Борац (Бањалука): Европска јесен по мјери

А на листи нису чак ни сви “патуљци”, ту су заправо тек Андора, Малта и Монако. Сан Марино који има 30.000 становника има чак три олимпијске медаље. Мали Лихтенштајн има двоцифрених десет медаља, Луксембург и Исланд по четири, а Црна Гора, такође чланица клуба земаља с мање од милион становника има једну, али вриједну олимпијску медаљу: сребро у женском рукомету освојено још 2012. у Лондону.

КОМШИЈСКЕ КРАВЕ

Спорт је, наравно, страшно важан за национални понос. Југославија је била права и истинска спортска велесила. Међутим, и послије њеног распада, Србија и Хрватска су наставиле да постижу огромне успјехе. Србија највише кроз кошарку и тенис захваљујући Новаку Ђоковићу, а Хрватска највише кроз фудбал и кроз алпско скијање захваљујући брату и сестри Костелић. Имајући у виду да Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини доминантно навијају за Србију, односно Хрватску, за “политичко Сарајево” и навијаче Босне и Херцеговине страшно би важно било постићи неки реалан свјетски спортски успјех. Пошто то никако да се деси, доминира поетика “да комшији цркне крава” па се често навија контра Србије и Хрватске, што кулминира ако је с друге стране, примјера ради, Турска. Осим репрезентација, велику емотивну спортску енергију генеришу и клубови. Успјеси загребачког Динама у УЕФА Лиги шампиона, као и резултати Партизана те Црвене звезде у кошаркашкој Евролиги, за сарајевске и бх. фудбалске и кошаркашке клубове су научна фантастика. Македонија има сатисфакцију кроз клупске резултате Вардара у европском рукомету, ФК Марибор је такође постао познато име у европским такмичењима, док некад много бољи и трофејнији фудбалски клубови Сарајево и Жељезничар бивају рутински поражени у раним претколима европских такмичења.

ПРЕЗИМИТИ У ЕВРОПИ

У деценијама кад је загребачком Динаму лоше ишло у Европи, покојни Томислав Жидак, најважнији журналистички хроничар тог клуба, носталгично је призивао “презимљавање у Европи”, односно неиспадање прије Божића. Такве жалопојке су за сарајевске клубове биле луксуз пошто су они из европских такмичења по правилу испадали прије него дјеца крену у школу и прије краја љета. А ипак, у првим деценијама иза рата, бх. клупским фудбалом су углавном доминирали Сарајево и Жељезничар. А онда се десило, некако паралелно, да су се десиле велике промјене у организацији УЕФА клупских међународних такмичења са напретком клупског фудбала у дијеловима Републике Српске и у западној Херцеговини. И десило се тако да је у прошлој сезони мостарски Зрињски био први босанско-херцеговачки фудбалски клуб који се пласирао у групну фазу неког европског такмичења, конкретно Конференцијске лиге и Мостарци се ту нипошто нису осрамотили. Побједа против фаворизованог холандског Алкмара 4:3, након што су Холанђани на полувремену водили 3:0, ушла је у анале. Све до посљедњег минута судијске надокнаде Мостарци су у гостима против легендарне Астон Виле били непоражени, односно надомак освајања бода. Није се дошло до “презимљавања”, али се показало да бх. клубови не морају бити “канта за набијање” у Европи. Ове године, бањалучки Борац ће играти у Конференцијској лиги, а длака је недостајала да Борац наступи у европској лиги, другом по снази европском фудбалском клупском такмичењу. Против Ференцвароша, Борац је пао тек у пеналској лутрији. Жал навијача, као и стручног штаба и екипе је посве разумљив, али рационално гледано за Борац данас је можда и боља опција Конференцијска лига, нарочито послије већ објављеног жријеба. Звучи амбициозно, али “презимљавање” уопште није “немогућа мисија”.

ГРЦИ У ПЛАТОНОВОЈ

Ове године се свакако инаугурише нови модел у европским такмичењима. У том смислу, Борац има загарантованих шест утакмица у Европи. Први од тих мечева је на домаћем терену, у Платоновој, а на мегдан стиже фамозни Панатинаикос. То је убједљиво најјача екипа од свих које је Борцу донио жријеб. Сви остали су противници по мјери, а далеко од тога да је немогуће и против моћних Грка на свом терену извући позитиван резултат. Борац ће гостовати на три острва: на Кипру (АПОЕЛ), Исланду (Викингур) и у Ирској (Шамрок), док ће у Бањалуку доћи ЛАСК из Аустрије и Омонија са Кипра. Навијаче Борца очекује, дакле, слатка такмичарска јесен европског фудбала. То је добар осјећај који навијачи озбиљних клубова редовно имају: пратиш свој тим у националном првенству, али и на међународној сцени. Све то је одлична вијест за урбани идентитет Бањалуке. Култура и спорт су у том смислу, колико год то била флоскула, “најбољи амбасадори”. Писано је већ у скорије вријеме о неким елементима културне ренесансе у Бањалуци, а у оној великој Југославији, гдје Бањалука тешко да је могла ући и у топ 10 градова, имала је своје спортске легенде које су далеко превазилазиле локалне оквире: од бокса до рукомета. Не треба ту заборављати ни старе међународне искораке Борца у фудбалу и то се у контексту пласмана у Конференцијску лигу на скоро поетски начин намеће поређење са Борчевим освајањем Митропа купа 1992. године. Неке паралеле скоро дјелују невјероватно. Тај велики успјех, остварен 29. маја 1992, посљедњи је трофеј у клупском фудбалу, а вјероватно и у свим спортовима уопште, остварен, барем формално, под “егидом” СФРЈ и њеном заставом. У финалу у италијанској Фођи, Борчев противник био је мађарски клуб, као и недавно у сразу за улазак у Лигу Европе. Онда Вашаш, сада Ференцварош. Сада је пенал лутрија ишла контра Борца, онда је “играла” за Борац. И као у некој Кафкиној параболи, послије тог 29. маја нестало је и Југославије и Митропа купа. До судњег дана, што се каже, Борац из Бањалуке ће остати његов посљедњи освајач. Тридесет двије године касније, послије циклуса неко би рекао “христосовског”, Борац се на прави начин враћа на велику европску сцену. Добра је то вијест и треба бити охрабрење и подстрек управи и играчима да наставе са добрим играма у првенству Босне и Херцеговине па да европске јесени, а некад можда и прољећа, за бањалучки Борац не буду изузетак него правило.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.