Био и прошао Дан слободе медија

Од, за једне, датума ослобођења Сарајева до, за друге, датума страдања њихове дјеце и најближих чланова породица усред Сарајева. Од Дана слободе медија до Дана Европе. Одржане су и неке јавне дебате, са ко-је-ко званицама које исто мисле, ваљда да не би пропала планирана активност и да неки уљез не би рекао што протоколом није предвиђено. Разишли се људи својим кућама, чак и ови који су онако преко-ентитетски а истомишљенички говорили на јавним трибинама. Послали поруку јавности да су се сусрели са колегама из другог ентитета, а онда у медијима даље наставили да пишу и говоре језиком подјела и мржње. Породице српских страдалника већ другу годину заредом обиљежавају страдање најближих у Добровољачкој улици уз изузетне мјере сигурности, јер нису нимало добродошли у главни град. Зашто? Зато што “провоцирају” и “шаљу професионалне нарикаче” да “галаме” за “некаквим убијеним” људима којима се “уосталом не зна ни тачан број”. Баш као да је ријеч о нељудима!

О којим европским вриједностима учимо

У исто вријеме из медија се шаље порука грађанима ове земље да је БиХ на 96. мјесту по слободи медија у свијету. Ма о којој слободи медија, слободној од кога у овом тренутку, можемо говорити? Aко новинари пишу о обиљежавању извјесног страдања грађана ове земље као о злочину, а други као војној акцији и при томе оспоравају људска права другима да обиљеже смрт ближњих, онда заиста тешко да можемо говорити о слободи уопште, а камоли о слободи медија. Aли, добро, већ сам дубоко загазила у дневно политичке теме, гдје не бих вољела да останем, напросто зато што политика није тема којом се бавим. Aли зато култура дијалога јесте и опет се враћам претходној теми, па се питам: Како то да слободни медији из Федерације издвајају као кључне информације о страдању Срба у Добровољачкој улици “превоз путника” и “степен обезбјеђења за медије из РС”? Шта је поента? Шта читаоци треба да приме као информацију? Ко и како је дошао до Сарајева, како се враћа кући и колико који медиј осигурава полиција. И питам се, баш усусрет Дану Европе, о којим то европским вриједностима баш ту, из таквих текстова учимо, ако су текстови о обиљежавању погибије у Добровољачкој набијени негативним емоцијама о самом чину обиљежавања? Нажалост ни о каквим! Aли ево опет чујем често понављани приговор неких мојих суграђана да браним неодбрањиво усред Сарајева. Но, ко би још могао доказати да постоји оправдање за убиство, а потом и изругивање помену било кога ко је убијен? И не, није тачно да када истичемо да треба одати почаст убијеном човјеку негирамо друга убиства. Нема те теорије познате у правној, политичкој или филозофској литератури која би то могла доказивати, осим можда неке расистичке.

Грлати заговорници слободе медија

Aли ко би данас и овдје за себе јавно рекао да је расиста или националиста? Нажалост, док не прочитамо неку потресну причу о, рецимо, два брата Србина који су погинули у Сарајеву и чији чланови породице плачу присјећајући их се, нема европских вриједности, нема демократије и нема слободе медија. Од кога и због кога данас Сарајлије не могу прочитати потресну исповијест неког од војника из конвоја у Добровољачкој? Да ли се боје власти? Aко да, које? Да ли се боје одмазде? Aко да, чије? Па не би ли грлати заговорници слободе медија требали управо о томе да говоре гледајући све жртве једнаким очима? Нажалост то је оно што недостаје. Но зато смо сазнали да је у Бањалуци одржана трибина о слободи медија, видјели усликана весела лица заговорника слободе медија у Сарајеву како машу својим извјештајима о стању медија и могли примијетити да за столом извјештача сједе сарајевски истомишљеници који су, барем неки од њих, јавно износили најнегативније ставове о својим колегама из РС. Наравно не о оним колегама који с њима дијеле ставове и идеје, него о онима који су главом без обзира побјегли из тобожњих бх. новинарских удружења.

Националистичке предрасуде

И ето тако пролази још један Дан слободе медија, а слободни и неовисни, нажалост углавном сарајевски, медији су подијељени, пуни националистичких предрасуда које све мање успјешно прикривају. Европски принципи дијалога и комуникације су предмет изругивања. Људска права не вриједе подједнако за све. Пред смрћу не устукнемо подједнако када говоримо о смрти “наших” и “њихових”. Изражавајући поштовање према невино убијенима, ма о коме да је ријеч, увијек и наново изражавамо своју наклоност према само некима и негирамо смрт других. Како послијератне године одмичу, јавни и медијски простор као да постаје све тјескобнији и скученији управо за вриједности уважавања и разумијевања других и другачијих. Још један Дан Европе је ту, пред нама, а Европа са својим вриједностима заштите људских права је тако далеко од нас.

Него, срећан вам Дан Европе, живјела слобода медија и нека су сви једнаки у својој боли и тузи, колико и у својим радостима. И нека још о свему томе подједнако пишу сви медији и нека медијски регулатори воде рачуна да се баш те вриједности промовишу. И не треба ламентирати над 96. мјестом на којему се налазе медији ове земље у свијету. Ето слободе на све стране и посвуда, па са њоме и слободе медија!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.