Аутоцензура и депресија

Почетни идеолошки ентузијазам, који доводи до успоставе тоталитарног система, и који ухвати део мислећих људи - у нехуманој пракси се брзо истопи. И онда се мислећи заговорници идеолошког друштва поделе на разочаране депресивце, који се повлаче у себе, и разочаране конформисте - који настављају да понављају мантре у које су одавно и сами престали да верују.

И једни и други, тако, постају жртве аутоцензуре.

Слично ствари стоје са мислећим људима који су тоталитаристичкој идеологији од почетка били противници - и који нису имали у шта да се разочарају. А који се, као свесни губитници, у већем броју придружују победницима-депресивцима, у тишини мучећи своју муку, а у мањем победницима-конформистима, лицемерно се бусајући у "фашистичке", "антифашистичке" или какве све већ не груди, у потрази за похвалама, признањима и привилегијама.

Такви конформисти - идеолошки конвертити - обично су најбескрупулознији, пошто је сопственог неморала најсвеснији.

И тако бива док је тоталитарни систем млад и док мислећи људи памте оно што му је претходило.

Како систем стари и како пристижу генерације које се времена пре њега не сећају, ситуација постаје привидно мање драматична и утолико безнадежнија.

Цензура наоко попушта, несвесна аутоцензура јача, разочараних је све мање, конформиста је све више. И живот тече устаљеним током, све док неморал не ојача толико да се систем уруши, а маса однегованих лицемера без муке пресвуче дресове и почне да служи новој, победничкој идеологији.

ОД ХИПИКА ДО МАЈКЛА МУРА

Иако у данашњем свету постоје класична тоталитарна друштва и мада број људи који у њима живи нипошто није занемарљив - чак би се могло рећи да је доминантан - глобално господари прикривени тоталитаризам и нескривени неоколонијализам.

У том, прикривеном тоталитаризму, класична цензура је - наравно, привидно - прилично блага, мада се појављују озбиљне снаге које теже њеном ригидном успостављању.

Аутоцензура - што свесна, што несвесна - међутим, буја.

А они који одлуче да се против цензуре и против аутоцензуре боре, уместо стриктних забрана и директног насиља, бивају изложени мукама игнорисања, прећуткивања и осталим "благодетима" које нуди "политички коректна", на цивилизованом злочину заснована цивилизација.

Ретке, опет, којима пође за руком да пробију зид софистиковане цензуре и њихова реч допре до респектабилног броја људи - чекају специфична искушења.

Нови, глобални тоталитаризам - по чему се, између осталог, разликује од класичних тоталитаризама - установио је веома ефикасну методу корумпирања бучних дисидената.

Вођен идејом да је човек кварљива роба, он борцима за правду који су успели да пробију готово непробојни, отрцаним звуковима испуњен шум цензуре, омогућује део материјалних благодети чијом дистрибуцијом господаре они против којих се ти борци боре, претварајући их у део система и обесмишљавајући суштину њиховог отпора.

За разлику од класичног тоталитаризма, нови, глобални тоталитаризам од тих дисидената не тражи да од својих ставова одступе.

Напротив.

Јавна присутност тих људи, баш таквих какви јесу - наравно, у ограниченим дозама - потребна је као доказ "толерантности" система. А релативно високо место на друштвеној лествици које им је обезбеђено, ма колико незгодне ствари говорили, не само у очима масовном културом залуђених маса него и објективно, обесмишљава сваку њихову реч.

Рецепт пронађен у другој половини прошлог века, претварањем шездесетосмашких вођа и истакнутих хипика у елиту система и планетарне поп иконе, примењује се и данас. Само што су данас, када не постоји опасна источна, црвена алтернатива, дозе у којима се таква чудеса сервирају јавности неупоредиво мање.

Како рецептима и приличи: апотекарске.

На стотину шездесетосмаша и хипика, тако, данас имамо по једног Мајкла Мура.

А кад смо код Мура, тај жестоки левичар и критичар капиталистичког система, кинематограф и публициста, сам је - истина, делом иронично - признао како га је систем поткупио, омогућивши му моћну дистрибуцију и велике тираже, који су га претворили у капиталисту.

Да ли је Мур одбио ту дистрибуцију?

Наравно да није.

Јер је смисао сваке написане речи да буде прочитана и сваког снимљеног филма да буде гледан.

Да ли је Мајкл Мур почео да се систему додворава и своје ставове умекшава?

Није.

А да ли га је, упркос томе, систем привилеговањем победио?

Наравно да јесте.

Да ли је Мур имао алтернативу?

Ако ћемо поштено - није.

И у томе је трагедија савремених дисидената који дођу у прилику да своје ставове глобално саопште и да се суоче са чињеницом како, шта год рекли, неправду против које се боре и која их надмоћно се смешкајући тапше по рамену - чак ни у апотекарској дози нису успели да исправе.

НЕОКОЛОНИЈАЛИЗАМ

Ако тако ствари стоје са "успешним" дисидентима у колонизаторским центрима, чему да се надају мислећи људи у колонијама каква је наша?

Ничему добром, ако намеравају да мисле својом главом.

И још мање добром ако су спремни да за шачицу привилегија главу одшарафе.

Па, ипак, на једног пораженог, али искреног левичара Мајкла Мура, у свакој колонији постоје хиљаде "левичара" дотираних капиталистичким новцем, задужених да за ситне паре машу главама које су, за још ситнију корист, сами себи претходно поскидали са рамена, извикујући испразне "политички коректне" пароле.

Људима који главе још увек користе, међутим, лако се дешава да, свесни узалудности изговорених речи, падну у депресивну ћутњу.

Што је специфичан вид аутоцензуре.

Који није узрокован ни несимпатичним страхом, ни одвратним конформизмом.

Него - оправданим умором.

АПОКАЛИПСА СУТРА

Мислеће људе, наиме - у свету у ком живимо, и са историјским сазнањима које имамо - због ове специфичне, депресивне аутоцензуре, није поштено осуђивати.

Овај свет, који је значај речи презрео, барем тренутно, речима није могуће изменити.

Реч ће поново постати значајна онда када "економска база", што би рекао Маркс - и то "економска база" у центрима економске моћи - буде коначно доведена у питање. Па, таква, у питање доведе и "друштвену надградњу".

И када се - суочене са празним стомацима - масе подигну.

И када систем, доведен у питање, одустане од софистикованих облика владања, па и софистикованих облика цензуре.

Дакле, када изговорена реч поново постане опасна. Између осталог - и за онога ко ју је изговорио.

До тада, мирне душе можемо да будемо депресивни.

Јер тај крвави тренутак, који ће извесно доћи, а који ће, такође извесно, бити ужаснији и од тренутка у ком живимо - нашу депресију у потпуности оправдава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.