Чудињава чуда

Пошто риба има памћење рибе, свијет јој мора бити увијек нов и занимљив. Упознаје друге рибе поново и поново. Нема дугова, нема предрасуда. Хм, нема предрасуда јер их се не може сјетити, нема времена да их створи. Нема писану историју, јер не зна писати. А и коме би? Остале рибе не знају читати. А немају ни руке да окрену страницу. Успут, папир би се расквасио и распао, ни рибље књиге нису дуга вијека, гарант. Не може запамтити ни "Риба риби гризе реп". Постоје и људи слични рибама. Не сјећају се, не памте, не читају, немају пуно релација са другим људима... Заборављају пријатељства, игноришу дугове, не посјећују ни своје живе, а камоли мртве. Немају предрасуда о другима јер о њима и не размишљају. Воде их искључиво примарни инстинкти, глад, жеђ, потреба за материјалним добрима и складиштењем истих. Имају и друге нагоне, али није их пристојно спомињати у једној часној и поштеној колумни, па макар је и ја писао. Глобални свијет од нас тражи да будемо рибе. Срби у Србији, баш као Хрвати у Хрватској, полако постају као рибе. Европске и еуропске. Али, задржимо се на теми, ма како она чудна била.

Западнохерцеговачки чудињавац

У Западној Херцеговини, мени ближој географски, постоји израз за људе који су "мимо свијет", "на своју руку", "мало накриво насађени" и тако то. Кажу за њих "чудињави". Чудињав је, рецимо, човјек којег прије рата никад нису притварали или звали на информативни разговор због дугачког језика, какве националне "писме" или каквог шверца, или зато што му је дјед био усташа. Чудињав је, рецимо, човјек који више воли мушку позадину него женску погледати. Или онај који воли показивати полне органе на јавном мјесту. Чудињав је и онај који не иде у цркву или онај који из цркве не излази. Како год, чудињав је онај који излази из нормираних оквира, какви год се ти оквири нама или неком другом, чудињави чинили. Чудињав је, рецимо, Миле Сојић, читлучки Хрват који се на родни крај и своје сународнике набацује дрвљем и камењем, проглашава их назадним националистима и непријатељима мултикултуре и толеранције. Не зна, јадан, да би и сада, онакав чудињав, лакше у свом роду нашао раме за плакање и шољу млаћанице него у читавом том Сарајеву које га тапше по рамену, које му је дало вилу, паре и посао на који не мора долазити. Чудињав је, јер има памћење попут рибе, пошто више не зна одакле је и ко га воли а ко га не воли. Само види ко му може ваљати да заради коју пару на блаћењу свог народа и свог родног краја.

Чудињави Јово шверцер

Чудињав је и тај Јован Дивјак. Рођени Београђанин, оставио је своју земљу и свој народ да би стао уз туђи, у туђој земљи. За разлику од Ејупа Ганића који је напустио своју земљу да би био уз свој народ, овај је напустио своју земљу и народ и замијенио га другом земљом и народом. Чудо једно чудињаво од човјека. Јесте, чекала га је у ЈНА озбиљна оптужба за препродају оружја, али, брате, и робија је за човјека. На робији човјек може изаћи, посјетити родбину. Робија се, прије или касније, одробија. Па, кад се одробија, изађе човјек. Није препродаја оружја ратни злочин, па да човјек, поготово ако је Србин, добије 15, 20 година. Или 30, 40, ако не пољуби прстен и не полиже што је пљунуо, као Биљана Плавшић или она два хрватска несрећника. Скинули би му чин, одлежао би који мјесец за шверц, а и то би могао избјећи. Могао би отићи до брата, до родбине, на сахране и свадбе чељади из некада часне куће Дивјака. Овако, остало му само нешто мало земљице Босне, туђе, његове колико је мој Мадагаскар. Да га "босанске патриоте" и нене тапшу по рамену а да не смије, због оптужбе за ратни злочин, ни брата рођеног отићи видјети. Ни кад је видио шта је видио, како му комшије из друге земље а његовог народа одводе и убијају, како их упуцавају с леђа, није се ослободио страха од казне за шверц. Страх је неразумна категорија, животиња која се храни властитим месом. У великом сарајевском затвору, мултикултурном колико и армија Црвених Кмера, чека. Не избављење, већ смрт од старости. При том није миран, јер је превише видио и превише зна. Оправдани страх од "чаршије" да би старкеља могао проговорити о томе, не да се ослободи од сарајевског затвора (касно је већ за то), већ да си душу тешку олакша. Чика Јова ће до смрти бити херој и нијеми свједок чуда босанског отпора. Чудно толико да га слободно можемо назвати "мегачудињавим".

Чудни и чудињави Срби, србијански додуше...

Чудињава ми је и ова српска намјесничка влада у Србији. Онај несретни Вучић који глуми Светог Саву и супермученика, онај несрећни Тома Николић који изгледа као да га матер тјера да једе хладну супицу. Или онај несретни Ивица Дачић са својим шишкама и врцкавом позадином. Чудни су и чудињави да те Бог сачува. Па каже Вучић како је доста Србија извозила проблеме, да је вријеме да почне извозити памет. И онда сам схватио чудињавца. Извозом памети, Србија ће остати без памети, добро му иде већ сада. Све је мање памети у Србији. А престанком извоза проблема у регион, остаће јој проблеми. Тад сам схватио шта он заправо хоће Србији. Проблеме и да остане без памети. Не, драговићи моји, нисам ја погрешно разумио. Не тиче ме се шта је хтио рећи, интересује ме оно што говори. Јер, ипак, ја сам писац. Ријечи су моје оружје. Тешко ме је слагати ријечима. Ако не знам о ријечима, онда могу вратити све књижевне награде и отићи у књижаре, покупити све књиге и запалити их. Стопирати све представе и забранити да их изводе. И ову књигу што ми у Њемачкој излази, исто. Али, нећу. Можда и зато да не будем чудињав сам себи.

