Борис и Аљуш

Дара Секулић

Најтеже је по градовима пронаћи оне мале, споредне улице, а кад их пронађеш у њима ћеш најлакше залутати и најдуже из њих тражити излаз. Али оне су угодан кутак града, тихе и склоњене од масе пролазника и градске вреве. Такве уличице на прочељу својих зграда сачувају понеку особеност времена у којем су настајале, често и неко љупко одступање од некадашњих строгих правила градње.

Опречна слика

У таквој једној уличици станује и породица Борисовог школског друга Аљуша. Заправо, она је некад била таква, можда би и сада могла бити да је крај неког друкчијег, сретнијег вијека. Али задњих година овог вијека, како на Космету трају немири, уличица је, као и сав град занемареног изгледа, биједног и прљавог. Смрад се шири од набацаног и разбацаног смећа, од улаза у куће па све до посљедњег спрата, врата и прозори су оштећени, разбијени, изврнута или окренута враташца поштанских сандучића, изваљени прекидачи за стубишно освјетљење, огуљени и простачки упрљани зидови. На тим беспомоћним и наизглед неважним стварима, људи искаљују своја политичка и социјална незадовољства, често и личне своје промашаје, нетрпељивост према ближњима, емотивна и морална своја оштећења и посрнућа. А надасве националну мржњу. Ако су све то радила дјеца, и дјеца су људи.

Уништити што више оно што нема одређеног, именованог власника, што се још увијек подводи под појам заједничког, а све што припада свима није ничије; било је одувијек знак распада, отимања и убијања, тешка болест друштва која доводи до ратова, насиља и истребљења.

Опречну слику вањском изгледу пружала је унутрашњост тих зграда. Породични станови, њихове веће и мање спаваонице, тапете по зидовима у шареним и веселим бојама. Собе намјештене за одмор и сан, љубав и славље; украшене чипкастим завјесицама, сликама наиваца, репродукцијама сликара или анонимних мазала; фотографијама са вјенчања, срећних путовања и радосних дружења. Успомене на болест и смрт похрањиване су на скровита, осамљена мјеста, на њих се заборављало до неких великих промјена, пресељења, преобраћања у вјери и увјерењима, када би се поново у њих завирило и опет похранило, или одбацило заувијек.

Стан у приземљу

Једнособан стан у приземљу зграде, у којем је живјела Аљушева породица, по свему је био налик овој слици. Сељаци досељени у град након оног великог рата и индустријске социјалистичке навале, у бесцијење су продавали свој старински црвоточни намјештај, ако су га и имали, поклањали га или једноставно бацали, често и са вриједним, старим стварима. А у своје стамбене кутије, уз повољне кредите и повластице, куповали једнообразне двосједе, тросједе и клуб - гарнитуре, елементе за углове. Опрема стана није могла проћи без тих углова који ничему нису служили осим да попуне сами себе и купе прашину.

У пријатну, уредну и чисту Аљушеву собу Борис је долазио да заједно уче. Били су ученици осмог разреда, сједјели су у истој клупи. Аљуш је с родитељима и прије рата долазио преко љета и боравио у истом том стану, а у Сарајеву су имали кућу.

Напустили су ратно Сарајево у којем је Аљуш завршио шест разреда основне школе. Професор који их је оборио на поправни испит, мирно је могао да им скине и цијелу годину, јер они ништа нису знали, Борис посебно.

У Аљушевој соби, дјечаци би се прво најели, а онда слушали рок, и на Аљушевом касетофону са двије главе, преснимавали касете. Такав касетофон Борису је остао код куће у Сарајеву и он је жалио за њим, све остало помало је већ падало у заборав.

Из мајчиног спремишта свјетске хране, узимао је најчешће свињске паштете у лименкама од по пола киле, а Аљуш доносио по килограм хљеба из пекаре у својој згради. Пекара је у граду било безброј, као да се ништа друго није радило, већ само пекло и јео хљеб. Понекад си могао видјети да неко испод мишке носи и шкољку јаја. На уздуж пресјечену половину, сваки од дјечака наносио би паштете толико да након другог мазања у конзерви ништа не би остало. "Ово је холандска" рекао би Аљуш, "она је најукуснија". "А, шта мислиш, од чега је та паштета?", питао би га Борис, али није успијевао да му је згади. Тај оброк залијевали су отужно слатким соком од прашка, који је Борис такође отуђивао од мајке мислећи да она то не примјећује. Прашак она није штедјела, жалила је само што се дјеца напајају том смјесом из бјелосвјетских лабораторија и смртоносних њихових кухиња, како је знала да каже.

Намигујући једно другом, Борис и сестра му Весна исмијавали би "мамине небулозе" и сок пред њом сркали све гласније и нападније. Ова трочлана породица већ двије године у Објекту има своју собицу. Мајка сама припрема храну за Бориса и старију сестру која је овог љета у избјеглиштву положила матуру. Отац им је на сарајевском ратишту.

Марк Миљани и "Бијело дугме"

У Аљушевој соби дјечаци данас преснимавају "Ролингстонсе", соба трешти од појачаних звучника, испред застају ријетки пролазници, запањени тим бездушним громогласјем. Не усуде се ништа да примијете, јер када би и упутили неку примједбу, знају, ништа се не би промијенило. Овај данашњи свијет, свијет је младих, али само по рок музици, по њиховој могућој побуни. Музика је само надокнада за младост коју губе у дроги и туђим ратовима. Аљушев касетофон стоји на ормарићу са књигама, којих нема много, тек десетак. Изнад једне је увећана фотографија Марка Миљанова у црногорској ношњи. Док се врти око касетофона, фотографија се упорно намеће Борисовом оку: "Ко ти је овај чича, овај ту, на слици?". Дјечаци се насмијаше, јер дирнули су у дио њиховог ратног дјетињства и природног сјећања. "Тито је нама Шиптарима обећао нашу државу", рече Аљуш. " А, то је наш књижевник, Марк Миљани, мој отац га много воли, каже да је он писао о нашем поштењу и јунаштву. И он је рекао да ће Косова бити република. Наши су и они манастири, они Дечани и она Грачаница, ма све смо то градили ми Шиптари..."

"Имаш ли ти нешто од Џонија? Он је мени супер, супер је и Неле и Бијело дугме..." " Кад је оно теби поправни? Мени је двадесетог..." " Ма, јебе ми се за поправни, не знам како добро да научим, добићу двојку, а двојку добијеш и кад ништа не научиш, к.... ме боли, знам да ћу проћи. Ових дана моја мама се спрема за Сарајево, сада се може тамо. Ма, могла је она и за вријеме најжешћих борби, преко Албаније, бродом..."

"Ух, и ја бих морао кући, мама ми је синоћ натрљала нос, замисли, она би сваког дана да ручамо заједно, а увече, у девет, ко беба да сам у кревету. Борис утањи глас, поче да имитира мајку: "Нема породице без заједничког ручка, не може то тако, свако на своју страну..."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана