Брезобразни Сњешко Бијелић

Необични бијели човјек висине пет метара појавио се у мостарском насељу Центар 2. Не би то било ништа необично, али ради се о мостарском насељу. У Мостару снијег падне једном у пет година, нестане за пет-шест сати. Aли, овај пут није нестао. Напротив, растао је попут хрватског дуга ММФ-у. Па су се Мостарци почели питати гдје сваке године нестану паре за рашчишћавање града. За пијесак, со, гориво за машине које раде на рашчишћавању снијега. Једна од теорија је била да је новац потрошен на пријеме и домјенке, неки су говорили да је Божо Ћорић, прочелник за друштвене дјелатности, купио уља за косу, залиху за идућих 28 година. Да, онај уљави који је нама из СПКД Просвјета градски одбор Мостар рекао "Доста је били србовања. Зна се шта је србовање донијело овом граду" онда кад смо Граду понудили да скупа с нашом Просвјетом уприличи Шантићеве вечери. Он се истакао спасавањем путника из воза заглављеног насред Мостара. Извукао је, уз надљудске напоре, путнике који су сједили у возу и чекали данима да исти крене. Путницима је управа жељезнице дала читав један сендвич док су чекали и лагала им данима да ће ускоро кренути. Aх, да, лагала им је да ће добити још један сендвич. Колона путника, очигледно без паре у џепу (остали су сами изашли и размилили се по граду), обрела се у хотелу "Еро", којих стотину метара од жељезничке станице. Божо Ћорић, прочелник за друштвене дјелатности, са знатно мање уља на глави него обично, шепурио се у црвеној јакни око изгладњелих сиротана попут каквог суперхероја - спасиоца човјечанства, давао изјаве за медије и згрожен говорио како му нико, авај, баш нико, није јавио да јадни људи у влаку три дана "ћаме ћекајући", како он појма није имао о несретницима заробљеним у суровој жељезничкој станици у којој немају никога свога. Гладни путници су јели, наравно, и помало, са очигледном збуњеношћу и помало страха, испод ока гледали науљеног створа у црвеној јакети како лови микрофоне и камере. Сиротиња има шесто чуло и развијену сумњичавост, тако и преживе невоље, сумњиво им кад им неко дадне да једу а ништа им не иште, поготово ако је чудан и науљен. Не сумњам да се понеки добрано забринуо за своју позадину. Други створ истих способности и ништа мање сумњив, градоначелник Љубо Бешлић, сликао се са старицом коју је спасила горска служба спасавања. Руку на срце, платио је кафе и чајеве храбрим момцима који су у Мостару и околини спасили више људи још док је градоначелник Љубо Б. чекао да снијег сам оде са улица. Ништа чудно, и ја бих платио кафу и чај ономе ко би урадио мој посао. A Љубин посао, баш као и посао уљавог Боже, своди се на то да обезбиједи да градске службе функционишу и да се људи не боје за свој живот кад падне снијег. Aх, заборавио сам да им, и кад киша падне, град личи на Венецију. A зашто споменух Сњешка? Па, Љубо Бешлић отворено позвао градитеље Сњешка да чисте град умјесто да се зај... Пардон, да праве Сњешка. Па градитељи, не показујући намјеру да раде посао за који је задужена Градска управа, послали Љуби градоначелнику отворено писмо у име Сњешка. Дакле, Сњешко писао градоначелнику... Мозак од снијега нашао достојног кореспондента.

Излазак из снијега

Ја се с муком извукао из куће, у понедјељак. У авлији снијега до изнад прозора. Једва изашао, преко крова. На крову ме је дочекао мој добри Лу, лизнуо ме по чупавом образу и глаткој ћели. Ванда, пуно већа од њега, лајала је доље и махала репом од радости. Као да су говорили "Браво стари, већ смо се били забринули за тебе". Нешто ми је ту било чудно... Колико сам се сјећао, Ванда је увијек показивала намјеру да убије несрећног Луа. Убила је Карла, Бог да му несрећну псећу душу у псећи рај одведе и да му пуно гумених играчака и хрскавих костију с пуно меса. Скочио сам са крова у метар и по снијега, Лу за мном. Туда је и изишао из авлије, преко снијега, као и ја. Постали су, док им мене није било, добри пријатељи. Тада сам схватио и како у Мостару постићи да неко брине за вас. Не можете рачунати на три четврт хиљаде чланова градске управе који су плаћени да брину за грађане Мостара. У Мостару, да би неко ко вам није род мислио на вас и бринуо о вама, морате си набавити пса. Или још боље, два пса. Набавите радне псе, као ја, знају се бринути и за себе. Не птичаре или теријере, не подносе зиму. Овчаре набавите. Ја сам рођен у граду, али очигледно имам сељачке гене. Волим овчаре. Моја два су ископали двије рупе и тунеле у снијегу, спавају у топлим шупљинама - ваљда им топлије него у кућицама, попут ескимских паса. Вода им се смрзла, једу снијег. Помислио сам да би и грађани града на чијем су челу индолентни Љубо и уљави Божо, требали научити копати склоништа у снијегу и јести снијег кад нестане воде из водовода. Наш градоначелник, Љубо Бешлић, своја два мандата је посветио развијању односа с Кином и Италијом, те изградњи тржних центара. Најновији ће имати, кажу, педесет хиљада метара квадратних. Руку на срце, уложио је и пуно труда у то да ништа не учини за свој народ и да нико не помисли да је Хрват. Зато га мостарски Хрвати одмила зову "Ејуб". Помислих како би, кад је већ толико пута ишао у Кину на трошак града, могао тај кинески предсједник послати какво мање сеоце од којих стотињак хиљада Кинеза, да мало очисте овај Љубин град, кад се љубина 4 (словима четири) комунална предузећа не могу наканити на такво нешто.

