Чучак није бижутерија

Када је Чуле уселио у Џамоњин стан договор је био да Чучак плаћа само режије и телефон, а Дарио остало.

- Он, безбели, ни то није испоштовао, па смо ускоро остали без струје и телефона, а ја сам му једног дана, иритиран, рекао: "Чуле, видио сам ласту како прелијеће", на шта ми је он хладнокрвно одговорио: "Једна ласта не чини прољеће." Као што рекох, обојица смо били кокузи, али био је други вакат, па се и могло преживјети - сјећа се тих дана Џамоња.

За оне који нису имали прилику и част да упознају Бранка Чучка, можда је ово најсликовитији портрет личности. Остало је у антологијама српског пјесништва.

Управо су завршене четврти "Чучкови књижевни сусрети" у Хан Пијеску, а потпредсједник РС Емил Влајки рекао је да су "књижевне заслуге Бранка Чучка неизмјерне, јер је узвисио културу подручја на којем је живио". Влајки је подсјетио и да је Чучак окарактерисан као један од најбољих пјесника са простора бивше Југославије, те додао да би најављено "објављивање комплетних Чучкових књижевних дјела било добитак за цијелу заједницу".

И заиста, Бранко Чучак био је, мало је рећи, даровит пјесник, сликар, боем, ерудита, прозаиста, поштовалац рокенрола, миљеник предратног Сарајева и шире. Бранко Чучак био је бунтовник, маестро добре зајебанције, и као сви умјетници који су "држали до себе" увијек је имао мецене. Питање части било је Чучку платити ракију или дати неку кинту. A он је знао од кога да се огребе, фукаре је заобилазио у широком луку. Код пријатеља је ручавао са предумишљајем, правећи залихе у желуцу и цријевима за барем три идућа дана, а хонораре за текстове наплаћивао у натури, у новинама које је касније продавао на улици.

Прве године рата провели смо заједно, од онога тренутка када је Тодор Дутина сазнао да је Чучак мобилисан и то ни мање ни више него на прву линију сарајевског фронта, Јеврејско гробље, тамо гдје земља није могла више ни кап крви да упије. Чучкова сиједа глава на Јеврејском била је само добра мета, јер ни пушку није умио држати, али нека добра будала, која је од све литературе прочитала Веселу свеску, процијенила је да му је баш тамо мјесто. Причао је да је дане проводио шћућурен у рову у којем је друговао са залуталим и од силне пуцњаве добро помахниталим мачком. Будалетине с ону страну града писале су тада како је Чучак снајпериста на Јеврејском гробљу. Они који су га познавали падали су у несвијест од количине глупости преточене у пропаганду.

Aли да се вратим агенцији Срна и љету 1992. године. Тодор Дутина, немајући шта с њим, као ни са многим пјесницима, сликарима, писцима, професорима који су живе главе и ништа више износили на слободну српску територију, именовао га је за савјетника директора Српске новинске агенције. То је био једини начин да Чучак, као и многи други, преживи у буквалном смислу те ријечи, јер, иако су плате у то ратно доба биле између три и пет марака, загарантовани икар у три оброка био је довољан за физиолошки опстанак.

Свако јутро Чучак је ишао у Пале до библиотеке и доносио двије добро дебеле књижурине које би читао паркиран у фотељи поред уредничког стола. Био је брзочитач и углавном би обје прочитао већ до два сата, али никада му они доље, у библиотеци, нису дали да узме више. Ујутро, зором је ишао до библиотеке поново. И тако је поштено плату, икар и смрдљиве МТ цигарете зарађивао.
Не знам да ли нас је онако новинарски слуђене и људски погубљене примјећивао, не бих се смјела кладити. И тако док не прочита, до два..... A онда како би дан измицао и гужва у редакцији јењавала скакао би из фотеље и започињао зајебанцију. Фрајерску, урбану.......јер "прочитао је довољно да Тодора, ако га овај у ситне сате зовне, може свјетовати".

Крижали смо ратне дане, надајући се залуд повратку кући. Са професором Џамбићем свакога дана три километра пјешачили до продавнице да купимо чоколадицу коју је профа из револта давао псићу паркираном на пола пута до колективног новинарско пјесничког збјега, а ми отужно посматрали и гутали пљувачку.

Профа Џо, филозоф, легенда Прве сарајевске гимназије, испарио је први у непознатом правцу. Схватили смо да се неће вратити када сам поред кревета открила боцу са два прста шампона, једину вриједну ствар коју је могао оставити у насљедство. Тачно је, говорио је да ће отићи када схвати да повратка нема.

Мало послије тога, изгубио се и Чучак. Одјахао је изненада према Бањалуци. Мислим да ни трена више није могао да поднесе вукојебину, високе јеле и сњегове од октобра до маја. Задњи контакт са агенцијом Срна имао је 1997. године када је у њеном издању одштампана збирка пјесама "Мрсна перница" Бранка од Чучка.

Неке године, не знам тачно колико њих, Чучак је провео у Бањалуци гдје је писао колумне у "Гласу Српске" од чега је, углавном, и живио. У политичким превирањима "замјерили" су му да се хвалио познанством са предсједником, иако је то било познанство са пјесником, само нису контали. Хранио се углавном печеним кромпиром и жалио да су му зуби поиспадали од недостатка витамина. Причао је да му је доктор савјетовао да пређе на пасуљ, јер њега можеш да једеш сваки дан, а да ти задовољи потребу за свим организму потребним витаминима.

Луталица и боем Чуле тешко је могао да се прими било гдје онако истргнут из познатог и предвидивог, и одлучио је да се врати у мали станчић у Швракину селу. Опет зајеб, вратио се у непознато и непредвидиво, ничега што је мислио да ће наћи тамо није било. Срели смо неколико година послије у Холидеј ину, дошао је да се видимо на неки скуп новинара. Није се жалио, али није помињао ни Дом писаца, ни Паркушу, ни Звоно, ни кафану Свјетлост.......ништа и никога није помињао. Жалио се да има великих проблема због небулозног ратног текста о снајперисању са Јеврејског гробља.

У граду у ком је спавао, у љуту зиму 2008. године изнурен глађу, у хладном стану, без струје и гријања, је издахнуо. Покопан је у родном крају свог оца, у Хан Пијеску.

Сјећање на њега отвара болна питања о моралу и вриједностима друштва. Има ли овај народ заиста толико даровитих и великих пјесника? Има ли један народ толико луксуза да одбацује оне што живе вјечно? Наравно да нема. Само друштво које у својој незрелости покушава да изједначи све и свакога може да се према бисерима сопствене културе понаша нехумано и са непоштовањем, док и само не изумре.

Обимну и репрезентативну антологију прегледа српске лирике седамдесетих и осамдесетих година, хамбуршки слависта Роберт Ходел отворио је управо текстом Бранка Чучка "Шок". Случајно ли је? Наравно да није!

Са полице узимам његов роман: "Ми се знамо од посљедњег дана" и читам посвету: "Ову књигу сам бесплатно поклонио и 3 КМ додао лично! Бранко Чучак, у Бањалуци 8.11.2000." Писано свједочанство о томе како је једним потезом рушио стереотипе, па и онај о себи самоме.

Бранко Чучак није био бижутерија. У бижутерији није могао ни да се снађе. Зато је тамо гдје припада - у историји, са великанима модерног српског пјесништва.

************************


 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.