Барба Виктор и три тисоч евара

 Прије седам година, писао је о властитим слутњама “како Мухарем Баздуљ са својим плахтама несувисла штива наступа у својству предгрупе, некога тко располаже с довољно марионетског дара да гледалиште забави и загрије уочи изласка главне звијезде на бину” користећи то као шлагворт за обрачун за Драгољубом Жарковићем. Прије (мање-више) седам дана, писао је пак како му не пада на памет “полемизирати с тим несретником кржљава морала”. У ту квалификацију је тај сретник морала колосалног и постојаног кано клисурине пројектовао, да простите, мене.

Оба пута барба Виктор прво каже да не жели да полемише са мном, а затим напише три пута више текста него што сам ја написао о њему. Пошто Барба не жели полемику, нећу ни ја да полемишем с њим, него бих само да забиљежим прегршт асоцијација на које су ме надахнули његови рецентни радови, те пропратни одјеци и реаговања.

Барбин лакеј Бурсаћ пише ових дана како је прво правило новинарског заната да се “не чачка Виктор Иванчић”. Тужни Барба је тако постао све оно што је тобоже цијелог живота критиковао: света крава. Но тих правила нека се држе његови лакеји. То “правило” је неко можда и озбиљно схватао до прије годину дана, односно док Барба није потпуно изигнорисао “чачкање” Жељка Ивановића.

“Ситне рибе”

Пошто Барба, очито, не чита текстове на које му се не скрене пажња (“Тек након што ми је данас на њега скренута пажња, прочитао сам чланак Мухарема Баздуља...”, оп. цит. Виктор Иванчић), овом приликом му скрећем пажњу на текст Жељка Ивановића “Мило у шуму, Тамара у четнике”, објављен у подгоричким “Вијестима” 21. септембра прошле године, а који је само на њиховом сајту прочитало близу стотину хиљада људи. У том тексту (а успут буди речено, Тамара из наслова је Тамара Никчевић), између осталог, стоји: “Тамара је већ опјевана као прва жртва нове проруске и четничке власти, својеручним потписима елитних Ђукановићевих абонената из земље и окружења. Укључујући и барбу Виктора, који никако да исплати ону Бебину награду са давно угашених Подгоричких Дана пропаганде и шируна гдје је црна рука Драшка Ђурановића куповала легитимитет Бебином фестивалу 'Ријеч, слика, непријатељ', код наводно неупућених имена регионалне сцене. Тако су јебателед дошли до малог миста и барбе Виктора, вазда спремног да се одазове на Бебин позив и прими најугледнију награду која је ето имала и новчани изричај од читавих три тисуће еура. Замислите Берлин почетком 1941. гдје би, примјера ради, под покровитељством Гебелса, то јесте Бебе, неки каплар типа Грка Драла позвао познатог новинара Њујорк тајмса да му уручи годишњу награду од читавих 3 тисуће дојч марака. А онда био он, као барба Виктор, дотрчао до Берлина јер Америка још није била у рату, а Перл Харбур се излежавао и шепурио на хавајском сунцу. Зато предлажем да ТВ Вијести организује Телетон за барбу Виктора и сакупи ових 3 тисуће еура како би се исте одмах вратиле лакираном Гебелсу чиме би наш барба опит бија слободан човик, из Малог миста, и не би мора да се потписује Миловој армији новиналета, без обзира на пол, годину рођења или кодно име у надлежној Служби.”

Барба не жели да полемише са “ситним рибама”, али са главним уредницима то углавном воли. Стога ми је још већа мистерија зашто се на ове прозивке никако није огласио. Барба Виктор је принципијелно у праву кад сугерише да мене више занима о чему пише, него како пише, но откад ни ријечи није рекао на Ивановићево “чачкање”, помишљам да су његове теме свакако финансијски дириговане, мада, по свим давним трачевима осујећених синдикалиста из Иванчићевог предузећа, он попут Линде Еванђелисте за биједних три тисоч евара не би ни устао из кревета. Можда у дотичној своти ипак фали нека нула?

Пише Барба свако мало о лицемјерју црквених и вјерских великодостојника. Мало је то досадно и анахроно сваком ко је чуо за Мартина Лутера и Волтера. А да напише нешто о власницима и главним уредницима новина који у јавности наступају као секуларни свеци, а запослене у сопственим фирмама су третирали горе од пословичних тајкуна и напасли су се донација ко прегладњеле краве? То је, рекао бих, атрактивнија тема.

Уринирање

Барба Виктор, рече сам, не жели полемику са мном, али пише текстове који врве “придјевима, увредама, замјенама теза”. Меритум га не занима. Али ради макар и фиктивног идеалног читаоца ваља истакнути да Иванчић покушава да изједначи вишегодишње опсесивно фантазирање о урину у свакој могућој ситуацији карактеристично за уратке Драгана Бурсаћа, а о којим сам писао у свом тексту “Уролагнизација стила” са једним мојим старим текстом у којем се урин спомиње пошто се текст бави конкретним ситуацијама у којем су конкретни људи уринирали по споменицима или другим људима.

Барба Иванчић, дедек од шездесет и кусур година, као пубертетлија мисли да испада зајебан јер по текстовима сије вулгаризме па људе назива “сероњама који кењају о пишању”. Био сам у искушењу да му напишем “Барба, серем ти се у уста”, а онда сам погледао тко је све објавио или пренио најновију његову неполемику са мном. Дотичне портале уређују сљедећи ликови: Амер Бахтијар, познат по активном активизму у служби Активне исламске омладине, Алмедин Дино Шишић, живи доказ да стереотипи о глупим Босанцима нису увијек промашени, Љубо Филиповић, фигура толико кукавна да га је грехота и исмијавати, Дарко Шуковић, довољно је рећи - “антенџија”, те напосљетку Сенад Авдић који је ономад, у листу у чијем је импресуму Виктор Иванчић био потписан као главни и одговорни уредник, с дебелим разлогом био описан као “бошњачки Смиљко Шагољ”. У контексту таквог друштва, за барбу Виктора могу само рећи: Ко га је клео, није дангубио.  

Барба познат по синекурчини за неписање у ријечком “Новом листу”, о чему је и књигу саставио, посљедњих година синекурише тако што од буџетске ставке коју је Република Хрватска намијенила за српску националну мањину откида солидан постотак да би наплатио своје пљување већине људи и институција које већина Срба цијени и поштује. Некима је то било супер, али таквих, стижу ми хабери и аброви, убрзано понестаје.

Адио, Барба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.