Ђеда слушати и чудињав не бити

Мене је мој ђед Никола плахо добријех адета научио. Да фратру Петру званом "Фрапетар" назовем "фаљен Исус", попу Шешлији "Помоз Бог", а хоџи Салки "Селам алејкум". Не дај боже да хоџи назовем "Фаљен Исус" или фратру "Селам алејкум". Па да то дође до мога ђеда Николе који би... Не би мене ђед намлатио, само би ме прекорно погледао и доњом усном дирнуо брке, што је горе од дегенека. Тада бих знао да ђед Ниџо мисли да сам чудињав, мада то не бих тако назвао. Не би ми у својој кафани више химбер у чокаљ сипао и пуштао ме да са одраслим ракијашима пијем и слушам њихове приче. Лажем, би. Али, чудињаво би било селамити попа Шешлију. Ствари некако и данас човјек сложи у глави. О Србима, Хрватима и мус... Пардон, Бошњацима. Хм, зашто ја морам Муслимане звати Бошњацима? Муслимани никад нису то одлучили. То је одлучила весела братија у хотелу "Холидеј ин", у Сарајеву, те 1993. године. Ја нисам члан вијећа муслиманских интелектуалаца, да морам прихватити ту одлуку. Али... Ето, одлутах од теме. Сад се морам подсјетити гдје сам стао.

Чуђење чудињавости

Аха. Не волим ја нешто ту чудињавост. Ратник ратује. Пливач плива. Боксер боксује. По тој аналогији, Србин србује, Хрват хрватује, а Бошњак... Бошњак, наравно, босанчи. Србовање, хрватовање и босанчење је оно са чим, ето, живимо. Чудињаво? Не. Ако некоме јесте, онда је он чудињав. Кад Србин хрватује, то је, у најмању руку, чудињаво. Као ови мостарски ХДЗ Срби. Кад Хрват србује, исто тако. Кад Хрват босанчи, опет је чудињаво. И кад Србин босанчи, чудињаво је за чудом се зачудити. Рецимо, кад профа Миодраг Живановић босанчи из Бањалуке, чудињав је за не моћ' описат'. Добро, није неки примјер, он је свакако чудињав. Кад се државник из Републике Српске појави на бошњачкој ТВ и ту почне босанчити а не србовати као сваки нечудињав Србин, било да се ради о јавној или приватној ТВ, и он је чудињав. Кад покојни Ратко Пејановић, генерални власник иначе српске "Просвјете", оне "мултикулти", као евангелиста ломи крсни хљеб који држи хоџа, чудињаво ми је а не мултикултурно. И кад се покојни евангелиста на српски Божић крстио са три прста, било ми је чудињаво, иако нисам знао да је евангелиста а не православац. Чудан ми је био и првоожалошћени, Горан Косанић, онако уплакан на спроводу. Мом добром пријатељу је жена умрла, он није плакао, да му мушку сузу не виде. Хм, паде ми нешто на памет. Ништа, заборавите. Свашта мени чудињаво падне на памет, Боже ми опрости. Иш, ђавле, од мене, у сну се не снио...!

Чудињави Милан босански

Има један чудињав лик, чудињавији од осталих. Каже да је Србин, и ја му вјерујем. Довољно је чудињав да буде Србин. Зове се Милан Јовићић. Препоручујем свим љубитељима чудињања да прочитају његове текстове. Србин који босанчи увијек је тражен, све је мање таквих. Али, Милан Јовићић тако несувисло босанчи да у својим текстовима "прегони" тако да му ниједан Бошњак који босанчи није ни у пети. Магистар је. Не босанског или бошњачког језика, није ни магистар босанчења, али мисли да ће му стално понављање титуле помоћи у доказивању властите вриједности и вјеродостојности босанчења. Милан се воли осврнути на Томпсонов концерт ил' на изјаве Милорада Додика. Хрватски језик зове "шагољицом" а српски "гаталицом". Моја пријатељица каже да титула дозвољава медиокритету да се осјети паметним. Босанчење Милана Јовићића је толико живописно да га људи, искључиво Срби и Хрвати, ови који не босанче већ србују или хрватују, страсно цитирају и кидају се од смијеха. Сматра да бисмо сви, и у Босни и у Херцеговини, требали говорити босански. И Срби и Хрвати. Као да ми мој ђед каже да поселамим Фрапетра или назовем "Фаљен Исус" попу Шешлији. Да те Бог сачува од чудака чудињавог. Признајем да нисам читао његове писаније, донедавно. Не бих да ми Зирдум не посла, Бог га уз воду наврнуо. Сад ћу то чинити. Не, Милане, не могу увијек реаговати, имам пуно посла. Али, само пиши, радо чита раб божји Весо Миланове чудињаве текстове.

Чудна су нека времена. Власт је чудна и чудињава. Кад се Србин дочепа власти, понаша се чудињаво. Кад се препадне да ће сићи са власти, неријетко почне чудињаво босанчити. До сада су босанчили само Младен Иванић и још пар њих. Искрено, нити су они који србују нешто изгубили, нит' су они који босанче нешто добили. Али, морате признати да је то човјеку мало... Чудињаво.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.