Цртице из Сарајева

И тада, прије неколико година када сам почињала писати за “Глас Српске”, подједнако као и данас сматрала сам својом грађанском дужношћу да дигнем глас због све чешћег говора мржње и језика улице у нашим медијима, јавним скуповима, политичким разговорима, у јавним наступима и округлим столовима разних НВО-а, на форумима интернет портала... Занемарићу увреде које сам доживљавала, али споменућу један од кључних приговора мојој сарадњи са “Гласом”, а касније и са “Поскоком”, а који гласи: “Можда и није тако лоше то што пишеш, али је језиво за кога пишеш. Зашто њима говориш шта код нас не ваља? Пиши за наше медије о нама, а њих критикуј код њих.” Ех, ваљда чињеница да “њих” нисам критиковала код “њих” а по мјери котлинских независних мислиоца је била довољна да изгубим људско достојанство.

“Плаћеништво”

Појам “плаћеништво” је веома занимљив и то вишеструко, зато му треба мало пажње посветити. Због сарадње са “Гласом” проглашена сам конформистичким плаћеничким националистом. То је постало моје средње име. Међутим, сада када се осврнем уназад и сјетим се да сам у Сарајеву ама баш све људске карактеристике изгубила због одлуке да дјелујем у складу са моралним начелима почела сам анализирати како јавно дјелују све оне персоне које су себи дале за право да ме тако етикетирају. Сви раде по добро уходаним принципима незамјерања центру свих дешавања-Сарајеву. Ако наступају у српским медијима истичу само негативности оних који су их угостили. Ако праве пројекте, поготово оне истраживачке (а ти су најуноснији) онда као примјере негативне праксе неким чудом проналазе само оне који имају везе са српским и хрватским корпусом у БиХ. Ако невладине организације треба да постигну јефтине бодове код западних донатора, онда причају о цјеловитој БиХ и против двије школе под једним кровом, о корупцији коју ће истраживати. Раде то чак и ако наведене теме немају никакве везе са мисијама и визијама њихових организација, па у јавности пласирају фразе о својој непоколебљивој борби за достизање тих „племенитих” циљева. А све то наравно за много, много велике донације. Колумнисти који пишу сад тамо сад овамо пишу баш оно што они који их плаћају желе да чују. Али, овдје дакако није ријеч о плаћеништву него о поштено зарађеном новцу са поштено постављеним циљевима и за праве вриједности. НВО-и се утркују да мијењају Устав баш као да је ријеч о изазову писања литерарног рада за неки конкурс.

Коалиције разних НВО-а дају плаћене огласе у дневним новинама критикујући приједлоге некаквих закона, а све са циљем одушевљавања њихових донатора који плаћају та јавна саопштења. Не либе се чак рећи да подржавају неке амбасаде које баш у том тренутку обзнањују финансирање пројеката који треба да се баве баш тим питањима. Када виде да је устава мало превише у јавности онда се опет врате „сејдићфинцију”, „финцисејдићу” јер прича о осталима којима треба вратити сва њихова права је увијек профитабилна и моћно звучи, али наравно за међународну заједницу и донаторске организације. Колико је некоме стало о Спровођењу те пресуде говори чињеница да не постоји никакво систематско вршење притиска на власти да је коначно реализују. Посебан хит су двије школе под једним кровом и борба против сегрегације у таквим школама. Недавно је неки добро богат донатор финансијски подржао штампање публикације која са различитих аспеката третира то питање. Отворим књижицу и видим списак аутора. Ма нико, ниједан једини аутор се не бави основним или средњим образовањем ни на који начин. Једна је ауторица еротских колумни, друга се бави женским питањима, трећи се бави политичком филозофијом... А најзанимљивије је што ни у једном објављеном тексту није споменута воља родитеља да њихова дјеца иду у такве школе.

Шта Хрвати желе

Посебан куриозитет ових дана у сарајевској јавности је покретање хрватског РТВ сервиса. Причају о томе ко-је-ко грађански Бошњаци. Причају како то нипошто не треба дозволити. Наводе они и разлоге зашто Хрватима не треба оно што баш они желе.

Прозивају хрватске челнике због небриге о Хрватима и постојећим хрватским медијима. Пријете им Србима који им неће дати ни маркицу за тај канал, макар Додик и Човић били и најбољи пријатељи. Веле има довољно новинара Хрвата на јавним сервисима, не мањка ни медијских прилога које припремају Хрвати за те сервисе. Припремају што јест-јест, али однекуд са улице, из неког освијетљеног угла неке улице која треба да дочара амбијент из којег се јављају. А прије неко вече на ФТВ један пјесник рече хрватском новинару како за петнаест година никаквог „доброг” хрватског новинара не направише.

Говор мржње је такође актуелна тема у јавности. Мислим наравно на онај говор мржње који се проналази код “наших” неистомишљеника. Сада су Вијеће за штампу, Удружење БХ новинари, РАК и неке друге организације јавно устврдили постојање језика мржње на порталима и форумима и најавиле одлучну борбу против те појаве. Чак су спомињали и сарадњу са полицијом због откривању аутора таквих изљева дојучерашње слободе изражавања. Донедавно су необразоване будале могле инсистирати на санкционисању говора мржње на порталима, јер портали нису електронски медији (сиц!) и немају редакције. Али ето данас, од како су неки новинари сишли са медијске сцене, почиње гласнија прича о санкционисању говора мржње ма гдје да се пронађе. Дојучерашњи љути политички и медијски противници данас су најбољи другари и подржавају једни друге. Мора да је то неки нови облик бх. политичке кооперативности и жеље за позитивним помацима у БиХ. Изгледа да се у протеклој години штошта промијенило, али је култура дијалога и даље остала највећа пријетња демократским процесима у БиХ. Добро, ето нека је пријетња, али нека је опет у “Гласу Српске”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.