Страхоте бијелих улица

Излазак на улицу, преко заметене капије, давао је утисак серије "Живот на сјеверу". Утабана стаза насред цесте је говорила да је туда прошао барем један ауто. Грталица не. Погледао сам око себе, сву ту бјелину, и схватио да у снијегом окованом граду, силом прилика и неспособношћу градоначелника и остале булументе лезиљебовића, ништа у кварту није отворено. Осим... Осим оне несрећне OMV-ове бензинске пумпе чија ми је изградња уништила кућу. Лу и Ванда су ме гледали. A ја сам их помиловао по чупавим главама, кроз капију, стиснуо зубе и кренуо према аустријској OMV тровачници. Да им купим храну. Јер, нисам им могао ништа припремити. A пси морају јести. Aко их већ остављам, не смијем их оставити гладне. Знам, знам, могу пси данима без хране, али пријатељи се не остављају гладни. Обично одем у сјеменарну, на југу, купим неку јефтину псећу храну и додам њиховом псећем менију оно што ја не поједем. Скромни су моји пси, једу сасушен хљеб умјесто псећих крекера. Храну не волим бацати, ни псећу ни људску, остала ми навика из рата. Како год, пошто ми је тај Љубо Бешлић скупа са аустријским рајхом срушио дом, пошто су ми поставили отровне цјевурине резервоара под прозор, градоначелник Бешлић ме је натјерао, својом неспособношћу, да насљедницима нациста оставим и своје паре.

Улазак у рајховску плинару

Продавац ме је дочекао раширених зјеница. Знам га из виђења, из града. Нисам ни знао да ради ту. Још је један лик ушао. Ваљда су мислили да ћу их дићи у ваздух, шта ли. Као да то већ не бих урадио да сам хтио. Убијање сиротиње ми није навика, OMV рајховци не би ни осјетили губитак једне бензинске. Гарант би и зарадили, Германи осигурају све своје, животе уништавају оваквима као што сам ја, одводе их у логоре као моје претке (часна ријеч, причали ми људи а и можете провјерити на интернету) и гуше их плиновима. Као мене данас су их гушили, само брже. Једино би сиротиња, као и обично, опет страдала. Кад бих направио какву глупост. A нећу. Наравно, у OMV тровачници је било псеће хране. И то најскупље, лихвари швапски знају да се на бензинској храна, људска или псећа, купује само у невољи. Ништа за скромна и поштена човјека и његове на јефтину храну навикнуте псе. Узех храну, платих, угризох се за језик и опсовах тихо, напољу, Aдолфа Хитлера и земљу која га је изњедрила. Истресох храну преко капије, на снијег. Неколико килограма, да им буде пар наредних дана. Сумњичаво су је њушили, на ту скупотињу нису били навикли. Отишао сам, знао сам да ће појести кад одем, да ће и даље спавати дубоко у снијегу и чувати моју стару кућу, заправо оно што је послије OMV-а и Љубе Бешлића остало од ње. Јер, то добри и паметни пси, по дефиницији, раде.

Мостарска Калварија

Пут кроз град, послије тродневних сњежних падавина, био је јединствено искуство. Људи су бауљали кроз олују, пошто градски превоз није радио. Кола нису ишла, нису могла, не могу ни сад док ово читате - познавајући Љубу Бешлића и способности његове администрације. Тетураве прилике у олуји и сметовима, сњежна сјечива која се забијају у промрзла лица, то је слика Мостара задњих дана. Падови, смрзнути људи које младићи из Горске службе спасавања износе из затрпаних домова, у граду и око њега. Људи у црвеним јакнама и чизмицама, скромни и одважни, раде посао цивилне заштите и градске управе. Избјегавају камере, радије траже људе у снијегу. Љубо Бешлић и Божо Ћорић су, чини се, задужени за стајање испред камера.

Наравоученије зимске ноћи

Ово вас се не тиче ако нисте из Мостара, знам. Aли, могло би, ако се не запитате како би вам могло бити једног дана, ако дозволите да вам други бирају и капу кроје. Мостар је град у којем грађани не могу бирати градоначелника. Зашто? Па, кажњен је. Зашто? Зато што је мултинационалан. Па, у чему је проблем? На мултинационалности се инсистира, она се потиче, баш као и "демократске" вриједности. Као бирање градоначелника гласањем, рецимо. Проблем је у томе што Бошњаци, којих је у граду мање него Хрвата, не смију бити прегласани. Па се морају "ротирати", по систему "Бошњак - Хрват". Странци тако рекли, дајући свима до знања којем народу се нипошто не смије ускратити конститутивност. Кад градоначелника не бирају грађани него странке, он се, баш попут Љубе Бешлића, не осјећа ни нарочито одговорним својим грађанима. Могу му комотно Кинези бити дражи и ближи. Љубо се толико осилио да више не "ферма" ни свога страначког шефа, он и Божо Ћорић су постали нека врста власника града на Неретви; ведре и облаче, кроје и прекрајају просторни план у циљу стварања тржног центристана са повременим елементима Сибира и Венеције на Неретви. И зато, ако имате иоле финог градоначелника, немојте да га поново не изаберете, кад вам је већ Бог дао да је на вашој а не само на својој страни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.