Без промјена нема ни напретка

 “Амбасадоре, уопште није добро. Грађани су уплашени; осјетим то у ваздуху”, одговара ми један твитераш.

Премда је БиХ прешла дугачак пут од рата до мира, ово није први пут да чујем овакве забринутости.

Ова земља има огроман потенцијал, а оно што јој недостаје је озбиљна и свеобухватна политичка посвећеност рјешавању свакодневних проблема грађана. Једнако као и грађани земаља чланица ЕУ, људи овдје желе да уживају у приликама које пружају добра радна мјеста, квалитетно образовање и здравство, добре пензије и функционални систем владавине права.

У потрази за овим основним стварима, превише људи је већ отишло из Босне и Херцеговине. Превише њих размишља да оде. Нису мотивисани само недостатком прилика за запослење, већ можда још и више сталном економском и политичком несигурношћу која отежава живот. Недостаци у управљању надмашили су прилике у свијести и у животима људи. Домаћи политичари не могу себи приуштити занемаривање чињенице да се становништво у БиХ нагло смањује.

Не мора бити овако!

Прије пар седмица био сам домаћин заједничког састанка у Бијељини с представницима Савјета министара БиХ и ентитетских влада. Придружило нам се још неколико амбасадора и колега из међународних финансијских институција како бисмо помогли домаћим представницима да предводе социоекономске реформе у БиХ.

Ове активности долазе у вријеме када је Европска комисија предложила нову методологију проширења с јаким нагласком на економији, заједно с плановима за повећање финансирања за оне земље које постижу напредак и унапређују квалитет живота својих грађана на том путу.

Домаће власти БиХ су се обавезале да ће унаприједити спровођење социоекономских реформи, док су се ЕУ и друге међународне институције обавезале да ће подржати овај процес. Усаглашен је попис активности у областима економског управљања, образовања, енергетике, околине и других области.

Моје узбуђење због оваквог позитивног исхода било је кратког даха. Док смо разговарали о реформама и будућности, у земљи се јавила још једна у низу политичких криза. У свјетлу ових збивања укупни тон наших дискусија очекивано је био пуно тмурнији.

Нисам могао а да се не запитам: Хоће ли реформе поново бити одгођене?

Кад год говорим о реформама у овој земљи, имам на уму услове у којима грађани живе. Ствари се морају мијењати. И то брзо. Вријеме се мјери у мјесецима, а не годинама.

Приоритети су бројни, али попис иницијалних 66 краткорочних приоритета који произлазе из Мишљења Европске комисије добар су полазни основ.

Сваки од ових приоритета је изводљив. Очекује се да ће они у суштини позитивно утицати на животе обичних људи широм БиХ који имају мало или нимало моћи или привилегија, као и на бизнисе који су покретачи економије у овој земљи.

На примјер, један од приоритета гласи: “увести јединствену минималну стопу породиљских накнада у цијелој земљи, почевши од усклађивања дефиниција породиљског одсуства за оба родитеља, односно родитељског допуста”. Ниједна жена у овој земљи никада не би требало да мора бирати између запослења и трудноће из страха да неће моћи зарађивати да би се побринула за своју породицу. Ниједан мушкарац не би требало да буде спријечен да користи родитељско одсуство како би се бринуо о свом дјетету.

Такође смо разговарали и о унапређењу управљања јавним предузећима, што је неопходно за потенцијални раст и како би се зауставила пракса додатног оптерећења на ионако ограничене финансијске ресурсе влада. Реструктурирање ових компанија и увођење отвореног такмичења са приватним сектором резултирало би мањим цијенама и квалитетнијим услугама које се пружају грађанима. Међународни аеродром Сарајево је један такав примјер; грађани БиХ очекују више веза, бољу услугу и конкурентније цијене карата.

Звучи као да истичем очигледно, али ових 66 мјера, обједињених са социоекономским реформама које су ентитетске владе усвојиле прошле године и које је Савјет министара одобрио у јануару 2020. године, представља попис ствари које се очигледно морају хитно рјешавати. Нико овдје не измишља топлу воду. Оно што је сада потребно јесте спремност да се опредјељења преточе у конкретно дјеловање.

Зашто би грађани БиХ морали чекати?

Након састанка у Бијељини имао сам интервју за БН ТВ.

- Мислите ли да ће БиХ бити потребно 100 година да уђе у ЕУ? - озбиљно ме упитала новинарка изразивши фрустрацију коју можда многи дијеле с њом.

Не, ја то заиста не мислим.

Ова земља није црна рупа у Европи. Није изгубљен случај. Људи су, могуће, уморни од слушања о свим потребним реформама или се осјећају затрпаним толиким проблемима. Да, много их је, али је исто тако и пуно рјешења.

Процес приступања ЕУ подразумијева трансформацију друштва тако да оно постане стабилно, праведно и сигурно за све. То је оно што је битно и због чега ћу се наставити залагати и враћати се реформама све док заједно не успијемо промијенити ствари набоље за све у земљи. Све док БиХ не постане спремна за ЕУ.

Дефинитивно вриједи труда.

Пише: Јохан Сатлер, шеф Делегације ЕУ у БиХ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.