Црква - заједница вјерних

Много смо пута до сада говорили о ономе, што свако од нас свакако зна и из сопственог, најдубљег искуства: о томе да је човјек биће заједнице. То значи да је он биће створено да буде у односу, да припада некоме и нечему, и да само тада и само тако он уистину јесте жив. И мада постоји много видова заједништва, много заједница које људе повезују на разне начине и из разних разлога, свака је од њих несавршена, свака је, као чисто људска творевина, подложна пролазности и ограничена трајањем људског вијека. Једина, пак, заједница на земљи која је "осуђена" на вјечно постојање, и то из разлога што у њој обитава Једини Вјечни кроз Кога су, и у чије Име су сви њени чланови сабрани, јесте Црква Божија, та вјечно жива заједница вјерних.

Међутим, да бисмо говорили о Цркви као заједници вјерних, потребно је да знамо и разумијемо шта заправо значи бити вјеран. Ми, посматрајући ствари често крајње површно, под вјерношћу подразумијевамо оданост, принципијелност, истрајавање у неким својим ставовима, досљедност у поштовању моралних начела. Вјерност је притом нешто много шире, једна не етичка већ онтолошка категорија. Све ово свакако јесу и могу бити особине вјерности, но њена суштина је нешто друго.

Суштина вјерности и њен најдубљи израз јесте управо живот у заједници. То значи да је Црква, као заједница вјерних, заједница људи који из ње црпу живот и за које нема живота без и мимо ње. Такав живот, прије свега захтијева наше слободно опредјељење, јер живот је увијек дар који се и дарује и прима слободно. A потом, будући да је Црква на земљи видљива пројава једне невидљиве, духовне заједнице, и да кроз видљиве слике и симболе она открива и посвједочује онај наш живот који је по ријечима Aпостола: "сакривен са Христом у Богу", то и за ступање у заједницу Цркве постоји видљива манифестација - чин Светог Крштења.

Иако ниједна ријеч ни покрет у Св. Крштењу нису сувишни већ имају свој дубоки смисао, кључни тренутак ове Св. Тајне јесте троструко погружавање у воду крштења онога ко Тајни приступа. Ово је важно схватити, јер тај поступак коме слободном вољом приступамо јесте најдубље исповиједање и наше вјере, и наше наде, и нашег опредјељења и добре воље да започнемо један нови, други и другачији живот. Свако погружавање у воду јесте симбол нашег умирања за све што нас везује за стари живот, за све што је "од овог свијета" и није Црква, а израњање из воде јесте симбол новог рођења за живот вјечни и припадности Цркви као "заједници првородних чија су имена записана на Небесима". Дакле, за онога ко је кроз Св. Тајну Крштења слободно приступио заједници Цркве, она постаје извор живота и ништа без и мимо ње за његов живот више нема трајну вриједност.

Видимо, дакле, да вјерност једној заједници – прије свега Цркви, а потом и свакој другој заједници која се у оквирима Цркве изграђује -  значи да је она за нас извор и давалац живота, идентитета, постојања у најдубљем смислу ријечи. Та вјерност подразумијева да смо у заједницу ушли бескомпромисно, да из ње никада и ни по коју цијену нећемо својевољно иступити и да смо спремни за њу положити и сам живот. Aко заједници приступамо са ставом: "ја сам тај и тај, такав сам и такав, од заједнице очекујем то и то и уколико моја очекивања не буду испуњена – раскидам уговор", наш је живот у њој унапријед осуђен на пропаст. У Цркви учимо да темељ заједничког живота може бити једино добровољна жртва, одречење од себе и свога, и поистовјећење себе са другим(а), но не у смислу жртвовања личности или губитка идентитета зарад неке безличне заједнице, већ у смислу најдубљег искуства да је други – ја сам, неодјељиви дио мога бића и онај који својом различитошћу није мој супарник и ривал, већ усавршитељ и употпунитељ мога бића.

Због свега овога ми вјерујемо, ми тврдимо и знамо да је живот ван и мимо Христа (=Цркве), на крају крајева један ход ка смрти. Јер видимо, из сопственог искуства, да јесмо земља и да се у земљу враћамо. Једини начин да то превазиђемо јесте да се сјединимо са Оним Који нема смрти, Оним Који нам је као мјесто и начин спасења и сједињења са Њим оставио управо Цркву. Зашто? Зато што је Он Сам заједница Трију Лица, и за нас, по Његовом Лику створене, нема другог начина да постанемо причасници вјечног Божанског живота, осим кроз заједницу.

Овдје је, међутим, важно схватити једну ствар: то што је наш Бог вјечна заједница Три Личности, значи да је Он вјечна Љубав. Јер знамо, и кроз своју вјеру исповиједамо да нема љубави без заједнице, нити заједнице без љубави. Но, будући да су Љубав и Слобода два Имена Христова, два ока у глави Цркве којима она гледа у вјечност и која једно без другог не могу, то значи да заједница ни без слободе не би могла опстати. То је тако, зато што је таква Промисао и намјера Онога Који је вјечна Слобода и вјечна Љубав, и Који нас је слободно и са љубављу створио: дакле - за слободу и љубав.

Наш живот и наше призвање као боголиких и богопратећих личности, требало би да је једно стално узрастање у љубави, кроз заједницу. Јер љубав је она која је со наше вјере, она која даје замаха нашој нади. Aли љубав је често далека, будући да смо људи са много страсти и слабости, жеља и навика које су постале наша друга природа. Зато она захтијева стални подвиг. Када у другом престанемо да гледамо икону Божију, када његове навике или особине постану наше препреке на путу ка њему, када наша завист бива рањавана његовим успјехом или га наша  сујета почне сматрати горим од себе – знајмо да је у нама охладњела љубав. И опет, када нас рани тешка и груба ријеч другога, не питајмо га зашто то чини већ – зашто нас не воли. Подсјећајмо се стално заповијести коју нам је Христос оставио - да љубимо једни друге као сами себе, знајући да је у тој заповијести сав наш живот, не заборављајући ни ону прву – да љубимо Бога, јер Он први завоље нас. И још више, једном заувијек научимо да није могуће вољети Бога, а мрзити човјека, нити је могуће вољети човјека ако не волиш Бога. "Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема" (Јн. 2,4).        

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.