Ако ме разумете

Ових дана један сликар и један књижевник разговарали су баш о томе. "Ти си умјетник свијета, а ја језика", рекао је књижевник сликару. "Ти сликаш за свачије очи, ја пишем на једном језику. Језик је моје оружје. Језик је моја умјетност. Ја сам мајстор језика, а ти мајстор љепоте".

И заиста једино одређење писца је језик на којем пише. То није држава, није континент, није ништа, само језик са којим се игра, који је његов алат и моћ. И што је већи мајстор игре, то је бољи писац.

"Српски језик је моја једина отаџбина", рекла је недавном интервјуу "Независним" пјесникиња Дара Секулић.

"Држава је језик"

Прошлог мјесеца замјеник предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ Сафет Софтић упутио је Уставном суду БиХ иницијативу за оцјену уставности члана 7. став 1. прва реченица Устава Републике Српске у дијелу у којем стоји: "језик бошњачког народа".

"Сматрамо да овакво уставно, нормативно одређење у Уставу РС службеног босанског језика крши многобројна права из Устава БиХ, како бошњачког народа, тако припадника осталих, који су се опредијелили да говоре босанским језиком као својим матерњим, те да постојећи систем представља и дискриминацију колективних и индивидуалних права", навео је Софтић у захтјеву Суду да дио који гласи "језик бошњачког народа" прогласи неуставним и нареди Народној скупштини РС да тај дио измијени у "босански језик".

Зашто је Софтићу баш толико стало (и не само њему) да се језик којим говоре Бошњаци зове босански, иако је употреба тог назива спорна не само Србима или Хрватима у БиХ, него и науци о језику, па тако и ионима који се баве том науком, лингвистима?

Зато што је то политичко питање, јер је језик овдје претпоставка националног идентитета, а стварање свих нових нација прати стварање њихових, посебних "језика". Како је то ствар политике и како и те нације имају карактер политичких, тако се и њихови језици простиру у оквиру постојећих државних граница.

Тако би и босански језик, назван по географском одређењу или (полу)имену државе у будућности требало да постане одређење идентитета свих народа или свих грађана који у тој држави живе. То је крајњи циљ.

Промишљања о језику и националном идентитету дао је почетком 19. вијека Јохан Фихте својом максимом: "Нација је језик". Прилагођена нашим приликама ова максима може да гласи: "Држава је језик".

Још од распада Југославије питање језика у државама насталим послије тога је најмање лингвистичко и највише политичко.

Иако јасно и прецизно свјетска лингвистика захтијева да се име језика изводи из имена нације, крајњу намјеру инсистирања на термину босански и одбацивању термина бошњачки језик, разоткрива баш овај примјер.

Национална и универзитетска библиотека у Сарајеву је приликом категоризације писаца из БиХ Петра Кочића сврстала у "писца босанског језика". Бадава је Кочић писац (како тврде књижевни критичари) најчистијег српског језика. Бадава се за живота свом својом снагом борио против стварања босанског језика, сматрајући га вјештачком категоријом.

Баш тај примјер јасно разоткрива намјеру да сви српски и хрватски писци, рођени у БиХ, једном постану босански писци, чиме се уништава културни идентитет два народа у БиХ.

Али није покушај наметања босанског језика "од јуче". Међународни управник БиХ Бењамин Калај прије више од 100 година такође је покушао да на исти начин, насилно, вјештачки, не поштујући историјску реалност, створи "босанску нацију" која говори "босански језик".

Јасно је да и данас постоји нескривена намјера да се "босанска нација" дефинише као политичка нација (која обухвата цјелокупно становништво БиХ, па и све мртве и живе писце рођене на овом простору), као и да та нација треба да добије посебан етнички идентитет кроз "босански језик".

А шта кажу правници? Они наводе да ниједна правна норма, законски акт, изузев Устава ФБиХ не дефинише употребу босанског језика. Једино у Уставу ФБиХ службени језици у Федерацији су босански, хрватски и српски.

Они који дуже памте тврде да се управо ту крије и мистерија нестанка Дејтонског споразума. Наиме, из Архива Предсједништва БиХ у Сарајеву нестао је оригинални документ Дејтонског мировног споразума (један оригинал налази се у Паризу), који је и званични Устав БиХ. Дејтонски споразум до данас није нађен и није преведен.

Постоје тврдње да је оригинал Дејтона нестао управо због језика, јер у њему пише да су службени језици превода Дејтонског споразума: бошњачки (Bosniaks), српски (Serbian) и хрватски (Croatian).

