Дан побједе

 Од тада, па све до децембра 1941, њемачка армија биљежила је сталне побједе. Ако се узму у обзир територијална проширења Њемачке до почетка отвореног рата у Европи, као и територије оних држава које су јој биле савезнице, лако је доћи до закључка да се под влашћу сила Осовине, тј. нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, као и њихових сателита, налазила читава Европа између Совјетског Савеза и Британије. Изузетак су биле неутралне Швајцарска и Шведска, европски дио Турске, затим Шпанија и Португалија, чији су диктатори били на страни Осовине. Британија је, практично, остала сама у рату против фашистичких сила у Европи. У таквим околностима десио се преломни тренутак Другог свјетског рата - напад на Совјетски Савез. Хитлер је сматрао да су словенски народи “гнојиво за ђубрење германских поља”, а били су му потребни робови који ће радити у њемачким фабрикама, као и природни ресурси којима је располагао СССР. Осим тога, нацисти су сматрали међународни комунизам својим смртним непријатељем, који тежи да пороби њемачки народ. 

Њемачком агресијом на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, Други свјетски рат ушао је у нову фазу. Совјетску границу прешла је армија од 190 дивизија са око 3.800.000 војника, око 3.350 тенкова, око 2.770 авиона и око 7.200 артиљеријских оруђа. Била је то армија какву свијет до тада није видио. Никада у историји једна земља није била нападнута таквом ратном машинеријом. Са њемачким трупама, као помоћне снаге, на Источном фронту борили су се Италијани, Финци, Словаци, Румуни, Мађари, Шпанци и Хрвати. Отварање џиновског фронта од Балтичког до Црног мора олакшало је положај Британије. Њемачке трупе и њихове савезнице пробиле су совјетску одбрану и незадрживо напредовале према Москви, Лењинграду (Санкт Петербургу) и Стаљинграду (Волгограду). Међутим, руско родољубље, хероизам руског човјека распршио је илузије њемачког вођства да ће се Совјетски Савез распасти првих мјесеци рата. Иако су трупе Вермахта разбијале совјетске одбрамбене линије, кидале везу међу армијама и њиховим штабовима, заробљавале масу совјетских војника, совјетски фронт није се распао. Стаљинови апели западним силама септембра 1941, да буде отворен други фронт, на сјеверу Европе или на Балкану, имали су крајње драматичан призвук.

Источни фронт

Године 1941. фактички је створена антифашистичка коалиција, најмоћнији војни блок у историји човјечанства. То је био савез једне социјалистичке државе и једне парламентарне демократије, уз то старе колонијалне силе, којем су се послије јапанског напада на Перл Харбур децембра 1941. придружиле и САД. Процјене водећих земаља антифашистичке коалиције, у превазилажењу идеолошких супротности, полазиле су од тога да је фашизам њихов основни непријатељ. Под ширим појмом фашизма треба подразумијевати њемачки националсоцијализам, тј. нацизам, и италијански фашизам. Они, удружени са јапанским милитаризмом, чинили су савез тоталитарних држава.

Нападом Њемачке и њених савезница на Совјетски Савез дошло је до радикалног прелома у Другом свјетском рату, како на бојном пољу, тако и у међународним односима. Источни фронт постао је одлучујуће ратиште, гдје су вођене битке колосалних размјера. У сукобу са Совјетским Савезом њемачка доктрина муњевитог рата доживјела је слом. Њемачке трупе стигле су до предграђа Москве, али су децембра 1941. одбачене око 300 километара од руске престонице. Био је то први њемачки пораз у Другом свјетском рату. Црвена армија показала је да њемачка армија није непобједива и да је доктрина муњевитог рата доживјела пораз. Крупна посљедица неуспјеха под Москвом била је смјена њемачких генерала каква није виђена од битке на Марни 1914.

