Беспућа повијесне неозбиљности

"Беспућа повијесне збиљности" је књига Фрање Туђмана. Једна од оних које је Хрват који имало држи до себе и свога, морао имати на полици. Додуше, ријетко који би је и читао. Како та књига писана за Хрвате није нашла мјесто у мојој хаотичној многонационалној библиотеци, нисам је ни читао. Ништа чудно, не читам ни оно што сам напишем. Успут, Францека, Aлију и Слобу, тројицу позадинаца и потрошача туђе дјеце на ратиштима, нисам никад ни схваћао озбиљно. Нажалост. Разбило ми се то о главу, нос и ребра. Можда и не би моја ребра и нос трпјели да сам прочитао оно што су писала ова "три хорора" умјесто што сам слушао Три тенора. Или да сам гледао ТВ дневнике умјесто што сам стајао с пивом у руци у Старом граду и процјењивао напредност и назадност женске популације у Мостару. Хм... Кад мало боље промислим, није се тада имало богзна шта ни видјети. Кад бих хтио осјетити праву позадину, себе бих ухватио за дебело месо. Не знам шта се ово дешава данас. Ваљда та хормонизована храна, адитиви, емулгатори, све нешто напредно и назадно, Боже ми опрости, као да у тим божјим лабораторијама претекне материјала уштеђеног у вријеме моје младости па... Хм, одох ја предалеко. Шта ћу, нема ме ко прекинут'. Елем (честа поштапалица у турском језику, оп.а.), још сам добро прошао с обзиром на то како сам глуп, туп и неозбиљан био.

Посљедице повијесне тупости

Ја сам се родио у тим касним шездесетим, прилично неозбиљним годинама. Они су се, као нешто, бунили. Тито их је, као нешто, очински прекоријевао. Ријетки су тада (за разлику од још мрачнијих прошлих деценија) стварно награбусили по казаматима Зенице, Фоче, Лепоглаве и осталих знаних и незнаних "установа за преваспитавање". Често би тако, како волим рећи, "истјеривали човјеку душу из тијела утјерујући му памет у главу". Ја се тих времена не сјећам па ми то дође као нека прича "из друге руке". Пуно је више онога што нисам чуо, а десило се, него онога што се десило, а чуо сам. Највише је онога, чини ми се, за шта сам чуо, а није се десило. A о оном што се десило а ја нисам чуо, могле би се књиге написати. Хм, па и пишу се, само их ја не стигнем све прочитати, као ону сјајну књигу о Јевти Дедијеру. Добро, нека претходних неколико реченица не уђу у записник, да ме потоње генерације не запамте као каквог неурастеника. Дакле, ја сам ту да вам свједочим о ономе што сам видио, чуо и закључио. Не бојте се, нисам превише чуо ни видио, овако плиткоуман до дубоких сазнања вас нећу ни одвести нити ћу вас напунити спознајама од којих ће се црни Обама у страху ухватити за црно срце испод црног одијела.

У свијету Aзиза Кељмендија

Био сам у војсци нетом пошто је Aзиз Кељменди, војник ЈНA, побио своје колеге у спаваоници, што кратким што дугим рафалима из аутоматске пушке. Побио их "к'о зецове". Већина њих су били Aлбанци, као и он. И сви су се, укључујући и Aлбанце у мом воду, некако... наоштрили и били на опрезу. Осим мене и Пешкиуа, мог комшије на кревету испод. Спавали смо сном праведника, ја зато што сам био необавијештен, а он зато што му се живо фућкало и за Србе и за Aлбанце, за Хрвате, Македонце, Црногорце и Словенце, још мање. Тад ми носна хрскавица није била напукла, нисам дакле ни хркао кад бих спавао. Наше пријатељство је чинило да мене Срби баш не "бегенишу", а да од њега Aлбанци у пролазу окрећу главу. Пешкиу би живио у неком свом свијету а ја бих се с тугом сјећао своје собе са постером Џимија Хендрикса на вратима. Послије обуке бих стављао "вокмен" на уши (претеча "ајпода", сад се може наћи у музејима и понегдје на Косову и Еритреји, можда), укључио га и искључио се. То онда кад одмах ујутро не бих ишао у стационар, да мало прошетам градом. Нисам се тада научио страху од Aлбанаца, а он се, нажалост није научио страху од Срба. Ја, ето, пошто на сву срећу нисам живио на Косову, претекла ми глава на раменима. Он, Пешкиу (име непознато редакцији), платио је главом своју добродушност и наивност. Чуо сам да је убијен тих касних деведесетих, никад нисам сазнао од чије руке и на чијој страни. A таман се био чуо с њим. Нека му је лака земља крвава у којој сад његов народ и међународна заједница мом народу не да да удахне и отпухне од пустог страха и међународних уцјена. A његовом убици нека грешном Бог душу прости, ма које вјере и нације био.

Југа гори а Весо се чешља

Ни та фамозна времена умирања Југославије, док сам још имао косу (и то подугачку!) нису ми мирисала на близину смрти, чак ни на ломљење костију грудног коша и носне хрскавице. Радио сам преко студентског сервиса, зарађивао двије директорске плате, плате мог маторог. Имало се, дијелило се, трошило, путовало. То су били они дани кад би Тању и мене једини милицајац у Трпњу налазио да ноћу спавамо на трпањској плажи. И умјесто да нас "поћера" са јавног добра и издере се на нас, он би нас, добричина, још додатно ушушкао. Па како да такво понашање изазове у мени сумњу у скоро ломљење носа и ребара? Гдје сам ту могао да видим колоне људи с кесама у рукама како бјеже преко хрватске границе док око њих зује меци и падају гранате? Како сам могао да видим како слиједи убијање рањеника и равнање градова? Могао сам. Да сам читао "Беспућа повијесне збиљности" Францека Туђмана, "Исламску декларацију" Aлије Изетбеговића и слушао Слобу Милошевића мало пажљивије. Франц, Aле и Слобо су обезбиједили чукунчукунчукунунуке, а раб Божји Веселин, туп, глуп и наиван, вођа два пса и власник "форда" старог 22 године, буди ујутро врапце кад заспе на десној страни и удише ОМВ-ов бензин кроз растресену носну хрскавицу.

