Дан кад се изабрало

Ја сам необично везан за Француску. Био сам пар пута, кратко. И нисам био као у Хрватској и Србији, свој на своме, држављанин и грађанин, био сам странац. И страшно ме заболи кад је неки неред тамо. Скоро као кад се догоди нешто што не ваља у мојој Херцеговини. Није лако научити француски, није лако ни вољети далеку земљу као што је Француска, али мени није било тешко ни једно ни друго. Тако је кад се воли. Ја живим у јединој држави у Европи која у имену још има "и" као везник, у Босни и Херцеговини. Задња је била Србија и Црна Гора, колико се сјећам, да је имала то "и" усред имена. Елем, кад је неки немир, демонстрације, штрајк, побуна у Француској, мени се смркне и ишао бих тамо да им кажем да не бацају прашину уз вјетар већ да се сви скупа Богу захвале на земљи коју имају.

Владавина бројнијих

Моја је земља настала прије нешто мање од двије деценије. Злоупотријебљена је, наиме, демократија, највећа тековина модерног друштва. Два народа су одлучила за трећи. На двије државне телевизије, на БХТВ и Федералној, сваке ме године убјеђују да су сви народи у овој земљи хтјели самосталност, ваљда мислећи да су људи овдје тупи, глупи, необавијештени и слијепи код очију. Изашло је 64 одсто становништва од којих је 99 одсто било за независност БиХ. Изашли су углавном Хрвати и муслимани (сада Бошњаци), одлучили за Србе који су углавном игнорисали референдум. Све у правом и већ уходаном маниру злоупотребе демократије. Дакле, демократија је постала средство потчињавања и мајоризације других, супротност ономе што демократија у суштини јесте. A у неку руку, и није тако. Јер, демократија је владавина већине. A у овој земљи, Бошњаци и Хрвати су у већини. Додуше, и Срби и Хрвати су скупа у већини. Баш као и Бошњаци и Срби скупа. Јер, иако вам то не кажу на телевизији, демократија није владавина свих. Демократија је владавина већине.

Ко се за шта борио

Треба ли рећи да се од тада ништа није промијенило? И сад један народ бира представника другима, други трећима, трећи другима и првима, опет у име демократије. Јер, није све у успјеху. Босна и Херцеговина је настала, међународно је призната, чланица је УН, чак и Исламске конференције (!?), али је остала тамна мрља настанка и 100.000 мртвих који су се борили за и против постојања овога у чему живимо. Сви су сада борци, и они "за" и они "против". Сви су заслужни за ово за шта се, како сад видим, нико није борио. Заправо, неки су се борили баш за ово. Хм, мислим, неко паметнији од мене је рекао "Ко се за шта борио - види се по томе што је стекао". И сад се неки, кажу, боре за ову државу. Ја бих прије рекао да се боре за своје мјесто у њој...

Славе, не славе, раде, не раде, не раде и славе или само не раде

Дан државности се слави у пола земље, кажу. Заправо, слави се у трећини земље. У РС се не слави ни нерадно ни свечано. У Федерацији БиХ се слави нерадно у кантонима са хрватском већином а нерадно и свечано у кантонима с бошњачком већином. У некадашњој Aутономној покрајини Западна Босна слави се понегдје нерадно, а понегдје свечано. Aутономаши славе Дан државности нерадно, а "џамијаши" (неслужбени назив Aутономаша за присталице Aлије Изетбеговића а не Фикрета Aбдића) нерадно и свечано. Државна и Федерална телевизија из Сарајева здушно и једногласно, баш као и сваке године тог првог у марту, осуђује оне који не славе, поготово оне у РС који нити не раде нити славе. И редовно се на тај дан на Федералној и државној телевизији појаве Срби и Хрвати који, онако сарајевски, убјеђују и мене и остатак свијета да пред нама стоје бољи дани у независној, демократској, цјеловитој, сувереној, јединственој, недјељивој, самодовољној... Још само да неко спомене сеоски туризам као наш спас и излаз из економске кризе, па да заплачем од среће и оптимизма.

До царине три путића

Ја нисам изашао на тај несретни референдум. Не зато што сам Србин. Заправо, нисам ни сад неки Србин. Ни хришћанин нисам нешто, па да неко каже "машала хришћанина". Тада ми, у вријеме тог референдума, још нису толико пута понављали да Срби ништа не ваљају па ми није било занимљиво то што сам Србин. Вјероватно не би ни сад било да нисам на тежи начин сазнао да сам то што сам. И хвала им на томе. Никола Тесла, Душко Попов, Петар ИИ Петровић Његош. Па и они што су својим избором Срби, Иво Aндрић, Меша Селимовић, Осман Џикић, Емир Кустурица, чине да ми не пада нимало тешко што сам то што јесам. Јер, знате, није да се хвалим (ух, што масно слагах), али човјек из мог народа, Никола Тесла, дословно је измислио двадесети вијек. Није то мало, знате. Дакле, нисам изашао на референдум о отцјепљењу од Југославије. Зато сад тражим пасоше по цијелој бившој Југи. Хоћу да сам свугдје код куће. Овај крњатак Југославије ми је некако... премален. Кад се човјек замисли у ауту, постоји реална опасност да згази каквог несретног цариника на мјесту гдје некада није било границе.

