А да вам испричам виц?

Не знам да ли би се са тим сложили психолози, педагози и разни аналитичари, али сигурна сам да би главом климнули прагматици.

"Пољар Ахмо"

"Ја сам дошао данас, јутрос... пред фабрику каблова у Јагодину, и видео сам један леп сат, диван један сат на улазу који не ради. Хтео сам да се вратим. Рекао сам - О.К! Имате проблема са технологијом, имате проблема са сировином, имате проблема са обртним капиталом, али који је проблем да овај сат ради? Је л’ то проблем?

И то је оно што сам хтео да вам кажем. Дајте да урадимо оно што можемо да урадимо, а да се не вадимо на оправдања - светска завера. Можда има и светска завера! Али хајде прво да видимо шта ми радимо у свом дворишту, шта ми радимо у свом граду, шта ми радимо у својој земљи, па ако урадимо свој домаћи задатак, онда да видимо да ли нас мрзи наставник или нас не мрзи наставник".

Тако је на тему: постоји ли бар мала шанса да свијет буде бољи и да земља у којој живимо буде боља, једном приликом говорио Зоран Ђинђић.

Невјероватно је како су прецизне и сликовите биле дијагнозе тог образованог, пристојног и, што је најважније, лијепо васпитаног човјека.

И заиста, однос појединца према послу, заједници, себи види се одмах, на први поглед. Као и однос оних који управљају људима. Да ли неки директор хоће или неће да нешто уради јасно се види чим закорачиш у фирму или институцију у којој директорује. Ако је окречено, ако је чисто, ако су сијалице исправне, столице поправљене... јасан је знак да жели и да хоће. Да сам ја неко знала бих непогрешиво кога да именујем и кога да смијеним. Срећа, нисам...

Али да се вратимо теми.

Баш ових дана један човјек у Бијељини згрожен прљавштином, смећем и мртвим птицама око којих се играју дјеца одлучио је да очисти парк. Медији су објавили како је купио кесе за смеће, ставио рукавице и дао се на посао. Већ сама чињеница да је нешто што је у цивилизованом свијету нормално код нас доспјело до медија говори довољно.

"Ја живим вани, дошао сам овдје са фамилијом, провео два дана у парку, и био сам просто шокиран кад сам видио количину смећа у којем се дјеца играју. Не пристајем да се адаптирам као бубашваба, него сам одлучио да самоиницијативно кренем и чистим. Данас ћу радити читав дан, у четвртак сам у авиону и одлазим на своју дестинацију. Вратићу се опет за шест мјесеци, ако буде иста ситуација, опет ћу исто урадити. За мене је ово катастрофа, јер овај парк је огледало душе града. Ја не могу с тим да се сложим као појединац", рекао је човјек чије име није објављено.

Пролазници су га гледали као Марсовца док је чистио парк, сједили су на клупама, неки су лежали, дјеца су се играла у смећу... и нико му се није придружио.

Не тако давно један мој другар узео је рукавице и кесе за ђубре и окупио клинце из комшилука да скупљају смеће испред зграде. Исто су га гледали и исто су се чудили случајни пролазници. Нико из зграде није изашао да им се придружи. Није било ни ТВ камере да забиљеже "инцидент". Једино што се догодило било је видљиво голим оком -  нестало је ђубре испод прозора.

Некада када сам била клинка свако насеље у мом граду имало је свог паркара. Тај човјек са једином радном опремом - шиљатим штапом, скупљао је папириће и гањао нас кад загазимо на травнате површине. Ноћна мора, страх и трепет клинаца у крају био је паркар Ахмет. Наш пољар Лијан. Ахмо Лукач предано је дежурао 24 сата и чувао траву и руже. Иако је свој посао радио више него савјесно, станари би се бар једном мјесечно организовали на заједничку радну акцију чишћења, што хаустора, што паркова.

Било је то некад. А онда је "занимање" паркар изумрло. И не само "занимање". Изумрло је којешта. А нису баш сва велика дјела настала захваљујући великим парама, него захваљујући правим људима.

"Торњак пред судом"

За напредак и развој сваког појединца, али и друштва пресудан је дух. Хумор, шала, виц, зајебанција на свој и туђи рачун сасвим сигурно је један од најважнијих предуслова да једна средина, град, заједница... профилише и да квалитет у свим областима: од умјетности, преко рокенрола, до политике.

Како? Испричаћу вам једну причу, ако је нисте чули. Ријеч је о представи "Торњак пред судом", у режији искусног новинара и уредника Екрема Милића.

Екрем је у судници Општинског суда у Сарајеву 28. априла писмено и усмено затражио да се у пресуди инспекторица Кантоналне инспекције Сарајево Саида Чапљић извини његовом псу торњаку Монтију због клевете и покушаја "монтирања процеса". 

- Тражим да суд наложи инспекторици Чапљић да се извини торњаку Монтију због клевете и наношења душевне боли и псу и његовом власнику - рекао је Екрем у завршној ријечи која је унесена у записник.

Милић и Кантонална инспекција се споре од 2013. године. Инспекторица Чапљић је изрекла новчану казну у износу од 300 КМ, јер, по њеном мишљењу, торњак Монти није уредно вакцинисан и чипован.

Екрем се на ту казну жалио и предочио доказе да његов Монти има уреднију документацију од инспекторице Чапљић. Монти има чип од 2007. године, када је рођен. Има пасош, родослов и ветеринара који га редовно вакцинише. Милић је у судници рекао да је инспекторица Чапљић покушала "напаковати" казну торњаку Монтију.

Суд је након двије године трајања процеса коначно пресудио: Милић не мора да плати казну, а инспекторица мора да се извини Монтију.

Текст је до медија доспио тек ове седмице, са више од мјесец закашњења. И привукао велику пажњу јавности која је без обзира на вјеру, нацију, државу, политичко опредјељење... јединствено поздравила одлуку суда. И сложила се да када је правна држава у питању, ништа није потрошити новац за двије године суђења једном "сумњивом" псу торњаку.

Само Екрему - мајстору шеге, шале, спрдачине, режисеру и драматургу бројних градских прича и причица, човјеку непогрешивог смисла за хумор и сатиру, могло је на ум да падне да на практичној показној вјежби у судници изруга сав јад и биједу правосудног система код нас, исмије фингирање правне државе и на површину избаци све њене девијације.

То је тај дух, једини ефикасан начин самоодбране у злим временима и коректив у најбољим.

Дух је нешто што човјек, али и град има или нема. Не купује се, не увози се, не види се, али се осјети у ваздуху. И колико год је дух потребан за прогрес, толико трач и облајавање разједају и средину и човјека, без обзира на то да ли је субјект или објект.

А тамо гдје нема вица, тамо нема ничега. Зато ћу вам испричати један за крај.

Папа Фрањо још није допутовао из Сарајева до Ватикана, а већ је Мујо питао Хасу:

"Хасо, јеси чуо болан да је папа дошо у Сарајево?"

"Јашта да сам чуо, па неће ваљда доћ' у Жељу!", узвратио је Хасо.

Испричала бих вам и неки овдашњи. Али га годинама нисам чула.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.