Битка за Крим

Двије истине

На раскршћу интереса великих сила, млада, али по територији највећа држава Европе, у сличној је ситуацији у каквој је била СФРЈ прије више од 20 година. За САД Украјина је кључна најисточнија тачка њеног утицаја према Русији, Русији је Украјина посљедња линија одбране, за ЕУ она је велико тржиште, NATO-у Украјина је стратешка тачка контроле према Москви.

И како се дијеле интереси велики сила, тако се формира и медијска слика посљедњих дешавања у Украјини.

Медији наклоњени новим властима у Кијеву, кризу у Украјини пореде са почетком рата у БиХ, а Крим са Републиком Српском или Републиком Српском Крајином. Наравно, у негативном смислу.

Има у томе наравно неке сличности. Ријеч Украјина у преводу значи Крајина, јер је Украјина област која се налазила на ободима руске империје. Тако су Украјинци у неку руку Крајишници. И ту свака даља сличност са нама престаје.

За медије којима је нова власт у Кијеву на срцу, нема дилеме: Москва је извршила агресију на Крим. Најдаље је отишла фаворит наредних предсједничких избора у САД Хилари Клинтон, која је предсједника Русије Владимира Путина упоредила са Адолфом Хитлером. Источни фронт био је највеће и најкрвавије бојиште рата са нацистима, а Русија је у борбама са Вермахтом изгубила око 8,7 милиона војника. Иако је од Хилари, превише је.

За британски "Гардијан" Путин је ипак сличнији Слободану Милошевићу, иако руку на срце између њих двојице скоро да нема сличности. Путин је више спортски тип, а Слоба је био класични чиновник, банкар. Путин воли лијепе жене, а Слоба је волио Миру. Путин је проћелав, а Слоба је имао високе залиске. Путин има атомско оружје, а Слоба га није имао.

Они други, проруски медији, а и сам Владимир Путин упоредили су Крим са Косовом, постављајући питање како то Косово може да се отцијепи од државе Србије, а Крим не може од државе Украјине. Посебно ако се зна да је на Косову било сједиште старе српске државе, исто као што је на територији Украјине настала данашња Русија, под именом Кијевска Рус чији кнез Владимир је примио православље које је постало окосница руског идентитета.

Подвлаче и чињеницу да је потпуно руско полуострво Крим, Украјини припојено мимо здравог разума 1960. године, али и то да је Украјина први пут у својој историји постала самостална држава тек распадом совјетске империје. Било је то истих оних година када се у крвавом распаду Југославије државе први пут у својој историји постале Словенија, Хрватска, БиХ и БЈР Македонија.

- Русија је са Украјином царство, без Украјине ништа - дефиниција коју је дао Збигњев Бжежински срж је схватања руског односа према тој земљи. Али и америчког.

Руку на срце, у свему томе много је дуплих аршина, лицемјерства и много, много лажи. Али политика и јесте област људског дјеловања у којој нема ни етике ни принципа и у којој су важни искључиво интереси. Сваки мали или велики човјек који се нађе на путу тих интереса бива пометен. Па зашто би се онда другачије понашале политике великих сила у својим односима према народима или државама које су на путу њиховог интереса?

И док се Русија, која има своје базе у Украјини, због повећавања броја војника у Севастопољу суочила са оптужбама да угрожава територијални интегритет суверене државе Украјине, Путин је одбацио критике Запада уз констатацију да је било сумњи у вези са легитимитетом акција Запада у Ираку, Авганистану и Либији.

Заборавио је опет да помене братску Србију и бомбардовање главног града ове суверене државе. Али да, то бомбардовање било је "за добро демократије у Србији".

 - Све до јуче, када је питање "или-или" поставила Русија, која има право да брани Русе у граду руске славе - Севастопољу, тешко да се озбиљно могу оспоравати они који су, бранећи Албанце на другој страни океана, током 78 дана бомбардовали престоницу европске државе или је можда неко други прије 15 година, без одобрења УН, бомбардовао суверену земљу у центру Европе. Или је можда неко други окупирао дио њене територије, а потом, пљунувши на све норме међународног права, мировне споразуме и једногласно донесену резолуцију Савјета безбједности, којом је гарантована територијална цјеловитост Србије, признао независност Косова - извјештавала је тих дана руска државна телевизија.

