Босном Енес зарафалао

Стручњак за питање тероризма Владо Азиновић рекао је да у уређивачком одбору ИСИС-овог часописа "Dabiq" сједе неки људи са ових подручја, из регије. Бадава, овдје слабо ко кога слуша.

Исти такви сједе у редакцији блога "Вијести умета", која се радовала крвавом петку у Паризу и запријетила нама, овдје. Опет бадава, овдје слабо ко кога схвата озбиљно.

Сарајево

У БиХ је више десетина повратника из Сирије, војника Исламске државе. Један од њих је зет Енесеа Омерагића, терористе који је у сриједу увече у Сарајеву убио два војника Недељка Радића из Невесиња и Армина Салкића из Витеза. Тај Мухамед Мецо из Исламске државе вратио се овамо 2013. године. Неки пишу и да је Енес био тамо, али није потврђено.

Комшије кажу да је волио животиње и дјецу. Можда и јесте, али не пита се Енес. Он је само извршио задатак када га је добио. Узео је пушку у руке и кренуо у обрачун против невјерника са устима пуних Алаха. И убио, како објавише "Вијести умета", "Србина, правог невјерника и Бошњака отпадника од вјере".

Шта би тек урадио Енес да полицијске и службе безбједности два дана прије његовог терористичког чина нису објавиле да су подигле ниво безбједности?

Шта би тек урадио да "Вијести умета" нису написале: "Па толика Француска нити Америка, са својим (не) сигурносним агенцијама не могу и нису могли зауставити напад наших војника, Алахових робова муџахида на вас и ваше државе, па како да ви са својим јадним "(не) сигурносним" агенцијама то урадите? Вама слиједи одмазда још гора од ове и још горчија. Будале једне Босна је преливена крвљу муџахида који су се борили да успоставе шеријат. Она мирише и одише проливеном крвљу шехида. Тако нам Алаха, та крв није узалуд проливена, та крв је већ дала плодове своје и ти плодови ће ускоро да вам главе са ваших вратова скидају".

Шта би тек урадио Енес да је био први, да се нису десили терористички напад у Зворнику, терористички напад на Амбасаду САД у Сарајеву, терористички напад на Полицијску станицу у Бугојну, терористичко убиство хрватске породице у БиХ на Божић...?

Шта би тек урадио да стручњаци данима нису упозоравали да су радикални исламисти са ових простора опасност за нас?

Шта би урадио да службе нису пратиле његовог зета Мецу? Да га нису прислушкивале? Да нису знале кога је све врбовао у строј ИД-а?

Шта би тек урадио Енес да Магнус Рансторп, водећи свјетски стручњак за тероризам, није све нас упозорио да смо у опасности, да аларм свира за власти да брзо дјелују?

Побио би пола Рајловца, заједно са цијелом четом џихадиста, повратника из Сирије!

На страну сарказам, јасно је да они који треба, опасност од тероризма овдје не доживљавају озбиљно. Једни се праве глуви и луди и неће да признају, други јашу по тероризму некада лупајући и оно чега нема, трећи неће да им изрекну пресуде какве заслужују. У свој тој причи биће да слабо ко разумије да је одавно на снази "наранџасти метеоаларм". Да је БиХ уцртана на карти исламског халифата, обојена оном злокобном црном.

А не фали ни симболике. Терориста Енес Омерагић рођен је у Француској прије 34 године. Можда је баш зато и изабран да први крене. Чудна коинциденција или ипак, што би рекао Андрић, "знакови поред пута"?

Париз

Јасно је да је већ оно што се догодило у прошли петак у страшном (мада не волим да користим придјеве који појачавају) терористичком нападу у Паризу у којем су убијени недужни људи, који су изашли на кафу, на концерт, на утакмицу, без много дилеме била порука свима, порука цијелој једној цивилизацији, европској.

И као што је терориста у Сарајеву пуцао у војнике у коцкарници (коцкање је за радикалне исламисте смртни гријех) тако су терористи пуцајући по Паризу убијали симболе својих смртних непријатеља - демократије и слободе: Волтера, Золу, Игоа, Симон де Бовоар, али и Жана Кристофера Боисона и моју пријатељицу Љиљу и њене клинце. Андреа игром случаја није била на том концерту. Андреа има 18 година и у град излази само петком увече.

Пуцали су у Монмартр, мјесто на којем ћеш у свако доба дана наћи бар пет наших сликара који живе од цртања портрета туриста и по кафанама у којима су апсент испијали Пикасо и Модиљани.