Одлучујуће битке Другог свјетског рата вођене су на Источном фронту, а међу њима издвајају се: Стаљинградска битка (август 1942 - фебруар 1943) и Курска битка (јул - август 1943). У њима су учествовале стотине хиљада војника, на хиљаде тенкова, артиљеријских оруђа и авиона. Обје су завршиле поразом Њемачке и њених савезница.

Премда је Други свјетски рат окончан капитулацијом Јапана 2. септембра 1945, као Дан побједе слави се капитулација Њемачке 9. маја 1945. године (по московском времену). Два дана раније представници поражене стране потписали су предају западним савезницима, али је из Москве тражено да акт о капитулацији буде потписан пред представницима армије која је највише допринијела побједи над фашизмом. У јуну исте године у Москви је одржана прва војна парада у част Дана побједе.

Срби у Другом свјетском рату

Уз Русе, против фашизма борили су се и Срби, као један од ријетких народа који је имао два покрета отпора у Другом свјетском рату. Априлски рат 1941. године, којим је уништена Краљевина Југославија, а у заробљеништво одведено око 375.000 људи, углавном Срба, био је недовршени рат. Већ 6. маја 1941. године у околини Санског Моста избила је тродневна Ђурђевданска побуна крајишких Срба усљед усташких злочина над локалним становништвом. Из истог разлога започео је 3. јуна 1941. године Јунски устанак херцеговачких Срба, којим је до краја истог мјесеца ослобођен већи дио источне Херцеговине. Како су хрватски злочини над Србима попримали карактер геноцида, 27. јула 1941. године избио је устанак српског народа у НДХ, који је плануо у Босанској Крајини и Лици, али је током љета обухватио практично сва подручја која се Срби насељавали. Временом је дошло до претварања тог општенародног устанка у организовани војни и политички покрет, који је предводила Комунистичка партија Југославије. Насупрот Народноослободилачком покрету (Народноослободилачкој војсци Југославије) стајао је други антиокупаторски покрет - Равногорски или Четнички покрет (Југословенска војска у Отаџбини). Док је Народноослободилачки покрет био и војни и политички, револуционаран, офанзиван, републикански, љевичарски, просовјетски, интернационалан (премда са изразитом српском већином) и јединствен, дотле је Равногорски покрет био изразито војни, контрареволуционаран, дефанзиван, монархистички, десничарски, пробритански, националан и нејединствен. Преимућство у грађанском рату између два српска ослободилачка покрета имао је Народноослободилачки покрет, који је беспоштедно ратовао, док је Равногорски покрет, настојећи да сачува српски народ од страдања, примјењивао стратегију ишчекивања савезничких војски и тиме иницијативу препустио НОП-у. Ипак, исход грађанског рата одлучио је долазак Црвене армије у Србију у љето и јесен 1944. године.

Посебно треба имати у виду неколико чињеница које се тичу српског народа у Републици Српској и његове антифашистичке традиције. Наиме, Срби су чинили више од 67 одсто страдалих партизана са територије НДХ (1941 - 1945) иако су чинили око 32 одсто њеног укупног становништва. Срби су чинили око 44 одсто становништва данашње Босне и Херцеговине, а чинили су чак око 78 одсто њених партизанских губитака. Муслимани су чинили око 31 одсто становништва данашње БиХ, а само око 16 одсто њених партизанских губитака, Хрвати су чинили (са осталим римокатолицима) око 23 одсто становништва данашње БиХ, а само око пет одсто њених партизанских губитака.

Према томе, не постоји народ у данашњој БиХ и бившој Југославији који има снажнију антифашистичку традицију од Срба и више разлога да слави Дан побједе над фашизмом. Док је Република Српска посвећена његовању успомене на своје претке, дотле су српски антифашисти протјерани из културе памћења у ФБиХ (називи улица, школа, наставни програми, уџбеници...), осим онда кад великобошњачким унитаристима повремено затреба ЗАВНОБиХ, потпуно извађен из контекста времена у којем је дјеловао и свјесно прећуткујући да су Срби чинили око 60 одсто његових вијећника.

Пише: Горан Латиновић, професор историје

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.