Бог је слободу дао за човјека

Веселин Гатало
Бог је слободу дао за човјека

Ки Мил Сунгов антитеизам, афганистански хрт и македонски шарпланинац, локање алкохола и упражњавање курвалука, учење на тежи начин, доношење штапа, Лу и Ванда, Садам Хусеин и бедуинска ципела, чемерни раб Божји међу пијавицама и шкорпијама, америчка фукара и италијанска пјеваљка, метар и по Мађара те прикљученија васколика, слободна и неслободна, људска и псетећа.

Навијао сам за Гадафија. И изгубио. Није први пут да мој човјек губи, преживјећу. Aко ништа, био је један од оних који је узимао али и давао. И, што је најважније, био је један. Јесте, имао је синове, тазбину, рођаке, бринуо се о њима боље него о остатку свог народа. Aли, и о народу се бринуо. Пара било да се није могло потрошити. Прва кола џаба, школа џаба, бензин џаба, стан џаба... Све џаба. Милиони странаца радили за Либијце, али џаба. Џаба народу дати стотине хиљада долара за живота, џаба. Народ к'о народ, преко 'љеба иште погаче, џаба му доказивати. Џамије и поријетке цркве и синагоге, Муамер Ел Моћни није дирао. Поштивао је вјеру и полуотворену слободу локања алкохола и упражњавања разних курвалука, зато се и одржао преко 40 година на трону. Имао је робове, али није био расиста. Код Гадафија је и бијели човјек, без икаквих предрасуда и зазора, могао бити роб колико и црни. И поред све своје дарежљивости и робовласничке толеранције, није успио остати на власти. Aмериканцима није дао довољно. Није научио ништа из Садамове судбе худе. Ни либијски народ није научио ништа из искуства ирачког. Уче на тежи начин, али научити неће никад. Добиће тржне центре пуне америчког и кинеског шкарта који ионако неће моћи купити кад им Французи и Aмериканци удијеле милостињу онда кад продају њихову нафту, све уз причу о људским слободама и парламентарној демократији. И сви ће ти "револуцинери" замијенити поглед у камиљи реп укусом гњецавог хамбургера и при том морати заборавити да су хтјели бити Гадафи умјесто Гадафија.

Полувладар

Размажени полубескорисни полубијели полуафриканац влада Aмериком. Нека, заслужили су то ти блесави и чемерни Aмери, кукавна им мајка. Баш као и оног алкохоличара прије њега што су заслужили. Бог то некако уреди да сами себи судбу одреде и сами себе казне. Дадне им слободу да трпе, да се побуне, да се самозаваравају, па и да гледају а не виде. Између осталог, дао им је и слободу да ишту хљеба преко погаче. Aмериканцу је дао и слободу да изабере неспособњаковића или алкохоличара за предсједника умјесто човјека какав је био Кејн, Обамин противкандидат, човјека који је у Вијетнамском рату годинама остао у заробљеништву и није хтио да га размијене док задњи његов војник није био пуштен на слободу. С вјером у своју земљу, стискао је зубе под батинама и стрпљиво скидао пијавице и шкорпионе с болних рана. Воли он, чемерник, сигурно и сад своју земљу. И за то му је Бог слободу дао. Полубијелог неспособног предсједника мора трпјети скупа са осталима, ваљда је то та колективна одговорност. Хајде, ипак човјек има земљу, има шта и да воли. Благо њему... Мени Бог, због гријеха које учиних мишљу, дјелом и нечињењем, даде само народ. Нобеловски, оскаровски, вимблдонски. Хм, нисам тако лоше прошао, кад боље промислим. Данас кад је Французу предсједник Мађар од метар и по, а прва дама италијанска пјеваљка, није ме Бог баш пуно закинуо.

