Цензура у земљи у којој нема цензуре

Сања Влаисављевић
Цензура у земљи у којој нема цензуре

У прошлој колумни писала сам о сјајним описима метода цензуре новинарке Сање Модрић, али преведеним на бх. медијску сцену.

Aнализирала сам већину, а сада ћу, како сам и најавила, анализирати и неколико преосталих.

Пила наопако

Е, ова метода се користи сасвим наопако у "слободарским нережимским медијима". Изворно, метода претпоставља да ће новинар, па макар и наопако, извући нешто афирмативно када говори о владајућим политичким елитама. Да ли је то случај код нас? Не, ни случајно. У једном тренутку могло би се и помислити да су медији уистину слободарски и да не робују владајућим структурама моћи, али нажалост само помислити! Медији, посебно ови споменути, живе од проналажења свега негативног тамо. A то тамо почиње гдје пише "Добродошли у Републику Српску". A ако се неко случајно одважи да помисли да тамо живе људи тај "брани све што је ретроградно", јер тамо колико је познато засигурно живе свега два човјека, а остало! Остало и нису баш неки људи. A шта раде та два човјека да би одржали завидан статус људи овамо? Они окрећу пилу наопако и од тамо проналазе све што је тамо негативно.  И не би то ни било ништа необично да жив човјек који хода и тамо и овамо није тако ходајући видио пуно људи тамо, па се запитао како је могуће да неко тко сједи у својој фотељи и не мрднувши зна да нема ничега и никога доброг тамо. Паде ми на памет, ево баш сада један седамнаестогодишњак из Гацка, који ће ове године представљати БиХ на Свјетском дебатном такмичењу и покушах се сјетити гдје је његово име објављено у овим слободарским медијима. Нигдје! A што? Е сада нећу бранити оне што су ретроградни, јер како чух о себи некидан: "Мислим да је врло опасно ово што ради, јер је политички мотивирано. Шта те друго може натјерати да станеш на страну свега ретроградног и да заговараш неку тупаву културу дијалога?" Када се боље замислим над овим, стварно можда све ово и јесте сасвим политички мотивирано. Да није нечим мотивирано, зар би се итко жив декомодирао и тражио људе у свим дијеловима БиХ? Да нема јаког мотива, сви би сједили у својим кућама и добро би знали гдје су људи, а гдје нељуди. A култура дијалога, разборитост и аргументација на које позивају они необични људи попут Бајдена и Инцка су, нажалост, за шведске и швицарске салонске кругове, а не за Босну!. Нећемо ми сада у земљи која "није нормална" и која је "звјерињак" (али ово не тврде они тамо нељуди, већ ови овамо људи) инсистирати на форми и реду, јер то одвлачи од проблема и суштине ствари. Па има ли већег проблема од недостатка уљудности, форме и разложности?

Питам се је ли ово сада била пила наопако "по босански"?

Производња какофоније

Ова метода подразумијева обрађивање тема које би, ако је икако могуће, требало избјећи јер могу донијети невоље онима који их обрађују. Но, с обзиром да је то готово немогуће, онда прилоге треба урадити тако да нитко не схвати, заправо о чему је у прилогу било ријечи. Ево шта није баш омиљена метода медија овдје: позивање више од једне стране за расправу о случају који се обрађује. A уколико желимо произвести какофонију, онда позивамо што више људи да говоре о теми. Случај тада поприма сасвим други изглед. Интервјуира се и анкетира све и сватко да проговори коју. При томе анкетирани могу да кажу све што мисле или још прије, што им падне на памет, а новинар у овом случају, ма како незамисливо звучало, мало или готово никако не проговара, не закључује, не упућује, не пресуђује и има савршени алиби да је урадио спорну тему. Тко онда може рећи да тема није обрађена? Нитко осим недобронамјерних читалаца или слушалаца. Aко видите, рецимо, да тема о промјенама или извлачењу максимума позитивних садржаја Дејтонског мировног устава, није добро прихваћена, и то не само код политичара већ и код међународних званичника, као и да може угрозити политичке елите којима сте наклоњени као новинар, онда треба брзо анкетирати грађане, врло мудро формулирати питања, интервјуирати љевичаре из сусједства и све ће бити уреду. Ви обрадили тему, добили индикаторе (није битно какве) и вук сит и овце на броју, а и ваше позиције.

Преузимање битних садржаја од других

Када нећете да будете директно инволвирани у неку тему, узмете једноставно прилог од других медијских кућа, пренесете садржај и све је у реду. Може и овако на бх. начин! Када пошто-пото желите да објавите неку вијест или причу, онда узмете прилог који некако набавите од тамо и пласирате ту причу до бесвијести овамо, све док нетко јавно не укаже да је то што радите погубно за некога, рецимо за један народ који негдје живи у мањини, а ви баш о томе народу или некоме из тог народа набавили прилог. Наравно, у свијету из којег се информације пласирају неће бити дилеме да ли је требало пласирати информацију која за недужне људе може имати негативне, чак погубне посљедице, већ ће све незадовољство бити пренесено на онога тко је видио и указао на ту погубност, па ћете тако моћи прочитати да је погубније указивање на језик мржње него сам језик мржње. Да на језик мржње указују "кукавице и конформисти" из неких својих "мишијих рупа". A када ово прочитају сљедбеници оваквих новинарских идеја, онда на разним форумима освану отворени позиви за смакнућа, линч, истребљења не само појединаца већ и, могло би се рећи, читавих народа.

Цензура у ауторизацији

Уз помоћ ове методе суговорници могу да промијене свој говор како год желе, па чак и да промијене смисао онога што су првобитно рекли. Aли не морају само суговрници, можете то и ви за њих урадити. Скратите, избаците, подвучете и добијете текст или прилог. Тако ће на примјер информација о посјети и презентација јавних обраћања америчког допредсједника добити код сваке партије, у свакој новини, на сваком телевизијском каналу посебне поанте. Запитат ћете се колико је у ствари посјета направио овај изнимно важни гост. Која је од ових посјета она права и једина? Има ли дакле ту цензуре у ауторизацији? Дакако да има и то понајвише тамо гдје се диче да је нема!

Сања Модрић није навела више ни једну методу цензуре, али и у ових двадесет колико их је укупно анализирано може се примијетити да се на бх. медијској и јавној сцени подједнако срчано користе, а овим методама могле би се придодати још понеке којих вјеројатно, с обзиром на поштивање кодекса и закона нема у Хрватској, попут: онемогућавање права на реагирање, у њеним издањима магазина склањање рубрике "Реагирања" од погледа заинтересираног читаоца који претражује рубрике, необјављивање текста или интервјуа, измишљање података, директно вријеђање и монтирање прилога у којима се на најперфиднији начин "уклапају" изјаве онога тко је на новинарској мети…

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана