Ајнштанд или нечувено разбојништво

Некада, у вријеме одрастања, постојале су незаобилазне књиге као што је била “Дјечаци Павлове улице” мађарског писца Ференца Молнара. Садашње вријеме ме подсјетило на ријеч ајнштанд (еинстанд) из тог дјечјег романа која обиљежава сукоб двију група дјечака око простора за игру и настојања да они јачи отму оно што припада дјечацима Павлове улице. У књизи пише: “Када неки јачи дјечак види слабијег од себе гдје се игра кликера или рошчића, па хоће од њега да узме играчку, онда само каже: ајнштанд. Та ружна њемачка ријеч значи да јаки дјечак прогласи кликере за ратни плијен, а ко се усуди да се супротстави, против њега ће употријебити силу. Ајнштанд је дакле и објава рата. Кратак, али језгровит израз за опсадно стање, за насиље, за право песнице и за разбојничку владавину”.

Уз ту “ружну њемачку ријеч” иде и разбојничка владавина. Баш онако како то чини лажни високи представник К. Ш. уз саслужење западних амбасада у Сарајеву којима  тепају “земље Квинте”, а заправо су “земље сепсе” које годинама трују односе и поништавају могућност договора демократски изабраних представника два ентитета и три конститутивна народа у БиХ. Све то прати усхићење и слуганство политичког Сарајева. Тај њемачки туриста, као самозвани корумпирани “високи представник”, досад је за 40 мјесеци боравка у БиХ накупио за себе око милион евра на које не плаћа порез, плус плаћени трошкови, још и разни додаци и привилегије.  Отимач К. Ш. је намјерио отети Републици Српској њену имовину - пољопривредно земљиште, шуме, воде, руде и руднике, али и све објекте изграђене до почетка рата у БиХ 1992. године. Таквих је већина постојећих школа, болница, вртића, мостова, путева, улица и тргова,  жељезничких и аутобуских станица, домова културе, електрана, брана и насипа, водовода, каменолома и много чега другог и све то К. Ш. ће прогласити “државном имовином Босне и Херцеговине”. Та “државна имовина” би у земљишне књиге и катастре била уписана као власништво “државе БиХ”. Тако шмитовано набилдана бошњачка БиХ би као своју милостињу дозволила Републици Српској да нешто од те “државне имовине” користи за потребе својих становника. Српска не би имала ни власништво, ни располагање том имовином, а што све има Брчко дистрикт који је у заједничком власништву Српске и ФБиХ ?!?

Пљенидба Козаре, Сутјеске, Доње Градине

Шмитована  БиХ би могла ту имовину Републике Српске давати странцима, Нијемцима, Арапима или коме другом, наплаћивати од њих закупнину, могла би је залагати код, рецимо, Дојче банке за куповину оружја за неуставне тзв. оружане снаге БиХ, за куповину Хелезових дронова и ракета, Бакирових топова и хаубица “за не дај боже”. А  кад се то не плати Дојче банци, онда они дођу и плијене - оно што је на територији Српске, нпр. националне паркове “Сутјеска” и “Козара”, меморијални комплекс јасеновачких жртава фашистичког терора НДХ у Доњој Градини. Када нас нису покорили Хитлерови нацисти, онда би то окупирали  на основу закона К. Ш.  као љубитеља и поштоваоца нацистичких  пилота са Хитлеровим одликовањима. Немојте рећи да је све ово незамисливо. И у Грчкој су тако мислили, али их је дужничка криза прије неколико година подсјетила шта би им могле урадити стране банке, али и владе “партнерских држава”. Страховит притисак, прије свега Њемачке, био је толико понижавајући да се то није могло слушати ни гледати, како је свједочио министар финансија једне чланице ЕУ. Нобеловац Пол Кругман је написао да су услови наметнути Грчкој - чиста осветољубивост, док је један посланик њемачког Бундестага питао - зашто Грчка не би продала и Акропољ који је уписан на листу УНЕСКО-а као свјетска културна баштина. О могућој продаји појединих грчких острва ради плаћања дуга, писао је и Џозеф Стиглиц. Помињани су луке, жељезница, електроенергетски систем да би се формирао фонд од 50 милијарди евра  од грчке јавне имовине као гарант нових кредита које би Грчка тражила од страних банака, које су је и довеле у дужничко ропство.

Поништавање математике

Наметањем “закона о државној имовини” К. Ш. би грубо прекршио међународно право чији је саставни дио Дејтонски споразум, а погазио би и Устав БиХ као Анекс 4. Дејтонског споразума у чијој преамбули пише: “Позивајући се на основна начела договорена у Женеви 8. септембра 1995. године и Њујорку 26. септембра 1995. године”. Ово су документа позната као Женевски и Њујоршки принципи утврђени вољом зараћених страна у БиХ, а прије мировне конференције у Дејтону која је одржана тек након тога, од 1. до 21. новембра 1995. године. Та конференција никада не би била одржана да нису потписани принципи који су уграђени у сам Дејтонски споразум. А у  тим принципима који су суштина Устава БиХ, између осталог, пише: 1) “Босна и Херцеговина наставиће своје легално постојање у оквиру садашњих граница и континуираног међународног признања. 2) Босна и Херцеговина ће се састојати од два ентитета, Федерације БиХ која је основана Вашингтонским споразумом и Републике Српске. 2.1) Основу за рјешење представља приједлог Контакт групе о територијалном разграничењу у односу 51:49. Овај приједлог територијалног разграничења отворен је за усклађивање путем међусобног договора. 2.2) Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом (који ће се измијенити и допунити у складу са овим основним принципима). 2.3) Оба ентитета имаће право да успоставе специјалне паралелне односе са сусједним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине.”