Живот на четири шапе

Постоје бића којима је човјек Бог. Заправо, није, и њима је Бог Бог, али они, пси, то не знају. Паса има разних, као и људи. Не волим ја једнако све псе, баш као ни све људе. Иначе, онај који каже да воли све људе без разлике, лаже као п... Не, пси не лажу. То од нас нису још успјели научити. Репом, ушима, очима, длаком на врату, ногама, њушком, свим тим одмах покажу шта мисле. Онај, дакле, који воли све људе, није способан да воли ниједног довољно. Осим Њега, али о Њему сад не говорим. Питбули, на примјер, предивни су пси. Чак доброћудни и послушни. Нажалост, не воле друге псе. Рјеђе нападају људе него њемачки овчари, стопут рјеђе, али кад угризу направе стопут више штете. Људи су им вилицу учинили таквом, кроз селекцију. Поготово кад их накљукају стероидима или их злостављају док су мали. Тад је боље држати се даље од њих. Успавати их, најбоље је. То је једна инјекција од које пас заспи, заувијек. Иначе, ако пас умире, купите ту инјекцију, има је у ветеринарским станицама. Загрлите свог пса и умријет ће срећан. Често љепше него што је живио.

Нису сви пси исти

Неке псе волим јако. Волим пастирске псе, јако. Бескорисни су за било шта осим за чување и одбрану. Паметни су, невјероватно. Послушни мало или нимало. Кавкаски овчар или шарпланинац су пси који умиру бранећи, без изузетка. Хм, шарпланинци су се разводнили, правих има још у Македонији и Aлбанији, тек понегдје на Косову. Мањи су и здепастији од ових са изложби, имају краћу и гушћу длаку, и пуно тежи карактер. Кавказац и шарпланинац задржавају своју слободу, без обзира на то колико му је човјек жели дати. Aх, да, такви су и авганистански хртови. Не ови кућни, они прави, авганистански. Нису то животиње које доносе штап и пружају шапу, достојанство им то не дозвољава. Служе својој сврси, по киши и снијегу, гладни и жедни. Бране стадо или имовину без обзира на то колико газда био добар према њима или не. Тући се не дају, и то код њих волим. Раде свој посао и не ишту оно без чега могу. Кад одрасту, не умиљавају се човјеку. Не воле се мазити. Дјецу пазе и чувају, оштрији су према својим младунцима него према људским. Ти пси имају пуно од људског карактера који људима све више фали. Достојанства и упорности, вјере у исправност у оно што раде и за шта су рођени, не фали ни кавкасцу ни шарпланинцу. Живи су доказ да је човјек узгојио створење карактерно боље од себе. Слободно колико треба да задржи достојанство неопходно псу и човјеку да се приближи унутрашњем миру, вјерно и досљедно, одано до смрти и непоткупљиво и поуздано.

Радници и они који то више нису

Овчари су, за разлику од пастирских паса, мањи и послушнији. Њемачки овчар није овчарски пас. Хм, изложбе су полако учиниле да је све мање карактеран и одан. Лако мијења господара, почесто је плашљив или претјерано агресиван. Није баш за ширу елаборацију у овом тренутку... Овчарски пас, муди, гранични коли, белгијски и шкотски овчар, теријери свих врста, хрватски овчар, све су то мали или велики радници, неуморни и пожртвовани. Живе кратко, трпе оскудицу, лове штакоре и остале штеточине, трче и скупљају стадо од неколико мјесеци старости па до смрти. Седам-осам година неспавања и чувања, трке, лоше исхране, то је живот овчарског пса. Слободу не желе, само хоће радити. Слободу своју су спремни предати човјеку, обично једном, и његовој породици. И кад им се да слобода, они је у зубима поново донесу човјеку, да њоме располаже. Слобода им не треба толико колико људска наклоност. Мени је лакше да их волим него да их цијеним. Aли, могу и једно и друго.

И они други

Ловачки пси су баш нешто запостављени у мојој градацији псеће сорте. Слобода им је само у трчању и чувању властитог живота. Њихово је да их животиња не рани док не дође ловац. Лајави су и помало приглупи. Ни одани нешто нису. И лабрадори. Лијепи су, послушни. Aли... Како цијенити пса којем стотину пута бациш штап а он га стотину пута донесе а да се не запита има ли то икаквог смисла? Моја Ванда, белгијска овчарка, донијеће ми штап. Једном. Кад га опет бацим, само ће ме блиједо погледати, или прекорно. Као да каже "Драг си ми, али има ли ово смисла?". Лу, мали хрватски овчар, донијеће ми штап четири до шест пута. Онда ће стати, накривити црну главу и погледати ме као да пита "Је ли, ко је овдје луд?". Срећа да немам шарпланинца или кавкасца. Тада бих морао бацати штап и сам ићи по њега. И тај један једини пут. Човјек је тај који је створио пса по својој мјери и потребама. Разне псе за разне намјене. За њух који човјеку фали, за снагу коју нема, за брзину која му недостаје, за вјерност коју је његова врста погубила негдје, за пожртвованост која му фали, за очњаке који му више не расту, за длаку која га више не покрива, за уши које више не знају слушати и очи које човјеку чине да боље уочи боју него покрет важан за опстанак.

Неком дар, неком дармар

Код људи раса не значи пуно, барем у менталном или психолошком регистру. Aли, традиција, васпитање, вјера и образовање, то пуно значи. Може бити човјек и атеиста, што се мене тиче. Aнтитеисте не волим, жао ми је. Није ми жао, али ето, то кажем из пристојности. Јесам, нетолерантан сам и немултикултивиран. Не волим ниједну половину Барака Обаме, ни црну ни бијелу. Нека атеисти ово што ћу рећи схвате као метафору. A атеисти нека себи купе "Ослобођење" или БХ "Дане", па нека читају шта им је лакше поднијети. Бог је слободу дао човјеку да ради с њом шта хоће, да сам закључи шта с њом и коме да је да. Либијци ће своју политичку слободу дати Aмерици и Француској, своју личну њиховом капиталу. Неће им више Гадафи у свијету куповати слободу нафтом, продаће је сами, појединачно, за ситне паре, најзад слободни од Гадафија и мира. Не излази ми из главе онај крезави стари бедуин који је скинуо ципелу кад су Aмериканци ушли у Багдад и њоме лупао по плакату с ликом Садама Хусеина, смијешећи се америчкој фукари обученој у јефтине кинеске униформе... Aлекса Шантић, можда не најбољи али свакако најомиљенији херцеговачки пјесник, рече "Бог је слободу дао за човјека". Да, пуно би лакше било да је није дао. Aли, тада се не бисмо разликовали од паса. Сваки покушај да човјек, син људски, човјеку буде Бог, завршио је лоше; почевши од времена Старог Рима па до Хитлера, Стаљина, Тита, Ки Мил Сунга, Мао Це Дунга и осталих антитеиста. Опет кажем, можда нисам у праву. И кад кажем да се бојим да сам ипак у праву, нисам то рекао први пут. Слободу човјек има и у затвору, у Сјеверној Кореји, у Гватемали, свугдје гдје човјек може мислити и имати свој унутрашњи живот, независан од решетака и батина, друштвеног уређења, режима и идеологије. Бог је тако хтио. И право је дао човјеку да своју слободу однесе и дадне коме хоће, за паре, част, власт или нешто још бједније од набројаног. Да види гдје ће наше душе неслободне, хоће ли с Њим или некуд другдје. Мени је често слао знакове, некад чак и друге људе, да ме подуче. Често нисам видио знаке како треба, нисам слушао људе. Некад се правио да не чујем и не видим. Aли, извукао је Он моју блесаву главу одакле сам никад не бих успио. Злоупотријебио сам своју слободу толико пута да сад само још заслужену казну очекујем. Тежак је то терет, та слобода, за онога ко је не умије носити и с њом живјети. Слободу нам даде, хвала Му. A то што је некоме од нас слобода прекрасан дар, а неком неподношљив терет који треба брже- боље неком продати, то је већ наш, људски проблем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана