Аутом, калашом, бомбом, собом, гробом, понегдје и робом

Босна и Херцеговина је земља апсолутних слобода. Слобода убијања пјешака аутима, је, рецимо, привилегија политичара. Зашто не би људи, добра кола се човјеку отму из руку, покупе пјешака, па онда, као по ђав'лу, дође н'аква полиција и почне нешто мјерити и запиткивати, као да човјек - политичар нема паметнијег посла него да се пегла људима са средњошколским образовањем. Судбина земље у питању, а они би нешто да политичар пуше у балон, одговара на будаласта питања типа "Јесте ли пили?" или "Јесу ли вам, можда, кочнице неисправне?" Као да политичар нема паметнијег посла него да гледа под ауто и пипа кочнице. Има неких па хоће и крв државном човјеку да ваде, к'о да нису и ти полицијоти државни службеници већ какви вампири, ђаво их не однио дабогда. Да виде, канда, има ли алкохола у крви. Па, и ако има, квалитетан је, није нека брља босанска него частан коњак или виски. Узму човјеку политичару вријеме, живце, памет, као да држава има пара да плаћа његове прековремене сате док га жандари испитују насред цесте као каквог криминалца. Руку на срце, све се то изглади, пјешак је обично од оних неважних људи, лако је заборавити онога кога ће се само родбина и пријатељи сјећати. Јер, постоје људи чије вријеме није новац, па им боравак у болници или ускраћивање остатка живота није баш неки терет.

Није свака жвака за слаба стомака

Ако мислите да имам болестан смисао за хумор, значи да сте још увијек здрави, барем гдје је најважније, у глави. За разлику од здравља ми у мене. Ја сам се, чини се, озбиљно разболио, стомак ме убија чим погледам интернет или отворим новине. У пошти видим да је неко мени драг стално лоше или још горе. У новинама, опет, видим да је неко кога не знам страдао као нико мој. Још наглашавам да ја нисам неки добричак, покварен сам да ми је мука од мене, али џаба. Уби ме све. Могу мислити како је тим добричцима кад је мени, у гријех огрезлом рабу божјем Веселину, овако, кад ме стомак пресијече чим ми се обрве намрште. Сад, умјесто да Бога молим да ми дадне бољу памет, молим га да ми да бољи стомак. Само да не боли, макар и даље беспаметан остао... На празнину у глави човјек се некако и навикне, али на празнину и бол у стомаку, никако. Заправо, Бог човјеку и ово мало памети даде да му буде теже, да га више боли што више мисли. Шалим се ја опет. Дао је Бог памети колико треба, само је ми наопако користимо. А и овај бол у стомаку није ту без везе, хоће Он нешто да ми каже, али ја овако голорук и голоуман, још нисам Њега спознао толико да га могу лако разумит'. Не разумијем ја до краја ни себе, али ме тјеши што ме, вјеровати је, не разумијете ни ви. Па ћу ја наставити гдје сам стао, да и ви и ја уживамо у љепотама слободе овог свијета у којем живимо. Ех, кад се сјетим оних дана кад ме је стомак само од смијеха знао забољети...

Краља за предсједника

Можда ме стомак боли зато што сам Србин? Предсједник ми не зна енглески, краљ ми не зна српски. Џаба ми се тјешити како је Никола Тесла измислио двадесети и двадесет и први вијек, а Душко Попов промијенио ток свјетског рата. Али, могу се утјешити тиме што живим у најслободнијој земљи свијета, земљи толико слободној да чак и продавачи јагода могу да оформе своје бомбашке групе, да имају своју мафију. Недавно, кажу, због цијене јагода, на бихаћкој пијаци, док ово пишем, непознати минер ставио бомбу за штанд нелојалне конкуренције. Надам се да нисам погријешио име града, не да ми се тражити и гледати по интернету, опет ће ме стомак забољет'. У игри је било читавих пола КМ нижа цијена. Може ли се то назвати "чудом босанског отпора снижењу цијена јагода"? Јесу ли непознати минери били голи, боси, пркосни од сна, имали патике и фармерке умјесто униформи и били слабо наоружани, малобројнији од двије од експлозије настрадале продавачице јагодичастог воћа? Спада ли и то и такво насиље у домен људских слобода? Је ли то био праведни гњев поштених јагодара? Не бих се чудио да их какав добар адвокат ослободи одговорности због процедуралне грешке или доброг владања у основној школи. Или да федерални суд поништи одлуку кантоналног јер у државном суду судска полиција штрајкује јербо су им смањили плате толико да су ови сваког првог у мјесецу дужни држави по 20 марака.

Двоје од пет и село да те Бог сачува

Босна је толико слободна, гола, боса, пркосна, да чак пркоси новом свјетском поретку, и не само то, пркоси и службено проглашеном друштвеном уређењу! Понегдје се, читам, задржало друштвено уређење као у првобитним демократијама. Као у старом Риму и још старијој Грчкој. Робовласништво. И то у приватној режији. Село не знам, из горе наведених разлога нећу ни тражити, драг ми је стомак, али ту су једни држали дјевојку, мучили је, изгладњивали, понижавали... Неко из села робовласника пријавио. Није прошло ни десетак година робовања на очиглед цијеле насеобине, а неки противник робовласништва пријавио ропство полицији. У римско доба није било мобитела па нико није могао сликати роба мобителом. И пријављивач детаљно пријавио како су дјевојку тукли, упрезали у кола, изгладњивали, тјерали да спава са свињама... Пун детаља вишегодишњег мучења које није могао видјети одједном. Прорадила човјеку савјест? Или му се комшија замјерио, па му се хтио осветити? Не знам. Ваљда ће полиција сазнати. Волио бих да га неко приупита зашто раније није пријавио сотонско мучење другог људског бића. Зашто други нису пријавили мучење дјевојке? Знам да је један од пет људи способан на најгоре могуће начине мучити друго људско биће. У рату, чак двоје од петоро људи. Нисам то из прста исисао, било на предавањима из психологије, на прве двије године комуникологије. Ако мени не вјерујете, питајте професора Диздаревића. Једно до двоје од петоро људи имају предиспозиције да буду нељуди. Али, како цијело село може гледати нешто такво и правити се да не види? Има ли у том селу ико очи, уши, руке, стид? Имају ли ТВ? Је ли ико ишао у школу и макар тамо сазнао да у Европи, у двадесет и првом вијеку, нема робовласништва? Хоће ли тај што је пријавио мучење имати проблема зато што је нарушио имиџ БиХ? Је ли робовласништво на снази само у том селу или у читавом тузланском кантону?

Опроштајни спот пред концерт за калашњиков

Понегдје у БиХ рат још није готов. Недавно је један више од 40 минута пуцао по Сарајеву, посред града. Полиција гледала, ваљда да му не наруше права. На крају га упуцали у ногу, ваљда била нека утакмица па да иду кући гледат' на миру. Ја, блесав какав јесам, гледам његов опроштајни спот, снимио човјек прије пуцњаве. Каже, потроваће и Нијемце и њихове кућне љубимце, да виде чија нана црну вуну преде. Хајде то, Нијемци и пашчад ће страдат', није ни први ни задњи пут, али ме стомак заболио од неколико наоко неважних ријечи. Кад је предлагао другима, умјеренијим од себе, да раскалаше калашњикове и покажу свијету "чија нана црну вуну преде", они му рекли: "Немој сад, Мевлиде, није још вријеме..." Ја се, с болом у стомаку, питам, које вријеме? Кад ће доћи вријеме да се Мевлид и компанија обрачунају са остатком Босне? Свијета? И Херцеговине, Боже убрани и сачувај!!! Господе Исусе Христе, Сине божји, помилуј ме! Да узмем табак и скренем филџане с њега, да га ставим за пантоле, на леђа, ако какав Мевлидов јаран закључи да је дошло вријеме? Да одем код чика Шућре (најбољи мајстор за "фордове" у Херцеговини) и питам има ли какав стари "фордов" блок мотора, да ставим у пантоле, на стомак, да ми не прорафала и ово мало дроба што ме још не боли? Калашњиков не пробија блок мотора, тек да знате ако вам затреба штогођ поузданог оклопа. Не излазите с тијем блоком пред М-84, онај од 7,62 мм, и то пробија, у сну се не снио. Терористички кампови, попут онога на Погорелици, говоре како се неко спрема за наставак рата. Додуше, и онај хоџа у Глухој Буковици је имао и своју визију сексуалног образовања, али чисто сумњам да ће се то у остатку земље уврстити у обавезан школски програм. Барем се надам да неће. Хм. Идем си чај направит', нешто ме стомак боли. Ето ме одмах. "Бекунис" није лош. Топло препоручујем, пије се млак. С медом, ако га се штогод нађе у шпајзу.

Послије чаја

Срећом, има још меда. Само да видим гдје сам оно стао... Отегне се ово прављење чаја, те док провре вода, те док се охлади, прође вријеме... Аууу... Нагрдих ја ову своју земљу. Што је најгоре, грдна је од себе, не могу је ја грђе нагрдит' него што је од себе грдна. Има ту тероризма као уређења, робовласништва, шеријатског уређења, феудализма, тоталитаризма, стаљинизма, титоизма, вехабизма, монархије, олигархије, анархије, скоро па туфахије, а све се скупа, бар што се међународне заједнице тиче, зове једним именом, демократијом. Само једну фалинку има, веле, та демократија. Јакоб Финци и Дерво Сејдић не могу да се кандидују за нешто. Не знам баш за шта, али није ми замјерити, пошто избјегавам интернет из здравствених разлога. Како год, не могу зато што је један Јевреј, а други Ром. Кад се то ријеши, Босна, гола, боса, пркосна, поносна, поспана, може на још један корак од Европске уније, скупа са свим својим друштвеним уређењима, укључујући и робовласништво. Нађе се у Босни и другојачијих проблема, али тај са та два бедуина је, што се тиче матере Европе, најгори. Кад се та двојица могну кандидоват' за то нешто, Босна ће се обут', најест', напит', разбудит', обућ', можда и "пљухнут" "питралоном" по образима и кренути у боље сутра.

Кад стомак приздрави и Босна се осоли

Опет ће испасти да сам злочест и да не волим Босну. А није јој лако, да је Бог неслану поможе и бољу јој памет дадне чим мени стомак приздрави. Није, јадна, имала неку прошлост та, да простиш, Босна. Вазда колонија, вазда нечији окрајак. Док се у Европи развијало цивилно друштво, била ту комбинација турског зулума, робовласништва и, као највећи османлијски домет, спој робовласништва и феудализма. Онда дошли Аустријанци и укинули робовласништво, оставили само пола друштвеног уређења, тај феудализам. Док је Европа развијала радничке покрете, стварала филозофе, државнике, технологе, полемисала о појму битка и небитка, код нас се скупљала десетина и трећина. Онда је дошао бравар Јожа да нас подучи како Запад једе људе и како су тамо радници робови капиталиста. Истина је, Тита ми, ја сам то вјеровао и махао заставицом док је Тиле пролазио, док су се моје веселе дјечје телеће окице раздрагано смијале а усташца са неравним зубалом узвикивала "Ми смо Титови, Тито је наш!". Вала баш... Погледајте рјечник турцизама а ја идем попити ранитал и, ако ми стомак да, мало заспати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.