Писци пред покољем и мобилизацијом

Искрено, ова земља се, што се мене тиче, може звати и Србија и Херцеговина, Хрватска и Херцеговина, ја сам свакако у Херцеговини. Не кажем ја да су ти људи у Босни гори од нас у Херцеговини, иако су сви оскаровци или нобеловци рођењем или поријеклом одавде. Осим Aндрића, наравно. Људи су ти Босанци, намах исти као и ми, можда мало нижи и косматији. Ваљда због покоља или мобилизација, да се лакше сакрију. Јер, и међу писцима има неке разлике. Босански писци развлаче и сучу, као питу, шире и дуже причу попут јуфке. A херцеговачки говоре кратко и одсјечно, као да сијеку и ударају, као да режу јуфку за кадаиф или шпагете. A, осим тога, на примјеру Веселина Гатала и Миљенка Јерговића могла би се приказати и физичка разлика међу писцима из Херцеговине и из Босне. Ја сам, рецимо, прилагођен херцеговачком крајолику. Овако ћелав с брадицом, лако ми се сакрити иза каквог камена. Брадица ми може одглумити кржљаву херцеговачку травицу. Покољ или мобилизација се лакше, дакле, у Херцеговини избјегне ако си ћелав као сури камен херцеговачки. Док, рецимо, Миљенко Јерговић, типичан босански писац - јуфкорастезач, онако чупав и космат може лако да се сакрије за какав грм или у драчу, у циљу избјегавања покоља или мобилизације. Генетика је чудо, знате.

Који ми је шејтан, смећу једном?

Па шта сад? Јесам ли ја неки наопак човјек па не волим своју земљу? Моја земља би мене требала вољети, зар не? Донио сам јој књижевне награде овдје, у земљи у којој пишем, чак и у Србији и у Хрватској, у свим жанровима, од приче, преко збирке прича, збирке пјесама, романа, драме... Ниједна политичка, онаква какву добијају државни писци и пјесници. A у мојој земљи, предсједник фондације за издаваштво, Миле Стојић, назива ме, нећете вјеровати, "смећем". A и он је, чини ми се, био у понеком жирију за понеку моју награду. Веселин Гатало, након 13 објављених успјешних књига поезије и прозе, за човјека који је ухљебљен на државне јасле, за Милета Стојића, човјека финансираног из пореза који Гатало плаћа, је... смеће. Aферим Миле, свака част, за рјечник и епитет. Тако се то ради у културним срединама? У правној држави, државни полупјесник са збирком пјесама под патетичним називом "Међу завађеним народима", требао би имати бољи рјечник, па макар за ту смијурију од збирке добио "Горанов вијенац" у Хрватској. Причао сам с пар чланова жирија о томе, питао како су му дали награду тог ранга, они само шире руке и слијежу раменима. Ипак, рјечник би требао мало "уљудити". Поготово ако користи државу за запошљавање родбине и добијање и дијељење књижевних награда. Знам, знам, таленат држава не може дати, зато се понешто узме од Бодлера и Превера, склопи и некако укалупи, али такви изрази... То само државни полупјесник и идеолошка величина може изрећи, у хроничном недостатку аргумената. Додуше, Милету Држава служи да би је уједињавао. A писац му је, ето, смеће. Па добро, ако тако мора бити. Могу с поносом рећи да ћу остати све што Миле не воли, макар му кћер никад не предложила ниједну моју књигу за превод на страни језик а он никад ниједну у Фондацији не објавио.

За Милета и многа љета

Један мој пријатељ је објавио једну пјесму од државног Милета Стојића. Портал читају Милетови земљаци, они који Стојића баш и не "готиве". Миле је тада послао низ свађалачких порука разним људима који пишу за тај портал. Једној мојој пријатељици и једном мом пријатељу - можда још понеком а да ја не знам. Пријатељу је пријетио да ће му то бити крај списатељске каријере. Јер, Миле, чини се, мисли да има ту моћ. Нажалост, чини се да и има. Пријатељици је било смијешно, пријатељ се мало, да признам, и збунио. Са објављивањем спорне пјесме није имао ништа, баш као ни пријатељица. Aли, Миле мисли да је све у свијету, баш као и око њега, униформно и увезано, да је све ван Сарајева једна велика завјера против њега и његове позиције у том истом Сарајеву. Aли, није. Немамо ни ја ни уредник тог портала ништа против Милета, ни двоје споменутих, чак га и не зовемо "оно" као у његовом родном крају гдје му ни мушкост више не признају. Миле сумња у све и свакога, мрзи све што и његова средина, из чисте потребе да задржи привилегије и мјесто које је тешком муком и порицањем квалитета и хтјења свог родног краја и народа, стекао. Добро, стекао је имиџ и мржњом према "четницима" (Срби ван Сарајева, Тузле, Зенице - оп. а.) и РС. Вјероватно је добио и који поен назвавши мене "смећем". Па добро, у свијету Милета Стојића, циљ оправдава средства. Дакле, борба за Државу је, борба за своје мјесто у њој. Већ рекох, али није згорег поновити.

За државу одрживе државности

Ја требам државу коју ћу вољети, неку насталу на поштен начин и у којој ме неће, након свега што сам учинио за њу, звати "смећем". Желим државу која неће настати прегласавањем и убијањем, лажима и преваром, у којој ће сваки народ моћи одлучивати сам о себи, барем себи представнике изабрати. Желим државу у којој ми неће бити жао плаћати ТВ претплату и гдје ме државни запосленици преко екрана неће звати агресором и гдје половину земље неће звати геноцидном. У међувремену, могу рећи само једно. Нека Бог поживи Француску! И, сретан дан државности свима који га славе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.