Буљук "филозофа" и једна "бака"

Добрица Ћосић се одазвао позиву и одржао говор.

Београдске "Вечерње новости" су говор пренеле, па је јавност сазнала да је понудио веома мрачну слику стања у ком се налазе српска нација и српска држава, с чим се тешко не сложити. И да је апеловао на студенте да не забораве отаџбину и покушају да помогну, што ће, извесно је, неки послушати, а неки не.

А онда је, како то, када је Добрица Ћосић у питању, иначе бива, део српске јавности - по бројности занемарљив, али због склоности дизању галаме, иако не нежан, готово неизбежан - покушао да фабрикује скандалчић.

Духовни лидери тог дела јавности су људи опседнути делом "Филозофија паланке" Радомира Константиновића, у којој је покојни књижевник и филозоф, како то обично бива са есејистичким књигама, рекао неке ствари које стоје и неке које не стоје.

Идолопоклоници су оно што код Константиновића стоји погрешно схватили, а оно што не стоји прихватили као свето слово. И претворили се у карикатуралну пројекцију онога на шта је идол указивао. Дакле - у "филозофе" паланке, или ти паланачке филозофе.

Па, такви, филозофирају ли, филозофирају.

ТВИТЕР ТЕТА

Прво су медији преко којих се галамџије оглашавају као богзна како значајан податак пренели вест да се поводом Ћосићевог говора на твитеру! огласила истакнута паланачка филозофкиња, драмска списатељица, несрећна екс кандидаткиња за градоначелницу Београда и екс звезда дипломатског кора у Азербејџану - Биљана Србљановић.

У "аргументованом", "аналитичном", "способношћу за културан дијалог" прожетом обраћању члановима своје "друштвене мреже" саопштила је:

"Срам га бре било, приученог, злог, доконог, незајажљивог, алавог, необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам."

Медији нас нису обавестили да ли је тим поводом имала шта да изјави Јелена Карлеуша, ни како се ова изјава одразила на Твитер спор Емине Јаховић и Александре Радовић, што је права штета.

Али, оно што Србљановићевој мора да се призна јесте да је од колега које ће јој се у пљувачини накнадно придружити - кудикамо искренија.

Она, наиме, и не покушава да свој излив мржње према Ћосићу оправда евентуалним неслагањима са садржајем његовог говора. Њу напросто иритира сама Ћосићева појава, па га, у пијачном маниру, засипа свим увредама које јој у тренутку Твитер надахнућа падају на памет. И баш као на пијаци, не размишља о смислу погрда које испаљује, па тако упада у таутолошку замку, ређајући квалификације које, мање-више, значе једно те исто, као, на пример, "незајажљив" и "алав".

А то илуструје једну од бројних мана изражавања мисли на "социјалним мрежама". Понесе човека брзина, па каже коју сувишну, истовремено пропуштајући да дода бројне увреде које му у "хитњи" промакле.

Да је имала времена да размисли о томе шта пише, поносна власница поређења смрти са бициклом би, вероватно, избегла понављања, а не би пропустила да се осврне на сопствено виђење Ћосићеве спољашњости, претпоставку његовог здравственог стања, и остале елементе без којих "дискурс" за који се определила не може да буде до краја "испоштован".

Но, као што рекох, чак и са поменутим манама, реакција Србљановићеве, иако нипошто није паметнија, јесте мање глупа од реакција које ће уследити, а у којима ће мржња покушати да се "аргументује".

СТУДЕНТСКИ "ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ"

У медијима под контролом неизбежних галамџија, након тога се појавило неколико писама људи који се представљају као српски студенти из иностранства и желе да се од Ћосићевог обраћања "дистанцирају!?"

За бављење конкретним разлозима "дистанцирања" које износе, у овом тексту нема довољно простора, а неки од њих ће бити поменути када се будемо бавили аргументима "филозофа" који ће се на њихове "осврте" накнадно "осврнути".

Суштински "неспоразум", међутим, лежи у томе што би, чак и да су им разлози смислени, као што, углавном, нису, њихово дистанцирање опет било бесмислено.

Јер - чак и ако они заиста јесу студенти из иностранства, а не "студенти" иза чијих се виртуелних егзистенција крију чланови редакција галамџијских интернет портала - то још увек не значи да се Ћосић обраћао њима.

Он се обраћао студентима из организације ОССИ, који су га позвали да им се обрати.

А извесно је да ни Ћосић, ни људи из те организације, нису луди па да мисле како се с њиховим избором говорника и са оним што је у говору речено слажу сви српски студенти под небеском капом.

Онима који се не слажу нико не брани да се организују. И организују свој скуп. И на тај скуп као госта доведу голооточког генерала Јована Капичића, екссекретарку централног комитета Латинку Перовић, или ко им је већ по вољи.

Или се, ако мисле да не треба - не организују. Него појединачно говоре и пишу шта мисле.

Или не раде ни то.

Сваки избор је легитиман, укључујући и дистанцирање од нечега с чим те нико није поистоветио.

Али, таква врста "дистанцирања" није само легитимна него је и недотупавна.

"АНАЛИЗА"

Тада на сцену ступа књижевник Владимир Арсенијевић, са километарском колумном у загребачком "Јутарњем листу".