Иако се понавља да Дејтонски споразум никада није службено преведен на језике народа у БиХ, нити је тај превод објављен у "Службеном гласнику", наводно ни то није тачно. Дејтонски споразум је одмах преведен и објављен у "Службеном гласнику ФБиХ", али је "Службени гласник" спаљен. Поново због дефинисања назива службеног превода енглеског текста Дејтонског уговора на језике: бошњачки, српски и хрватски. Наводно је онај који је извршио тај задатак награђен позицијом у ЦИК БиХ.

Све то може бити и не мора (док истражни органи не утврде), али невјероватно је да је до данас једина званична верзија Дејтона, па тиме и Устава БиХ, она на енглеском језику на сајту Канцеларије високог представника. Државне институције користе незваничне преводе најважнијег документа државе који се разликују од превода до превода, што оставља простор за различита тумачења и манипулације.

Да ли је Дејтон нестао због тога што је језик у њему "Bosniaks" а не "Bosnian" или не, остаће сфера нагађања све док се не оконча трагање и прикривање које траје 20 година и док БиХ не дође у његов посјед. Или док бар један члан Предсједништва БиХ од Француске не затражи оригинал и његово службено превођење. Може и српски члан, свеједно.

Заједнички језик подјеле

Али да се вратимо језику. Није спорна само употреба назива "босански" за језик којим говоре Бошњаци, него и то да ли су језици којим говоримо различити, лингвистички засебни или се ради о једном језику са више варијанти или дијалеката.

Почетком вијека аустријски писац Карл Краус рекао је за Нијемце и Аустријанце: "Једино што нас дијели је заједнички језик", а хрватски лингвиста Сњежана Кордић сличну тезу данас износи овако: "Језик је измишљен разлог за раздвајање".

Лингвисти се слажу да су српски, хрватски и бошњачки један језик са различитим варијацијама и да имају свега око два одсто разлика.

Сњежана Кордић у својој књизи "Језик и национализам" пише да народи у четири средишње земље бивше Југославије - Бошњаци, Црногорци, Хрвати и Срби - говоре један стандардни, а не четири језика.

Она своју теорију заснива на лингвистичким критеријима, који кажу да људи који међусобно течно разговарају, људи који се потпуно разумију кад разговарају, говоре заједничким стандардним, полицентричним језиком. Исто као што су Аустријанци и Нијемци, или Американци и Британци различите нације које говоре заједничким језиком, унутар којег постоје препознатљиве разлике.

"Разлике су минималне, корисници се међусобно добро споразумијевају, не треба се преводити са једног стандарда на други. У вријеме када се формирала политика националних групација језик је узет као одредница саме нације. То прави све проблеме", став је и директора сарајевског Института за језик Ибрахима Чедића.

Иако се у језике у земљама бивше Југославије уводе бројне "новотарије" како би били што различитији (Хрвати су давно прихватили начела Мађарске академије наука из 1825. да би требало преводити стране ријечи и стварати сопствене, па чак објављују и наградне конкурсе за нове ријечи), Сњежана Кордић ипак одбацује тезу да би овај тренд могао довести до тога да за 50 година говоримо различитим језицима.

Колико труда смо уложили да нам се језици разликују пошто-пото није тешко видјети на само једном примјеру. Ако гледате рецимо Дневник БХРТ-а данас и Дневник ТВ Сарајево из 1992. године видјећете колико је различитих ријечи стављено у употребу у том периоду. Па никада се у Сарајеву није говорило ни плаћа, ни опћина, ни уред… Никада.

Једина срећа је да још нема потребе за ангажовање преводилаца или има? Посланик Заим Бацковић у сриједу је напустио сједницу Парламента БиХ уз пријетњу да се не враћа док не добије преводиоца на "босански језик". Циркус уживо.

А све је већ виђено у оном скечу о језику "Надреалиста" у којем проф. др Нермин Падеж са Института за језик и књижевност из Чајнича објашњава своје епохално откриће да не постоји српско-хрватски језик, него да се ради о шест различитих језика: српском, хрватском, босанском, херцеговачком, црнском и горском. Своју тезу објашњава примјером у коме се проста реченица "Ја читам" на шест језика чита потпуно различито (то различито је наравно потпуно исто).

"Надреалисти" су, као и много тога, предвидјели и да ће копља стварања нових држава да се ломе и на језику, чему је допринијела теза да и нација, али и свака држава настала распадом Југославије неизоставно мора да има свој, посебан језик.

Оно чему смо се тада смијали данас живимо. Само што смо данас ми они исти глупани из скеча којима смо се одваљивали од смијеха прије више од 30 година. Како се на босанском, херцеговачком, црнском и горском каже: Идиот? На српском се каже идиот, ако ме разумете.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.