Цртице из Сарајева

Ових дана биран је нови папа. Прво вече црни дим! Друго вече бијели и Ватикан има новог папу. У Сарајеву се бира градоначелник. Неколико дана вијори се црни дим из зграде градске управе. Један кандидат ратни члан Предсједништва БиХ. Предложили га из Социјалдемократске уније. Други угледни правник Јакоб Финци, бивши амбасадор. Предложили га из Наше странке, иако није њихов члан. Трећи је Игор Камочаји који је недавно смијењен са неке високе функције због, веле, злоупотребе овласти. Предложила га СДП. Мало затечена размишљам, како ће једна озбиљна политичка партија предложити за градоначелника особу која је тек смијењена са функције, али у СДП-у све може када Шеф тако жели. Дакле, дилема је велика. Ако је истина да се сви заклињу у босанске Јевреје, а сада је ријеч о веома способном и угледном интелектуалцу, онда памет стаје пред дилемом ко би требало да буде градоначелник. Али како се у Сарајеву све вриједности сваки дан изнова претресају, онда ова дилема и не треба да чуди.

Прича друга

Друштвене мреже су ових дана закрчене коментарима фотографије двоје младих људи на школовању у Мостару. Он је Србин, а она Хрватица и заогрнути заставама Србије и Хрватске, они се ето љубе. Скандал или пркос у име љубави? Петнаест година радим са младим људима, истих година као и ово двоје са фотографије, и то младим људима из цијеле БиХ и свједочим баш оваквим призорима. О томе се ништа не зна. Такве фотографије и приче не доспијевају у јавност. И зашто би доспијевале? Много боље, а и профитабилније је, причати о клањима и убијањима. Каменовањима и пријетњама. Крађи новца и политичким подметањима. И док трају такве приче, траје и Босна која нема шансу приближити се Европи. Крњава, заостала, са губицима, никаквим платама, без индустрије, без науке, без умјетности... А у таквој земљи са увијек истом реториком могу опстати само они који свако мало подсјећају своје бираче како их они други мрзе и како им раде о глави. Урош и Антонија, тако се зову двоје младих људи са фотографије, руше мит о злоћудној земљи Босни.

Подједнако као хиљаде младих људи који су прошли кроз дебатни програм БиХ. Прије пар мјесеци одржано је државно дебатно такмичење. Побиједила је екипа Газихусрефбегове медресе у Сарајеву, а три најбоља појединачна говорника су били дебитанти из Средњошколског центра Пале. Организатор је ту вијест послао свим могућим медијима и порталима. Да ли је та вијест објављена? Ма ни говора. Тек мјесец и по дана касније након интервенције водитеља једног од тимова објављена је информација у једним дневним новинама о тим младим људима који су се такмичили.

Али, да су се чланови ових тимова извријеђали или потукли, била би то вијест дана: "Средњошколци пуни националне мржње нападали једни друге!" А овако то је био само један безначајан догађај неке невладине организације која хоће више него што политичари ове земље желе.

Ова фотографија која помирује два народа кроз љубав као и немали говор мржње који прати коментаре ме подсјетио на изливе говора мржње због мог писања у "Гласу" или херцеговачком "Поскоку". Како неко може писати и за једне и за друге, питање је које се стално понавља. А поред питања уобичајена констатација: "Човјек без моралних скрупула, плаћеник и националиста пише и за једне и за друге". Е док год се тако размишља о нечему српском и хрватском, далеком и страном, злом и опасном, Антонија и Урош ће бити или чудо или предмет мржње.

А можда је и њих неко платио да подривају овако складну земљу? Него кад споменух говор мржње сјетих се да је ових дана представљен најновији урадак фантомске удруге "БХ Новинари": извјештај о говору мржње. Прве информације у сарајевским дневним новинама "Ослобођење" и магазину "Дани". Истакли су "Глас Српске" и "Дневни аваз" као еклатантне примјере таквог говора. Смијешно и злоћудно. Али и очекивано. Па ко би под диригентском палицом Борке Рудић, тајнице и новинарке, могао бити на мети него ове двије новине. Мада, треба бити поштен, "Глас Српске" предњачи у овом извјештају. Њему припада лента: "Најеклатантнији примјер хушкања и дискриминације, као и директног говора мржње у мониторисаном периоду био је текст објављен на порталу глассрпске.цом 17. новембра 2012. редитеља Николе Пејаковића "Мијешано месо", у којем аутор говори о мјешовитим браковима у бившој Југославији."

Када прочитате остатак овог документа који има наслов: "ЕМПИРИЈСКИ ДИО ИСТРАЖИВАЊА: ГОВОР МРЖЊЕ - РЕЗУЛТАТИ МОНИТОРИНГА МЕДИЈА" и обухвата четири и по странице, онда заиста не можете озбиљно схватити цјелокупан пресјек говора мржња на тих пар страничица. Тим више што се ту налазе и примјери позитивне праксе. А као такви проглашени су БХТ, радиосарајево.ба и "Слободна Босна". Е ово са "Босном" је више него смијешно и неозбиљно. Новина у којој уредник вријеђа све који му се не свиђају је узор позитивног медијског ангажмана, па у извјештају стоји: "У два случаја забиљежено је како је медиј упозорио на говор мржње (у уџбеницима, не у другим медијима) ("Слободна Босна" 13.12. и 20.12., Прилог 6), што је, свакако, позитиван примјер медијског ангажмана."

А прича о порталу радиосарајево.ба је још смјешнија јер извјестиоци тврде: "У контексту професионалног писања, важно је поменути и портал радиосарајево.ба, као позитиван примјер, на којем није забиљежен нити један примјер говора мржње, нити непрофесионалног извјештавања током мониторинг периода (а мониторисано је 490 чланака објављених на овом порталу)."

Могу сама свједочити да су се и у "Босни" и на наведеном порталу налазили и те како дискриминаторски и увредљиви ставови што је такође предмет анализе овог несретног извјештаја, али примјера из ових медија тамо нема. Да ли је могуће да неко ко се одважи јавно пласирати селективне информације и представљати их озбиљним истраживањем, у самом извјештају прави драстичну дискриминацију? Јесте могуће и то под покровитељством шефице канцеларије Савјета Европе у Сарајеву Мери Ен Хенеси која је истакла да је "општи циљ овог пројекта промоција професионализма и толеранције у медијима у БиХ као и промовисање стандарда Савјета Европе за борбу против говора мржње у јавном простору посебно путем подршке саморегулацији новинарске професије и медија опћенито." Е јадни ли су онда саморегулација и европски стандарди ако су "Слободна Босна" и радиосарајево.ба примјер позитивне праксе. Али, могу их схватити, па ко би се још замјерио Авдићу и његовој "Босни" кад ће одмах сутра бити предмет дискриминаторских ставова. Живјело слободно и уређено новинарство које штити Борка Рудић. То је она жена (хајде да се нашалимо) што је дигла своје удружење на ноге да заштити новинарку Мирјану Кусмук од недавног судског шиканирања. А познатија је и као храбра и објективна извјеститељица из ратног Коњица о страдању Срба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.