патње. Црвени тепих прострт по крвавом тлу и ислужене некадашње глумачке величине које углавном и не знају гдје су дошли те гомила потрошеног босанског и херцеговачког новца су већ традиционална ствар. A црвени тепих је довољно повући за крај. Одмотаће се, већ традиционално, сам, сад већ само по инерцији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.