Арсенијевић је, иначе, иако већ годинама паланачким филозофима близак, своје ставове донедавно излагао на неагресиван начин, што га је издвајало из разуларене гомиле "истомишљеника", и чинило кудикамо симпатичнијим.

У новије време, међутим, зна да подлегне лошем утицају друштва у ком се креће, па "направи" понеки испад, због чега се после, будући базично пристојан, у присуству јавности каје.

У поменутој колумни, истина, није баш "дипломатски" непристојан као супруга једног амбасадора, али показује симпатије према хулиганском наступу по годинама млађе, али по значају у серклу у ком се обоје крећу, старије колегинице.

Он "изјаву" Србљановићеве сасвим тачно карактерише као "баражну паљбу увреда", али, признаје да је те увреде доживео као нешто "сразмерно забавно, али не баш посебно аналитично".

И прави дуплу грешку.

Простаклук "витешкиње уметности и књижевности" није нимало забаван, осим ако човека не забавља њена бламажа, али је, будући да не претендује на аналитичност, мање антианалитичан од обраћања тројице студената, које Арсенијевић оцењује као "подробније и елоквентније од ње, а елоквентније уједно и од самог Ћосића".

Јер ако је цитат: "Ми волимо странце, говоримо њихов језик, живимо са њима и знамо да не постоји непријатељ који је "демонизовао и озлочинио наш народ" - а који Арсенијевић одушевљено истиче - израз "подробног и елоквентног" одговора на Ћосићев говор - онда, што би рекли клинци - "важи".

И студенти који су Ћосића позвали живе са странцима и говоре њихов језик, и сигурно, као ни Ћосић, не мисле да је иностранство препуно неких злих људи обузетих мржњом према Србима. Али им је, очигледно, јасно да негативне предрасуде према Србима тамо постоје, као и да је реч о предрасудама које, добрим делом, јесу намерно произвођене у центрима политичке и економске моћи.

Да би то човек укапирао, изгледа да није неопходно баратање компјутером, уколико Ћосић, како тврди Арсенијевић, компјутером не зна да барата. Као што Арсенијевићев случај показује да ни баратање компјутером, ни искуство живота у иностранству, не гарантују разумевање света у ком живиш.

Уколико се, као што многи мисле, Арсенијевић не прави блесав?

Ја не мислим, будући да га доживљавам као искреног човека.

Али, нећу да кажем ни да мислим како блесав јесте.

Мислим само да су му пречеста дружења са "филозофима" паланке, пореметила осећај за реалност.

И можда је баш тај поремећај разлог што Арсенијевић, због чега у тексту нескривено жали, упркос готово вишедеценијској јавној присутности, и премда "младима", ма шта под тим термином подразумевали, несумњиво по годинама ближи, на нове генерације има неупоредиво мањи утицај од Ћосића, који је зашао у десету деценију живота.

Или, можда, квака није у осећају за реалност, него у значају дела. Јер је, да се не лажемо, само Ћосићево "Време смрти", иако је, како тврди аутор "Мексика", реч о "исподпросечном писцу", како год да окренеш, неупоредиво значајније од свега што је Арсенијевић написао, укључујући и "Потпалубље", које заиста волим.

Ако ми не верује на реч, пошто могу да се кладим како "Време смрти" није прочитао, али, као прави Србин, воли да говори о стварима које не познаје, и ако га читање "оноликих томова" плаши, упућујем га на есеј Борислава Пекића, који ту књигу сврстава међу четири најзначајнија историјска романа двадесетог века.

Па кад се нађе неко са ауторитетом барем приближним Пекићевом, да о Арсенијевићу изнесе барем приближно ласкаву оцену - тада ће имати основа да и себе уврсти у "исподпросечне".

ДУХОВНА "БАКА"

На крају, као шлаг на торту - или као будали шамар - "лежу" мудролије извесног Саше Илића, паланачког филозофа који није "догурао" до Јутарњег листа, па своје "анализе" пласира у опскурним загребачким "Новостима", "листу српске мањине у Хрватском", на страницама намењеним пљувању по српској култури.

Пошто је момак мање значајан, а и није рекао ништа суштински ново, његовим мудролијама се не вреди детаљније бавити.

Мотиви да га уврстим у овај текст су делимично симболичке, а делимично, морам да признам, личне природе.

У једној, сада већ бајатој полемици, тог климаво утемељеног човека сам, у одговору на његов покушај да буде буде провокативан, упитао ко му је биолошки, а ко духовни отац, и да ли је реч о истој "фигури".

То га је питање, канда, погодило, па је полемику експресно "обуставио".

Сада, више година касније, у покушају да буде духовит - који ваља поздравити, будући да то до сада, углавном, није ни покушавао, а сваки почетак је тежак - момак нам открива да, уместо духовног оца, има "духовну баку".

Бака је "Ћосићева вршњакиња. И - из побуда које није најпристојније истраживати - очигледно опседнута исписником, упућена, чак, и у заврзламе везане за "лажни датум" његовог рођења.

Па каже:

"Опет тај лажљиви Пашић!"

Да ли само бакине емоције према Ћосићу, или и према Ћосићу и према Пашићу - углавном - ето шта је овог "филозофа" учинило таквим какав јесте.

Симболички аспект препуштам читаоцу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.