Сваки коментар претходно цитираног не би могао изоставити сљедеће: у тачки 1. не пише “Република БиХ” која је ионако била само папирната творевина установљена да би се могао разбуктати рат. Дакле, та “Босна и Херцеговина” је и прије дејтонске мировне конференције била тек неодређен појам са уставноправног становишта, без ознаке какву имају све државе уз своје име, па су то федерације, конфедерације, републике, савези држава. Не, “Босна и Херцеговина” није ништа од тога, па зато и сам појам држава који стоји уз такву празњикаву творевину не одређује њен смисао, садржину, уређење. Њено одређење је зато садржано у свега два појма: 1) границе и 2) међународно признање. Зато је најближа дефиниција “Босне и Херцеговине” била и биће - то је географски појам, територија са међународно признатим границама. Њена “државност” је веома ограничена, окренута према споља. По Уставу, БиХ има тачно набројаних десет надлежности, више су то оквирне политике, и само неколико не баш битних прописа. Све остале надлежности и унутрашњи суверенитет припадају двама ентитетима, како то јасно пише у тачки 3.3. Устава БиХ. То потврђује и тачка 2. Женевских принципа, у којој стране одређују да ће се будућа “Босна и Херцеговина” (дакле она која тек треба да настане мировном конференцијом) састојати од два ентитета: Федерације БиХ која је основана Вашингтонским споразумом и Републике Српске. Дакле, та два ентитета већ постоје, они су имали карактеристике држава и прије Дејтона, за разлику од неодређене, недефинисане “Босне и Херцеговине”. Поред територије у тадашњим границама, тачком 1. се наглашава међународно признање, прије свега из практичних разлога да се не би тражило од стране других држава и да би остало чланство у Уједињеним нацијама, несмотрено дато прије почетка грађанског рата. То међународно признање је било важно једино муслиманима, јер како је објашњавао Алија Изетбеговић, понајвећи кривац за крвави и непотребни рат - ако нема међународног признања, онда је то грађански рат, а послије међународног признања то је агресија. То је и била стратегија муслимана којом су предратну БиХ увели у рат, да би грађански рат могли звати агресијом, геноцидом, етничким чишћењем.

Одлучивање

Такву “агресију” су вршили Срби и Хрвати из БиХ, против БиХ. Јесте сулудо, али то је и била предратна и ратна политика муслиманске стране. Тачка 2.1. Женевских принципа јасно суштински одређује подијељеност “Босне и Херцеговине” и прије дејтонске конференције на двије државе, или два ентитета као формулација из накнадно постигнутог Дејтонског споразума. Дакле, кључ територијалног разграничења је формула 51% плус 49%, што у збиру износи 100% територије предратне БиХ. Чиста математика, која искључиво и само два будућа ентитета одређује као два једина власника територије и тиме свега онога што се налази на територији ентитета. Све, ама баш све у БиХ припада искључиво Републици Српској и Федерацији БиХ, без икакве назнаке да нешто може припадати “Босни и Херцеговини”. Математичка формула 51% Федерације БиХ + 49% Републике Српске не оставља никакав простор да се ту углави БиХ. Друга је ствар да по Споразуму о сукцесији  БиХ може имати имовину изван два ентитета, јер се ради о подјели имовине која је прије рата припадала бившој заједничкој држави Југославији. Највише су у питању зграде дипломатско-конзуларних или привредних представништава Југославије у иностранству. Потврду тог монопола два ентитета на сву имовину која се налази на њиховој територији даје и Анекс 2. Дејтонског споразума под називом “Споразум о граничној линији између ентитета и односним питањима”. Стране потписнице Анекса 2. су: “Република Босна и Херцеговина”, Федерација БиХ, Република Српска, Република Хрватска и Савезна Република Југославија (сада Србија). Од тих пет потписница, само су двије СТВАРНЕ и ОДЛУЧУЈУЋЕ стране - Федерација БиХ и Република Српска. Доказ је члан 2. Анекса 2. под називом “Корекција од стране споразумних страна” у коме пише: “Стране могу кориговати међуентитетску линију разграничења само уз ОБОСТРАНУ сагласност”. Обострано значи - Република Српска и Федерација БиХ, а не и остале три потписнице. То потврђује и члан 5. Анекса 2. под називом: “Арбитража за област Брчког”, јер од пет страна потписница, само двије стране - Федерација БиХ и Република Српска именују по једног арбитра, а споразумно трећег. У поступку након закључења Дејтонског споразума нема ни Хрватске, ни Србије, али ни било какве Босне и Херцеговине.

То потврђује да су само два ентитета субјекти одлучивања о територији унутар “Босне и Херцеговине” као искључиви посједници и власници територије одређене Дејтонским споразумом. Да је била намјера да послијератна “Босна и Херцеговина” има било каква права у погледу власништва над територијом, па тиме и имовином, онда би то било јасно назначено, макар као изузетак од правила о правима два ентитета. Да је постојао било какав правни основ за “државну имовину БиХ”, давно би то било наметнуто одлуком Уставног суда БиХ или неког ранијег високог представника, који су бивали потврђивани од стране Савјета безбједности УН. Не би чекало њемачког туристу и његове шаптаче из сарајевских западних амбасада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.