Лаза Лазаревић, српски књижевник и љекар, рођен прије 170 година: Описао психолошка и друштвена страдања свог народа

Човјек који је много даровао српском народу и књижевности рођен је прије 170 година, а почетком ове године обиљежено је 130 година од његове смрти.

Кад је Лаза Лазаревић почео да пише ситуација у Србији није била повољна. Осамдесетих година 19. вијека српском земљом је владала самовоља и полицијско насиље. Те године се памте по једној у крви угушеној буни и изгубљеном рату. Економске прилике су биле веома лоше, а старе породичне задруге нису више постојале. Међутим, село и сељаци су били угрожени, а великом броју материјално упропашћених сељака придружио се и добар број пропалих малих трговаца и ситних занатлија.

Човјеку као што је био Лазаревић такав свијет није био по укусу. Васпитан у патријархалном духу, с љубављу према породици, носио је у себи отпор према “новим” људима, којима је и сам некада припадао и “новој” науци. Једна од његових најзначајнијих приповједака је “Све ће то народ позлатити”, коју критичари сматрају једном од најсавршенијих прича која прелази оквире српске књижевности. Њоме је описао тежак положај ратних инвалида и однос тадашње државе према њима. Видимо да држава није бринула о њима и да су често морали да просе да би преживјели.

Свијет дјетињства и првих сазнања о животу чинио му се правим, јединим исправним. То је био свијет добрих људи и поштења. Зато је одлучио да тај свијет овјековјечи у својим дјелима и стави га насупрот оном у којем је живио.

Међутим, ипак иако је у том свијету видио спокојство Лазаревић је приказао патријархалну породицу којој појединац мора да се повинује. Па тако у дјелу “Швабица” Миша Маричић жели да се ожени дјевојком која би му по свему одговарала. Али, она је странкиња и он зна да је његова породица неће прихватити. Схватању породице он жртвује своју личну срећу, на шта, можда, има право, али он жртвује и срећу дјевојке коју воли, на шта нема право.

Када Митар у дјелу “Први пут с оцем на јутрење” на коцки изгуби имање, њему нико не смије да се супротстави , јер је он глава породице. Или кад поп у “Школској икони” запријети да ће продати свиње за ситне паре само ради свог ината, његовом ставу се нико не противи. Исти тај поп покушава да спријечи кћерку која жели да слуша само своје срце. Оног тренутка када му се она супротставила за њега више није постојала. Тај Лазаревићев патријархални свијет ипак је страшан, иако је писац желио да га представи идиличним.

Лазаревић је био један од првих српских приповједача који је обратио пажњу на унутрашњи свијет личности и који се бавио њиховом психолошком анализом. Осликао је онај тренутак када се у човјеку десе ломови, моменат када послије претрпљеног пораза у човјеку настане морални преображај. Тако Анока из приповијетке “На бунару” у само једном моменту спознаје да је највећа срећа у послушности, а слобода у покорности. Код Маре у “Школској икони” тај преображај се дешава када се враћа кући као покајница и у сузама тражи опроштај од оца.

Лазаревић је сликајући спољашња показивања унутрашњих немира дочарао сву јачину унутрашњих потреса и драму која се у личностима дешава. Његова најзначајнија дјела поред наведених су “Ветар” и “Вертер”.

Рад

Лаза Лазаревић је све до своје смрти радио као љекар у Београду. Свој радни вијек је посветио развоју медицинске науке, организацији и унапређењу болничког лијечења у Србији. У свом научном раду био је посвећен проучавању нервних обољења и психијатрији. Занимљиво је да је управо он извршио прву операцију катаракте у Србији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.