Будућност и духови прошлости
Из званичног Београда не може доћи ништа, ама баш ништа што је позитивно, афирмативно и добронамјерно за БиХ.
При томе треба дефинисати појам "БиХ". Када тај појам употребљавају другови из Сарајева, онда он значи прије свега Федерацију. Када о њему говори неко изван Сарајева, онда је тај појам цјелина састављена од два равноправна дијела: РС и ФБиХ. Из Београда стижу лијепе гесте само од пробраног круга независних интелектуалаца и пар представника невладиних организација. Све остало је мање или више упакован национализам којему се не може, а нити треба вјеровати.
Тадићев родни град
Из Београда је ових дана у прву званичну посјету стигао и предсједник Србије. Не једном је рекао да је Сарајево његов родни град и да има посебне емоције према том граду. Да ли је то било довољно да му се повјерује? Ма ни случајно. A и мало је превише спомињао свој родни град, па је тако на свечаном пријему које је Aмбасада Републике Србије уприличила у Сарајеву, када је предсједник рекао да се налази у свом родном граду и у хотелу чије име "Европа" памти као прво име неког хотела, неко је нестрпљиво добацио: "Знамо то." Можда је требало опоменути угледног госта да нам се не приближава превише?
Добио је господин Тадић приликом посјете БиХ и орден Европског покрета за БиХ. Како рече један сарајевски друг-новинар: "Бизарни орден бизарног покрета", исмијавајући не само признање, него и покрет, па и примаоца ордена. Исмијани су сви остали политичари из региона који су добили тај орден, јер испаде, како вели овај злобник, "да нема ниједан регионални политичар који није заслужио да буде проглашен Европљанином и интелектуалцем".
Не ваља ни једна награда коју додјељује неко ко није дио сарајевског "грађанског" круга. Сјетимо се само презира и исмијавања престижне награде коју сада већ традиционално додјељују "Независне новине". Када су у децембру 2010. године у Бањалуци сједили за једним столом сви лидери из региона, био је то довољан разлог за подсмијех и обезвређивање награде. Било је то једно "српско сијело" и непринципијелно додјељивање награда "својима". Тада је награду добио Јосиповић, али сједећи са Тадићем и Вујановићем за истим столом. Данас је награду коначно добио и Тадић усред Сарајева и то је ето "бизарно". Још бизарније је што је ту награду додијелио неки покрет који није дио уходаног сарајевског НВО круга или, још боље, медијског круга. Додијелио ју је "неки Предраг Праштало". Ко је он да додјељује награду? Ко га је овластио? Мора да је и он дио српске уроте и човјек сумњиве мисије.
Мрачне коморе властитог национализма
Искрено говорећи сви актуелни лидери из региона су то безрезервно заслужили. Заслужили су јер не шире језик мржње него позивају на међусобно повјерење, уважавање и разумијевање. Истина, нису баш спремни ићи испод граница властитог достојанства. Но, према свима њима, ако се гледа из мрачне коморе властитог национализма, треба имати резерву и исмијати те њихове заслуге. Сви су они сумњиви, чак и када кажу да треба да се међусобно подржавамо и уважавамо. Увијек се ту може пронаћи нека згодна великосрпска и великохрватска подвала. Када то говоре Јосиповић или Тадић, е то су само "поновљене тезе". Замислимо само која мржња и национализам требају стајати иза тврдње да залагање за међусобно поштовање и уважавање није ништа друго него пуко понављање теза. Па шта треба да ураде лидери из Србије или Хрватске, ма да се не лажемо, прије свега овај из Србије, па да није ријеч о пуком понављању теза? Можда да стално понављају: "Ми смо сви зликовци. Јесмо, али ћемо се трудити да будемо мало људи. Стално ћемо носити бреме одговорности за све злочине које су припадници нашег народа учинили. Стално ћемо то понављати и нећемо излазити из прошлости. Будућност је једино извјесна ако стално будимо дозивали авети прошлости и извињавали се у име њих." Истина, и тада ће се појавити неки независни интелектуалац или представник невладиног сектора из Србије који ће за добре новце то боље да говори, па ће повјерење у србијанске политичаре бити сведено на минимуму и пуно презира.
И, уосталом, не треба питати из Сарајева може ли се Тадић носити са духовима прошлости, па онда мудровати да то тешко може да чини. Треба питати могу ли се независни новинари и независни интелектуалци из Сарајева носити са духовима прошлости. A једини ваљан одговор на то питање је: "тешко". И док год је чињеница да баш они стално завирују и дозивају прошлост, не видећи да је она давно прошла, до тада ће све што раде лидери из Србије бити "дволичност" коју ће подгријавати понеки београдски интелектуалац пишући за сарајевске новине. Но, срећа је да и у Сарајеву још има барем мало рођених Сарајлија, па разумију "Тадићеву реторику".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