Пуцали су у Пантеону код Сорбоне, гдје је част поклонити се посмртним остацима великана Волтера, Жан Жак Русоа, Виктора Игоа, Емила Золе….

Пуцали су у шетаче Сеном низ улицу Краља Петра Првог, у Лувр и Орсеј, у студенте са Сорбоне који се на крају године купају у фонтани у Латинској четврти, у слике Тулуза Лотрека у кафеу на улазу у "Мулен Руж", пуцали су у тај кабаре у којем су наступале највеће звијезде свјетског шоубизниса: Ела Фицџералд, Лајза Минели, Френк Синатра… Пуцали су у шансоне Морис Шевалије, Едит Пјаф, Ив Монтана, Шарла Азнавура. Пуцали су - јер они не слушају музику. Слушање музике им је смртни гријех.

Пуцали су у Астерикса и Обеликса или у париски Дизнилед, у кућу Петра Пана, тунеле Пирата са Кариба и кулу Успаване љепотице. Пуцали су у "Бел епок".

Пуцали су у све што волимо, све што разумијемо и све што осјећамо. У оно са чим везе нема ни она ранија, ни она мало скорија ни ова садашња француска спољна политика.

Баш зато огавно је било читати "накнадну памет" по друштвеним мрежама након крвавог напада у Паризу и објаве типа "они су нас бомбардовали" или "зашто су жртве у Паризу вредније од ових или оних". Нису вредније, јер жртве су само жртве, није људски поредити. Јер, зар није убити једног човјека исто што и убити човјечанство?

Зато нећу да пишем о узроцима и посљедицама напада у Паризу, нећу да кажем да су за мој народ Високи Дечани или Грачаница исто што је за Парижане Нотр-дам, нећу да лицитирам жртвама, нећу да говорим колико је страшно рушење Палмире или убиство 200 дјеце или рушење руског авиона и смрт 230 путника... Јер, све то се подразумијева.

Много тога написао је и у једним овдашњим новинама писац и шеф културне редакције магазина "Фигаро" Жан Кристоф Буисон у "писму пријатељима". И то, али и оно најважније.

"У Батаклану сам прије неколико година био на концерту Емира Кустурице и 'Забрањеног пушења'. Прије неколико мјесеци био сам на фудбалској утакмици на Stad d'Frans. У бару 'Каријон' сам прије неколико дана био на пиву са пријатељима. Попут многих могао сам бити жртва. Познајем људе који познају особе које су страдале. По томе се овај догађај разликује од оног у јануару, кад су побијени новинари листа 'Шарли ебдо'. Овога пута циљеви су били Господин и Госпођа, сви који отеловљују Француску, Запад, антитезу исламском фундаментализму, мјеста на којима се пије, пуши, слуша музика".

Порука

Јасно је као дан да су осморица лудих бомбаша, фанатика у Паризу убијајући Господина и Госпођу послали поруку нама. Та порука "убиј Господина и Госпођу" стигла је и до Енеса Омерагића. Али није до служби безбједности у БиХ.

Та порука значи да ниједан Господин и ниједна Госпођа, који живе вриједности савременог свијета више нигдје и никада нису безбједни. Јер, терористи су "исламску револуцију" пребацили на наш терен. Тачно 222 године послије Француске револуције у којој је на барикадама за слободу, правду и демократију живот дао и мали Гаврош.

Гаврош, дјечак из романа "Јадници", као један од симбола те револуције. То је можда и онај дјечак на слици Делакроа "Три славна (дана)" на којој слобода јуриша преко мртвих тијела до побједе.

Гаврош, Зола, Иго, Волтер... нешто је преко чега исламисти неће да пређу. Јер они су симбол слободе, цивилизације, симбол свега чему су објавили рат. Свега што је за њихов фанатизам смртни гријех.

За сваки њихов убилачки поход довољан разлог је и само она једна реченица Волтера: "Ја се не слажем нити с једном ријечи коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да говориш".

Баш то њихов помрачени ум никада неће моћи да прихвати. Само та једна реченица својим демократским начелом задаје смртни ударац тоталитарном режиму на којем почива ИСИС. Само та једна реченица смртни је непријатељ њихове идеологије. Само та једна реченица суштинска је разлика између њих и нас. Између Недељка Радића, Армина Салкића и Енеса Омерагића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.