Дане на дугој линији

 Такви сатови, најчешће црвени, продавали су се за само неколико динара. Дане Кокић га је купио од Цигана у уличици испод Зеленог венца, кад је паркирао аутобус којим је довезао путнике. У близини се налазила и пословница "Турса". Имао је срећу да се запосли десетак дана по бијегу из Книна и по доласку у Приштину. Није ни помишљао да су то два страшна мјеста гдје није лако ни утећи, ни постајати. Био је сретан да својој породици, сину и кћерци, одраслој дјеци, омогући даље школовање, а жени Ани да им спреми ручак.

Тренутак за Ану

Исти посао, возача аутобуса на дуге линије, чак до Азербејџана и Таџикистана, Дане је годинама обављао и у Книну. На посао је одлазио на вријеме, а то значи много раније, јер о томе се бринула и Ана. Она и јутрос засу кафу у воду која је на решоу брзо проврила. У соби замириса. Она осјети слађе дисање њене дјеце, Милоша и Данке. Ова јутарња шољица кафе попијене на клупи у дворишту, једини је тренутак у току дана који Ани поклони њен муж, прије него ће кренути на пут, који није лаган и безопасан. То његово избивање, као и њено осјећање да је мање вриједна у односу на њега, чинило је Ану љубоморном. Дане јој није давао повода, волио је он њено бујно тијело и њену дјечју безазленост, а све, за њу болне задјевице покушавао да окрене на шалу. Али љубомори нису потребни разлози ни поводи, она као рђа глође и себе и своје ближње.

Ови прогнанички дани Ани су били несносно дуги, испуњени тугом и још већом бригом за породицу. Прије него ће попити заједничку кафу, Дане се на чесми у дворишту испљуска, задрхта од свјежег јутра и хладне воде, стресе се и погледа у небо: "И данас ће бити пакао". Удисали су мирис кафе која се пушила из шољице, кад се Дане присјети да јој каже како ће данас послије подне доћи једна жена која ради с њим у "Турсу" и донијети им пеглу, нешто посуђа и домаћег сапуна... "Што си зинула? Пеглу ће ти, рекао сам, донијети једна жена, зар ниси неки дан казала да ти треба, да овако неиспеглан не могу међу људе и на посао, само знаш да се чудиш, да зинеш..."

"Јесам ли ја ишта казала", заплака Ана, а кад је њен Дане у питању, њој никад није било тешко засузити. "Жена ми је, човјече, то сама понудила, кад је видјела како пред полазак квасим дланове и исправљам згужване ногавице". Како Дане покуша да јој објашњава, код ње изазва и дрскост: "Еј, не знам шта да ти је понудила, ти не би одбио, је ли тако?" "Тако је, не би, па шта? А ти као да си на свом буњишту, што си се раскокодакала овако рано, крува ти, ја не знам још јесам ли жив освануо..." "Него што си, ти да си на крај свијета утека био би исти, пљунути Дања, славни Дане Кокић..." Она није знала нити је могла да схвати да ни она није утекла од себе, јер промијенити зрак који удишеш, не значи промијенити и душу којом дишеш.

Најузбудљивији тренутак

Одлазак аутобуса из Приштине за Београд, у раним јутарњим тренуцима, никад на вријеме, био је тих, поспан и мрзовољан. Зато је његов повратак значио велико ишчекивање и многе наде. Испред пословнице "Турса" окупили би се људи много прије његовог доласка. Била је то ријетка прилика да се сретну и препознају, измијене мисли и новости. У то доба, кад се смирује љетна врелина, ваздухом изнад града распршују се трагови свјетлости дугог топлог дана, жмиркају блиједа улична свјетла. Људи ишчекују, као да брод пристиже у неку малу луку и кеј се шарено заталаса. Неко би само да осјети мирис даљина и путовања кад већ сам није међу сретнима који су се напутовали и сада пристижу. То је догађај с којим се у градићу завршава дан, након тога ће се све смирити и тихо препричавати ко је гдје и зашто путовао.

Најузбудљивији је тренутак кад Дане прави заокрет иза хотела да би ушао у уличицу којом ће, опет, у великом луку скренути према "Турсу". Чини се да је тај заокрет безмало пун круг и да ће Дане сваког тренутка точковима запарати руб изрованог тротоара, или се, нагнут, сасвим препустити страни која се савија. Сједећи високо за воланом, јер аутобус "Турсов" је двоспратан, он изгледа као побједник који је све на свом походу освојио и само још на крају треба спретно да прође кроз неки славолук и око врата окачи вијенац од ружа. Дешава се да они који га чекају запљешћу у тренутку када он побједоносно заустави аутобус испред "Турса", поред самих њихових ногу. Уморан, али свечано и важно, Дане тада излази, док се безброј захвалних руку пружа према њему. А још је свечанији тренутак кад се сви смире и стишају, а он почне да им дијели оно што им је донио и што они очекују: писма, пакете, новац.

"Како ће вам дати новац без личне карте, откуда и како да знам да сте ви тај коме је новац послан, реците поштено, молим вас", - обраћа се човјеку који упорно описује како изгледа жена која му је новац послала: "Ццрнка, висока, пише ти на полеђини, човјече, њено име и презиме, њена адреса и телефон, шта још хоћеш?"

"Не будите дрски и упорни, мени није важно ко новац шаље, већ коме ћу га уручити, је ли вам јасно?"

Милош прилази оцу који је подијелио све што је довезао, изнио велике пакете из спремишта за пртљаг: "Нама ништа нисам донио, али сам нашао адвоката, предао сам му сва документа, то је најбржи пут за одлазак у Канаду". "И најскупљи", покуњено ће Милош. "Ако хоћеш да одеш, плати. Или чекај двије године, чекаћеш и кад платиш".

Повратак кући

Сам, и задовољан, што хода након дуга сједења, Дане успорава свој корак пјешачећи према Објекту. Ана је припремила вечеру, намјестила лежај, и кад Дане наиђе, она се притаји и направи се као да је заспала. Дане приђе, додирну је, она се као трже, брзо устаје, пребацује плетенице на леђа: "Јеси ли тамо ручао?" "Нисам, чекао сам вечеру... наравно да сам ручао. На свим друмовима има кафана поред којих стоје аутобуси. Добро газди, добро возачима, путницима како буде." "Ма, знам, али нисам знала да је ође исто као код нас..."

На чесми у дворишту, на којем већ никог није било, Дане се скиде и као обично испрска хладном водом. Ана га гледа кроз прозор из боравка, узе лавор који је данас донијела жена из "Турса"  наточи воде из чесме код шанка, насапуна ручник и сама се зачас истрља. Осјети како јој се кожа топло испарава. Дане уђе с ручником око бутина: "Ко нов сам, накупио сам се прашине и туђих мириса..."

Кад Дане вечера, и они се заједно увукоше испод покривача, он је обгрли, Ана слатко застења. Његова рука на њеним устима заустави мале звучне знаке великог женског задовољства и испуњености, оте јој се само једно тешко, суздржано "а, јој"!

Спутану своју снагу, таложену током дана, Дане је сада пружао својој жени и она га је примала топло и бујно, растворено и меко. Захвална, двоструко му је узвраћала његову милошту. Такви њихови тренуци, потирали су све мале чарке и кошкања, изнова је храбрили и бодрили у њеној вјери у њега и у њихову љубав.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.