Aљуш и Борис

На обнаженој његовој површи слагале су се сунчане сличице попут танких титравих стакалаца у боји, прелијевале су се шаре на њежној дјевојачкој кожи. Бијела кошуљица у којој је заспала повукла се и набрала на грудима, а испод кошуље назирала се тек зацвијетала ружа њене малене дојке. Руке је као вјенчић савила изнад чела по којем су бљескале плавичасте мрежице сићушних вена. Дозрела дјевојка, у свом још бестрасном тијелу дјевојчице, тако је чисто и невино дисала.

Зашто сам онда трчао

Борисова и Веснина мајка, плашила се својим покретима да узнемири ово топло јутарње гнијездо спокоја, притајила се кад је Борис устао, знала је да је с Aљушем уговорио састанак. Нека јутро проведу у дворишту, мислила је, и тамо се може учити, ко хоће да учи, а кад превлада жега лако ће се склонити овдје у собу. На столићу поред њеног кревета, куцкао је пластични будилник, своје лагано кретање по собици, Борис усклади с куцањем тог сата. Одвали пола хљеба који је мајка пекла у пећици, коју су им поклонили Aљушеви родитељи, боље Aљушева мајка, рођена Сарајка. Живјели су у њеној породичној кући у Сарајеву све до рата, када су побјегли на Косово, у очев град и њихов стан. Борис зграби и конзерву паштете и истрча из Објекта на двориште. "Боља је била јуче", рече Aљуш кад је окуси. "Па , то је иста, она холандска, само њу и добијамо у Црвеном крсту, нема друге..."

Мрзовољан и још поспан, Aљуш предложи и данас да иду у његов стан и наставе преснимавање касета, тамо су сами и слободни, нико их не омета. Борис то одмах прихвати, али се зачас предомисли, и једнако мрзовољно предложи да пођу у шуму. Он је с родитељима, каже, овамо често долазио на излет, али никад нису ишли даље, према вису. Aко би и кренули, увијек би се враћали прије врха. Његова се мајка прва окретала назад, говорила је: "Ошта ми је да се верем да бих горе појела кувано јаје као планинари, или да се као фол одушевим њиховим отрцаним прастарим вицевима, ма да не би!" Aљушев отац би одмах пристајао да се врате, заправо једва би то дочекао, није волио да хода, исмијао би оне што су трчали трим-стазом у подножју. Кад му неки посао не би кренуо онако како би он желио, кад у нечем не би имао успјеха, он би понављао: "Па  зашто сам онда трчао, па зашто сам онда трчао". Aљуш је увијек желио горе да се попне, слушао је како се са брда види пола Косова.

"Па, важи, идемо, ни ја нисам био горе", рекао је Борис, "али причекај мало да нађем неку флашу и наточим воде, бићемо жедни..."

Ми не волимо Србе

Кад зађоше у шуму, дјечаци поведоше разговор о дјевојкама. Са оваквих излетишта, млади се издвајају и сакривају по шумским заклонима и густишима, куда пролазе падају пољупци и ријечи љубави, а тек при крају, скривено, и понека суза. Aљуш упита Бориса да ли је икад пољубио неку цуру, оно озбиљно, не са шале; он, каже, јесте, и то много пута, дирао им сисе и држао их у својој руци. Оне су, вели, као живе, некако исклизну и бјеже као кад би пиле држао у шаци. Да би избјегао разговор коме није био вјешт, Борис се сјети да његова мајка овим путем одлази да тражи гљиве и скупља траве за чајеве. Aли гдје их каже налази кад он ево види како је земља испуцала од жеђи,  како је све суво и голо.

"Шта је твоја мајка?" изненади га Aљуш, "мислим, шта је по вјери?"  "Не знам, богами", замуца Борис, "мислим да она није никакав вјереник". "Мислиш, вјерник", исправи га Aљуш, "она је Српкиња као и ти?!" "Не, ја нисам, ништа нисам, само је једна моја бака, а сви други су друго...""Говориш као да си ти Шиптар", насмија се Aљуш, "шта су друго?" "Па, мој тата је Југословен, а његов тата је био Словенац или Словак, ко ће их знати. Моја мама је Хрватица, а њена мајка, моја друга бака је Пољакиња, или Рускиња, тако нешто, ма код нас се нико не би снашао".

"Поштено да ти кажем, драго ми је што ниси Србин, код нас не воле Србе..."

"Не волим ни ја Шиптаре, толико да знаш."

"Па, шта ћеш онда са мном?"

"Ти си друго, пола Босанац, тета Лејла, твоја мама је ...."

"Вараш се, и моја мајка је Шиптарка, само је рођена у Сарајеву, тамо је мој дјед имао пекарску радњу..."

"Па, то нема никакве везе", помирљиво ће Борис.

"Има, има, ми не волимо Србе, а ти кажеш ниси Србин".

"Ја не знам, баш тачно шта сам, питаћу маму, она зна боље од нас..."

Дрво

Као да нису прекидали разговор о љубљењу, Борис ненадано прекину овај рафал нација, прекину Aљушево кратко ћутање: "Ја сам само једном пољубио једну Марину у ранијем смјештају на Фрушкој гори, зато што су њу љубили сви дјечаци, и они мањи од мене. Гањали су је исто као и Ену. Ена је била куја која је живјела и чувала кућу у којој смо се смјестили. Био је и један мали, Лепо му је било име, био је умиљат, имао је црвеносмеђу длаку мало коврџаву, а између очију једну велику црну пјегу. Он је био мали, није могао да се попне на Ену кад му се дигне, као што су могли они већи. Због Ене су долазили и туђи пси издалека, некако им је мирисала. Била је велика и висока, Лепо није могао да скочи на њу. Онда би је Марина придржала, притискивала би је с леђа. Ена би се угнула и некако полегла, а Лепо би онда скочио на њу, ми смо му помагали. Док би Марина придржавала Ену ми би је љубили све један по један. Дирали смо је за сисице и за пицу. Ја сам их само гледао, нисам их дирао, а Марину сам пољубио". Борис нагло прекину своју причицу и једва чујно упита: "Шта је оно тамо, види, Aљуше, на оном дрвету?" Дрво, које се једном повијеном граном укочило, повило према земљи, вукло је наниже и укоченог човјека. Свијетлоплава кошуља на њему прелијевала се у модрикасте сјенке по зеленом, жедном грању. За тренутак као да се и дјечаци укочише, окренуше се без ријечи, и као да неког хоће да заварају, потрчаше натраг низ путељак којим су се пењали.  То је онај из Крајине, помисли Борис, којега су обезнањеног довезла кола хитне помоћи. Три дана је лежао у Објекту, у углу који су звали дневни боравак, зимском деком покривен по глави. За три дана ни једну једину ријеч није изустио.

"Он се објесио!" прошапта Aљуш и потрча као да се котрља. Борис га је једва сустизао. Изнемогао, он успори трчање тек кад се испред њега зацрвени кров Објекта.

"Он се објесио", понови Aљуш и смртно блијед не сачека да то Борис потврди, већ свом снагом потрча из дворишта на цесту према граду. Борис претрну од своје самоће и исцрпљен од страха свали се на клупу. Рукама покри очи и зајеца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.