Фашисти на Мајдану

Шта ће се догодити када 16. марта на Криму буде одржан референдум на у задњи час промијењено питање: да ли Крим жели да се припоји Русији? Хоће ли тај референдум, као и сви они одржани у земљама еx Југославије, бити признат као право народа на самоопредјељење и највиши демократски принцип?

Само неколико дана након што је на улици свргнут предсједник Украјине Виктор Јанукович, нове власти у Кијеву покушале су Криму да укину аутономију, укинули су руски језик као други службени и рекли да треба преиспитати уговор са Русијом о њеној бази у Севастопољу у којој се налази 20.000 руских војника и 30 ратних бродова.

Потом су проруске снаге заузеле све локалне административне центре и државне зграде на Криму и затражиле најмање федерализацију земље. Руска војска је блокирала све војне базе на Криму, а Скупштина Крима у тренутку док ово пишем изгласала припајање Русији.

 - Желимо назад у СССР, доста нам је фашизма - поручили су већински Руси са Крима.

И нису слагали. Многи украјински револуционари то и јесу. И не крију. Нацизам је њихова идеологија.

У тој анархистичној Украјини, у којој су предсједнички избори требало да буду одржани у мају, на улици је на површину изашло све негативно што једно друштво контролише уколико функционише државни систем: профашистичке снаге, клице комунизма, бандитизма, стаљинизма. И сви они покушавају да на крилима анархије позиционирају себе као факторе власти које је довела револуција против тиранина.

Двојица од тројице лидера опозиције у овом тренутку вође су фашистичких парамилитарних група: Дмитри Јарош вођа ултранационалистичког Десног сектора, који је прогласио страначку мобилизацију и позвао родољубе да се прикључе борби за цјеловиту Украјину "против руске окупације", и Олег Тјагнобок, шеф радикално националистичког покрета Слобода.

На протестима на Мајдану вијориле су се црно-црвене заставе фашистичке Украјинске устаничке армије из Другог свјетског рата, а поздрав "Слава Украјини - херојима слава", који се орио у Кијеву, пандан је усташком поздраву "За дом спремни".

Најгласнији је био Олександар Музичка, познат као Сашко Бели, члан Украјинског националног сабора (УНА) и Украјинске народне самоодбране (УНСО), неофашистичких организација, које, уз остале, чине коалицију "Десни сектор".

Иза њега је богата каријера ратника против Руса у Абхазији и Чеченији гдје је био тјелохранитељ тадашњег главног вође Чечена, генерала Џохара Дудајева. Сашко Бели на демонстрацијама на Мајдану предводио је фашисте и поручивао свијету да је његов кредо борба против комуниста, Јевреја и Руса.

Оно што охрабрује је снимак телефонског разговора Кетрин Ештон и естонског шефа дипломатије, који је процурио у јавност и из којег је јасно да по демонстрантима на Мајдану нису пуцале Јануковичеве снаге, него унајмљени снајперисти нове коалиције.

Зато је у праву чешки предсједник Милош Земан, који поручује да "није могуће да о влади одлучује било какав трг, био то Мајдан, или трг у Лавову или у Доњецку", него да о томе морају да одлуче само резултати демократских избора.

Иако су интереси свих велесила у Украјини јасни, опасна игра за човјечанство је прећуткивати и подржавати фашисте на улицама Кијева. Можда опаснија од подршке талибанима у рату против СССР-а у Авганистану.

И како год да се заврши украјинска криза, нама малим народима на раскршћу свјетских интереса овдје на Балкану остаје нада Креманско пророчанство по којем ће нас трећи свјетски рат заобићи.

Ако ништа, ред би био да нас пусте да на миру обиљежимо 100. годишњицу почетка првог.

Јер бар ми знамо да је у рату сваки човјек на губитку. Овдје нема никога ко није изгубио дио себе.

********************

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.