Ајмо раја, фајронат

Двије седмице су прошле а никако да сконтам шта је то урадио Неле Карајлић, чиме се толико замјерио родном граду? Зар тиме што је побјегао од рата? И тиме што је искрено признао да је то учинио из страха да га неко не убије?

Да ли је нормално да се човјек боји рата? Па наравно да јесте.

Да ли му је Цобер, чији је отац био високи функционер СДА, јавио да иде? Наравно да јесте.

Да ли је постојао неко ко је Ненаду Јанковићу гарантовао безбједност? Па наравно да није.

Да ли су и Србе убијали у ратном Сарајеву? Наравно да јесу.

Да ли је 460 љекара, Срба, што побијено, што напустило Сарајево заувијек? Наравно да јесте.

Да ли је народни посланик проф. др Милутин Најдановић убијен на самом почетку рата код стадиона Кошево? Да ли је убијен и пронађен са одсјеченим полним органом у устима? Да ли је то била порука? Наравно да јесте.

Да ли је Слободан Самарџић, омиљени градски кантаутор, чије тијело до данас није пронађено, убијен у ратном Сарајеву? Наравно да јесте.

Да ли је неко за та два убиства до данас одговарао? Наравно да није.

Да ли је неко од сарајевских интелектуалаца тих ратних година проговорио о убиствима и хапшењима и рекао стоп? Не сјећам се.

Да ли су постратним Сарајевом мирно и без медијске пажње шетали криминалци и ратни профитери? Наравно да јесу.

И тако можемо до прекосутра.

Зато не контам никако шта је то тако неопростиво страшно Неле урадио. У рату се није офирао. Није био политички ангажован. Није био у војсци. Никога није убио. Није...

Своје избјегличке дане, он зна како, живио је у Србији, а 1997. године (двије године послије рата) снимио је први албум "Ја нисам одавле" на којем су три посве антиратне пјесме: балада о љубави Милана и Фазиле, прича о три ратна хавера (Србин, Хрват и Бошњак) и пјесма о избјегличком конвоју преко Сремске Раче. Све три пјесме на фону "Забрањеног пушења", животне и пластично истините.

Значи ни то није

Па шта је то онда што Сарајево не може да опрости Сарајлији, Нелету, али и многим Србима који су побјегли од смрти и од рата? Посебно ако се зна да је од смрти и рата бјежао ко год је могао. Неки аутобусима преко Пала, неки преко Сплита...

Оптужница

И након што су се на Нелетовом силаску на пиће у родни град 23 године касније, укрстила копља, мало се надувавало, мало се хистерисало, много се вријеђало и пријетило по друштвеним мрежама, стварну дијагнозу ипак је дао његов интервју дат ТВ ОБН послије промоције "Фајронта" на Јахорини, а прије одласка на пиће у Сарајево.

Да би интервју снимљен прије, а емитован послије инцидента, учинили атрактивним, пратила га је уводна прича о Нелету Карајлићу у којој смо сазнали да он није "прави Сарајлија са калдрме", него "само Сарајлија по рођењу".

"Дошао Неле Карајлић на Јахорину да промовише књигу. Стигао он у нашу емисију па жели он нама да каже шта је то Сарајево. Не видјех ја у том Нелету ни трунке сарајевског шарма. Изгубио је он то давно. А ко зна можда га никада није ни имао. Прича он о Србима који су напустили Сарајево јер су страховали за своје животе. Е мој Карајлићу, у Сарајеву је у току рата било много Срба. Бранили су овај град још неки Ненади, Бориси, Игори и још увијек живе у Сарајеву... "

Ако анализирамо овај цитат из уводног прилога, из њега јасно произлази да "Надреалисти", а ни "Пушење" (звијезде авангардног сарајевског њу примитивс покрета) по ауторки истог нису били дио сарајевског шарма. Они, дакле, нису сав свој умјетнички и музички исказ темељили на сарајевском шарму, жаргону и идентитету. Па ако је тако, онда ништа.

И док уводничарка  држи лекцију о одбрани града, у глави ми одзвањају Нелетова "Три ратна хавера": Преко CNN-а гледао сам Муфу/ био је са хеклером и у тенама/ каже он само брани свој град/ а ко не брани град за њега је смрад/ Кики је знао да је та прича курац/ ал није знао то чуват за себе/ срао је около лудо и смјело/ док га једном није одвело...

Нагласак је на стиху у ком је Кики знао да је та прича к..... (оп. а.).

Тај уводни прилог у ствари је својеврсна оптужница Карајлићу и доказ да није погријешио када је отишао.

Јер рећи да је знао да се спрема рат па су зато "Надреалисти" неколико година раније снимили скеч о рату у подијељеном граду, није ништа друго него оптужница за припрему рата.

На самом крају када је ауторка прочитала оптужницу, услиједио је и закључак, мало контрадикторан додуше. Након што је констатовала да је Неле "безобразан јер је дошао човјек на пиће", додала је да је у "Сарајево свако добро дошао, па и Боно Вокс је питао како ми успијевамо бити тако растерећени".

Е сада значи Боно Вокс је добро дошао. Неле Карајлић није добро дошао. У чему је разлика? У томе што Боно Вокс није рођен у Сарајеву, а Неле Карајлић јесте. У томе што Боно Вокс није био идентитет по којем се Сарајево препознавало, а Неле Карајлић јесте. У глупој тези како "Сарајево боли то што га је издала раја", а "рају не боли што их је издало Сарајево".

У том стилу текао је и каснији разговор Карајлића са Матом Ђаковићем. Предосјећајући гдје би могао бити проблем Неле је на самом почетку замолио Ђаковића да не отвара причу о карактеру рата, јер је јасно да се неће сложити у терминима агресорски или грађански.

Али џаба. Јер то и није био интервју, то је био покушај призивања Карајлића памети, уз моралну лекцију из патриотизма. "Ви сте се свог града одрекли, ја свог нисам", патетисао је Ђаковић.

Нелета је разговор засмијавао, а када је из другог покушаја успио да изговори да би волио да се изведе перформанс у којем ће 150.000 људи у чијим личним документима као мјесто рођења пише "Сарајево" у једном дану ући у град, преспремни Ђаковић узвратио је истом мјером. "Али да се исти изведе и у Бањалуци, да дођу Бошњаци". Неле се сложио са упоредним перформансом. А зашто би?

И када је потпуно почела да се губи свака нит смисленог дијалога Ђаковић је кренуо у завршницу позивајући Карајлића га да дође у Сарајево, "којим дувају нови вјетрови попут Сарајево филм фестивала"......

И онда је било шта је било. Неле је дошао. Полиција га испратила. Једни су догађај дували овако, други онако, али нико није успио да један музичар и "Надреалиста" није могао у миру и безбједно да попије кафу са друштвом у родном граду и то 20 година након рата.

Тек пост фестум некада "видовити" Неле присјетио се "Инвазије Пклатова" (господара тамних сила који живе поред нас у трећој димензији) са албума "Пушења" из давне 1988. и поново оживио "Велики бијег": Ноћас смо пробили обруч заједно/ Иза нас су магла, страх и зло/ У дивљем бијегу без капи бензина/ Коначно смо стигли на слободно тло....

Није кеса него цегер

Много полемика касније отворило је Нелетово сарајевско указање. На порталу "Ал џазире" из пера Звонимира Николића објављен је текст у којем пише:

- Не могу ни Нелету, ни никоме да "прогутам" оно - протјеран! Изађи, брате, са именом и презименом и реци: "Тај и тај ми је закуцао на врата и протјерао ме!" Или "тај и тај" ми је пријетио? Или било шта друго осим аргумента "протјеран". Протјеран значи изаћи једва жив са максимално најлон кесом у коју стане сав претходни живот. Протјеран ниси ако изнесеш све што је вриједно. Ако успијеш изнијети успомене."

Да је Николић прочитао "Фајронт у Сарајеву" знао би сасвим сигурно, како је и зашто Карајлић отишао и шта је све сем најлон кесе, понио.

Управо та најлон кеса разлог је што се поново враћам на разговор на ОБН. Када је Мате Нелета прекорно упитао: "Да ли су Срби отишли зато што их је позвао Крајишник или отјерао Алија", он му је савјетовао да пита сваког од њих 150.000 понаособ.

Као једна од оних "којих више нема" свједочим да стан и град нисмо напустили са најлон кесом, него са једним малим црним цегером. У њега је стало неколико докумената и ниједна фотографија. Тридесет година заједничког живота родитеља и сва имовина коју су стекли стала је у мали црни цегер ("Протјеран значи изаћи једва жив са максимално најлон кесом у коју стане сав претходни живот" З. Н.)

- Бјежите ћетници - довикивала је са терасе на деветом комшиница док смо улазили у ауто. Није да нас није хладан зној облио, али нисам сигурна да је то експлицитна "пријетња". Али је чињеница да је пола сата послије њеног узбуњивања, а нашег одласка (испоставило се заувијек) наш стан демолиран. Братов друг из дјетињства је тражио оружје нашао четничку литературу (књиге на ћирилици).

Сасвим случајно баш неки дан посве изненада Миливоје Унковић (23 године касније) добио је у породици откривене фотографије свог сарајевског живота. Силно се обрадовао. О имовини коју је оставио у стану и сликама и скулптурама опљачканим из атељеа на Кошеву и куће у Почитељу једне ријечи није рекао. Или јесте: алал им било! ("Протјеран ниси ако изнесеш све што је вриједно. Ако успијеш изнијети успомене" З. Н.)

Ауторка "оптужнице" замјерила је Нелету и то што је рекао да је у граду двије године уочи рата "треперио белај у ваздуху". Не знам да ли је треперио белај и да ли је то трајало двије године, али знам да се мјесецима причало да су се у граду појавили пацови, а да су пацови наговјештавали рата. И да су се сви надали да ће тај рат нас заобићи.

Људи су ипак за сваки случај правили залихе. Брашно, уље, со, готова јела, плинске боце. Отац је направио складиште хране. Сви наивни, просјечно обавијештени мислили су да ће, ако рата и буде, спустити ролетне и док тамо ратују они ће јести, јести, јести... А када све залихе поједу, рату ће доћи крај. Ето тако је мали Перица, просјечни и просјечно информисани Сарајлија, замишљао рат.

Послије првих барикада послије убиства сватова на Башчаршији (1. марта), цијели град је поново шушкао како ће рат почети само да прође рамазан, јер не може да се ратује док је пост. И тако је било.

Запуцало је први пут увече. Пуцало је са Мојмила и из Бућа потока по касарни ЈНА "Виктор Бубањ" изнад наших зграда. Онда је војска почела да одговара. Тако је прошла ноћ 6. априла, дана када је БиХ призната као независна држава. Онда је дошао дан. Људи су разбијали излоге и пљачкали продавнице, али није пуцало. Освануле су барикаде. Поново је дошла ноћ. И поново су пуцали по касарни. Војска је ћутала, па одговарала.

Јука, сарајевски криминалац, је обукао униформу. Бијели комби паркирао у насељу. Излазили су његови бандити "браниоци" и водили добермане. Парада моћи, силе, зла, наговјештај терора, страха, безакоња. То је "тај и тај" страх.

Како су истине увијек најмање двије, а правда само једна, чудо је како они који су остали или пстали другу страну ове приче не воле да чују али зашто би кад су из свих других градова БиХ људи протјерани, само су сарајевски Срби добровољно отишли.

Неле се, ипак, само вратио да стави печат који му је недостајао. Да направи "Фајронт у Сарајеву". За своју душу. И за своју рају.

Иако је као и оних 150.000 знао и зна да "ма где живео, увек ће му недостајати колевка града у котлини где се тачно не распознаје на ком месту престају светла стрмих махала што се пењу уз брда, а где започињу звезде". (Момо Капор "Последњи лет за Сарајево")

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.