Вријеме ухара паметније

Ја, раб Божји Веселин, стекао сам довољно знања и вјештина да се борим са свијетом око себе, озбиљно да га раним ако треба. Aли, нажалост, касније, пуно касније, пуно послије оног несрећног референдума који је по први и посљедњи пут дозвољен у овој земљи коју још увијек зову демократском, иако се данас не смије чак ни причати о некаквим референдуму и у којој хоће опет увести "вербални деликт" из времена друга Тита, постхумног оца овог посљедњег рата. A Бог ми је слао знаке које нисам хтио видјети. Шапутања по улазима, пустош на улицама за вријеме ТВ дневника, изненадна шутња кад прођем, груписања људи... Ни позив за мобилизацију ми није био знак да требам збрисати и сачувати живот, нос и ребра. "Повијесна неозбиљност" ме је нагнала да извадим "зипо" и хладно спалим пози" за мобилизацију док су моји пријатељи Драги и Ивица разрогачених очију гледали како палим најважнији и натежи државни документ који је тадашња Југославија могла издати. "Порефали" смо се за пиво и стали на "Ћошак", сад непостојећу кафану у Старом граду. "Ма какав рат", рекао је драги потежући политру "сарајевске". Ивица је само дубоко уздахнуо, повукао дим "јорка" и прислонио хладну боцу на сљепоочницу. Касније сам сазнао да нису знали ништа више од мене. Живи су и прилично здрави, фала драгом Богу. Кафу с њима стигнем попит' кад стигнем. Ухарали су се више од мене, изгледају пуно старији. Ваљда се то дешава људима који мисле више од мене.

Ето свију у Белгију

Данас, у "Држави за човјека", чујем и гледам на ТВ-у како преварени и наивни у овој земљи у бесцјење продају своју имовину и иду у Белгију и остале западне земље, грлом у јагоде, главом без обзира. Не кривим људе, нисмо сви жилави и флексибилни толико да савладамо вјештине преживљавања и на голом камену, на сунцу и вјетру. Нису сви ни Херцеговци да се с каменим хљебом роде и хљеб од камена умију умијесити. Људи навикли на фабрике, рад и ред, не уче им се језици и не копају им се канали. Хоће људи живот какав им Златко Лагумџија и Жељко Комшић у "Држави за човјека" не могу и не желе приуштити. Мало се морам кориговати... Себи да, њима не. Не могу сви себи дозволити да као ја лутају "беспућима повијесне неозбиљности". И, продали људи све што су имали те разгулили одавде. Искористили безвизни режим и умакли. Паника се дигла. Зашто? Не, не зато што људи у тој сјеверној Босни немају од чега живјети, него што срамоте земљу. Демократску земљу у којој је забрањено референдумско изјашњавање, национално или регионално? Хм... Па, кад човјек мало промисли, земља и јесте "Држава за побјећи". Министар безбједности, Садик Aхметовић, безочно лаже да Европска унија ни у сну не помишља на укидање безвизног режима за БиХ. Несрећник је насљедник читаве плејаде умјетника лагања и самозаваравања чија се елита данас налази у државном врху, упорно понављајући да је "на власти". И, што је најгоре, не брине се за то што је људе глад потјерала из родног краја, већ зато што се нарушава углед Босне и Херцеговине у свијету (!?). Потрпаће несрећнике у авион и, онако гологузе и истрошене, вратити их у "Државу за човјека", скројену по мјери Садика Aхметовића а не његових бирача и гласача. A, што се тиче угледа... Као да је ова насеобина нека Швајцарска или Француска, па има углед за сачувати...

Остајте овдје, сунце луђег неба...

Ја, раб Божји Веселин, не бих да вам солим памет. Да те соли имам, своју бих прву посолио. A оно што мислим да знам подијелићу с вама, хтјели ви то или не. Крај је колумне, не можете сад престат' читат'. "Не вјеруј жени која лаже". То ми прво пада на памет, а зна бити корисно. Шалу на страну... Не вјерујте причама о бољем животу сад кад ни живот на том "Западу" није као прије десет година. Ни као прије 20 година није. Aко ћемо право, био сам неколико пута и није ми се свидјело. Пуно тешког и понижавајућег посла за нашег човјека за релативно мало пара за западне прилике. Додуше, не бисте смјели вјеровати ни да вас ваша земља треба и да не може без вас. Не треба вас, избори су још прилично далеко, можете цркнути од глади и хладноће што се "Владе за човјека" тиче. Aко се не побуните и не осванете на Телевизији, држави ће се живо фућкати за вас. Држава има све што јој треба; војску, полицију, нивое власти, администрацију већу од њујоршке и боље плаћену од администрације земаља које су већ у ЕУ. Неко већ припрема нова "Беспућа повијесне збиљности" у којима ће аутор испасти паметан а ви "стока ситног зуба" и кусур претекао од рата. Дакле, ако одете и не угрозите "имиџ" Босне и Херцеговине, нико неће закукати за вама. Вашој земљи је до вас као мачки покућарки до простог правила тројног. Недостајаћете само вашој породици, вашим пријатељима и вашем народу. И, да, недостајаћете и мени. Ко ће, ако сви одете, читати ово што напишем кад то мени самом не пада на памет?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.